Izložba "Umetnost života"

5. oktobar 2009. godine - Galerija Radija KIM

Foto: Sa otvaranja izložbe u Galeriji Radija KIM (OSTALE FOTOGRAFIJE POGLEDAJTE OVDE)

Strah i njegova senka: Linija između boje i života

(Tekst je u celini prenet iz kataloga koji je štampan povodom otvaranja izložbe)

Ivo Andrić je u svojim esejima o umetnosti iskazivao stav da postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava, „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja" koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života". Priča o životu i radu grupe umetnika sa Kosova i Metohije koji se predstavljaju ovom izložbom, potvrda je te ljudske potrebe za trajanjem i lepotom.

Stvaranje likovnih umenika je brutalno prekinuto 1999. godine prestankom rada svih institucija koje su u Prištini postojale i koje su se vezivale za ovu vrstu stvaralaštva. Za Fakultet umetnosti, galerije, radionice i autore u glavnom gradu Pokrajine više nije bilo mesta a identično su prošli i manji kulturni centri na celoj teritoriji Kosova i Metohije. Najznačajniji stvaraoci koji su uglavnom radili na fakultetu, Zoran Jovanović Dobrotin, Zoran Furunović, Petar Đuza, Hilmija Ćatović, Zoran Karalejić, Zoran Slavković Kajzer, Zorica Furunović, Tomislav Trifić, Veselin Rajović, Ervin Ćatović, Momir Knežević, Peko Nikčević i drugi stvaraoci proterani su i od tada, uglavnom, ne stvaraju na Kosovu i Metohiji. Vrednosno, ovi su stvaraoci pripadali vrhu srpske likovne scene i što se Prištine tiče bili su jedna od okosnica kulturnog života, a njihove izložbe u Galeriji umetnosti i ostalim izložbenim prostorima predstavljale su elitne kulturne događaje.

Danas se aktivnosti pojedinih slikara svode uglavnom na rad sa studentima u izmeštenom Fakultetu umetnosti čije je trenutno sedište u Zvečanu. Ova institucija se održava bez gotovo ikakvih uslova za rad koristeći prostorije lokalnih škola. Do dolaska u Zvečan Fakultet se više puta selio po manjim mestima centralne Srbije: Varvarin, Raška, Leposavić. Jedini, uslovno rečeno, institucionalni stvaralački kontinuitet zadržale su manastirske ikonopisačke radionice u Sokolici, Visokim Dečanima, Gračanici, Crnoj Rijeci, a radovi koji u njima nastaju pripadaju u samom vrhu, ne samo srpskog, već i šire pravoslavnog ikonopisanja. Za razliku od pređašnjeg likovnog života, sadašnja realnost se svela na nekoliko likovnih kolonija od kojih su najznačajnije kolonija „Zograf Longin" u Gračanici, „Međunarodna kulturna manifestacija Sokolica" u Zvečanu, „Art forum" u Velikoj Hoči i „Hvostanski hrastovi" u Goraždevacu. Izložbe koje su ranije imale reprezentativni karakter i održavale se u gradskim galerijama sada se, sem u izuzetno retkim prilikama, održavaju u domovima kulture, alternativnim prostorima pa čak i u privatnim dvorištima. Organizacija se najčešće svodi na puko dovijanje, prevazilaženje administrativnih prepreka i opšti nedostatak materijalnih sredstava a, s obzirom da se život sveo na seoske sredine, lokalne vlasti većinski uopšte nisu zainteresovane za bilo kakav kulturni događaj. Reklo bi se da je sukob 1999. godine, i društveni kontekst koji se formira u proteklih deset godina, potpuno uništio likovnu scenu dostupnu srpskoj publici - međutim, to nije, u potpunosti, tačno! Na nivou geto zajednica, a delom i pod uticajem Fakulteta likovnih umetnosti i raseljenih umetnika, javljaju se i rade posvećenički neka nova imena i stvaraju svoju malu publiku, pa čak i učenike.

U projektu Radio KIM-a „Umetnost života" identifikovano je 26 stvaralaca iz različitih oblasti, a grupa umetnika predstavljena u ovoj publikaciji, slikari i jedan vajar - fotograf, nisu napuštali prostor Pokrajine. U njima se prelamao kulturološki, politički i lični udes života nakon 1999. godine. Ključno pitanje takvog, pomerenog i sebi prepuštenog perioda jeste: da li ovakav razvoj događaja podrazumeva neku vrstu reakcije: poetičke, unutrašnje, da li se ona, i u kojoj formi, dogodila? Odgovor je da! No, on se ne sastoji se toliko u poetičkim ili motivskim novinama koliko u - za ovakve prilike i uslove rada - začuđujućoj distanci prema stvarnosti, i životnoj i političkoj. Taj odmak od sebe i trenutne impresije o preovlađujućem zlu izvukao je iz zagušljivog geto duha nekoliko autentičnih i zanimljivih umetničnih pojava.

Jedan od najostvarenijih predstavnika ove, uslovno rečeno, nove enklavske grupe stvaralca jeste Nadica Đekić-Nedeljković koja prištinskoj grafičko-likovnoj školi dodaje svoj autentični stvaralački pečat. Poetičko-motivske promene koje je u jednoj kritici o slikama i grafikama nagovestio profesor Petar Đuza definišući tenzičnost, ekspresivnost, vizuelni napon i okretanje ka nekoj vrsti stvaralačkog otpora, realizovane su u punoj meri u novim radovima Nadice Nedeljković-Đekić. Umetnica se koleba između zemlje i svetla, zasnivajući ličnu estetiku na htonskim silama postavljenim između rađanja i nestajanja. I ribe, i ptice, i jabuka, pored svoje univerzalne simbolike, poseduju prenaglašenu otežalost, korene što se kroz svetlo pružaju prema zemlji. Fascinacija rađanjem, uobičajeno povezana sa mladošću, Evinom jabukom, i praroditeljskim grehom, mogla bi biti skup samo relacionih značenja, da umetnica svemu ne dodaje kategoriju straha. NJena potreba da se igra sa oblicima straha je katarzični trenutak same kompozicije, jednako „čitljiv" kao umetničko i u recepciji posmatrača. Zato je senka straha, i njena autonomna egzistencija, njena fatalna i devijantna priroda sa vidljivim posledicama važnija od porekla straha, ili od onoga što taj strah proizvodi.

Iz iste škole, sa sličnom egzistencijalnom dramom, izašao je grafičar i slikar Nenad Kostić iz Lipljana. Za razliku od Nadice Đekić-Nedeljković on se eksplicitno bavi univerzalnim i nacionalnim motivima, nastojeći da dokaže njihovu trenutnu vrednost, sekundarnu poruku i egzistentnost. No, dokazivanje nije umetnost, niti je dovoljno za umetničko vrednovanje jer, na sreću, Kostić nema razrađenu svest o motivu. Zato je slobodan da, uz siguran crtež, boju i istisnuto formalno znanje, istražuje, simbole, izraz i lični stvaralački podsticaj. Filozofiju, recimo nacionalnih simbola, on ne dopisuje, ne podilazi njenim već postojećim slojevima, kao i sopstvenom znanju i iskustvu. Ovakva pozicija omogućava Kostiću istovremeno uopštvanje i mogućnost da sve što stvara ima - uslovno rečeno - lokalni, kosovski motiv. Tako Gazimestan, kao živa obojena linija - vertikala, nema ni jednu od onih poznatih viših istorijsko mitoloških sila koje bi mogle da ga čuvaju. Suprotno većini, i opštoj epskoj predstavi, Kostićevo mesto odlučujućeg boja je zapravo lirska kompozicija sa ognjenim jezikom i unutrašnjim krovom. Među najbolja ostvarenja ovog postpuka svakako je grafika „Sa krstom svi naši snovi", gde se oko jednog globalnog simbola sastaju svi elementi umetnikovog dara, pretrpljenih uticaja i estetskih istraživanja. Pred Nadicom Đekić-Nedeljković i Nenadom Kostićem u narednom periodu nalazi se ozbiljno istraživanje, kako sopstvenih idejno umetničkih principa, tako i traženja novog izraza i jezika. Zato bi ova vidljiva, „rana i opasna zrelost" morala biti prevaziđena, a uloga kritike koja, na žalost ne postoji u svom ranijem obimu, bila bi od izuzetnog značaja, ne samo za razvoj ovo dvoje talentovanih slikara.

 

Zoran Živković je slikar oproban u raznim oblastima i dragocena vrsta učitelja u teškom preiodu. To je ona vrsta ljudi sa misijom gde se često u prvi plan stavlja njihov rad sa ljudima i posvećenost ideji i esnafu. Gotovo da nema mlađeg stvaraoca sa centralnog Kosova koji u nekom kontekstu, u svom razvoju, neće spomenuti rad Zorana Živkovića. On sam, dugo i posvećenički stvara, po uzoru na stare majstore, i bez formalnog akademskog uticaja iz Prištine, zauzimajući tako ovdašnji neispunjeni prostor između modernog izraza i naive. Njegovo kolebanje da, ponekad, poetikom hiper-realizma zahvati nešto od nacionalno-mitoloških predstava na kojima se formirao daje zanimljiv i čudan spoj. Zoranovo „Kosovo Polje" je monumentalna predstva osnovnih epskih simbola iz naše narodne poezije, dok se na slici u „Srcu Milice" tvrda epska forma pomera prema rakićevskoj osami i lirici. Tu se bez nekog posebnog patosa i naglašavanja, u istoj ravni pored Gazimestna nalaze stari kameni spomenici i nove gole krstače. U traganju za čistotom izraza Živković se vraća prirodi kao božanski čistoj kategoriji, prenoseći na svoja platne jedinstvene, ali, istovremeno, većini poznate predele svoga zavičaja.

 

Zavičajem, samo iz druge perspektive koju je učio u radionici Zorana Živkovića, bavi se i mladi romski stvaralac Bajram Mehmeti. Ovaj slikar ima toliko prepreka u svom radu, da ponekad izgleda da on nema ničeg drugog do slikanja, i da ono predstvalja njegov jedini izlaz, imetak, nadu i izbavljenje. Odlučio se da bude svedok života Roma, i ne samo to: odlučio se da ih slikanjem sačuva od nestajanja. Upućujući na drevnost svog naroda od Egipta, preko Indije on dolazi do sebe i svoje skučenosti, do elementarnih potreba koje, ma koliko bile bazične, znače život i njegovu punoću. Ipak, nasuprot mraku i nemaštini, radovi ove jedinstvene pojave u naivnom slikarstvu naših južnih krajeva prepuni su unutrašnje radosti i slavljenja malih stvari. Pišući o ovom slikaru, izuzetan poznavalac života Roma, američki pesnik Pol Polanski naglašava Bajramov osećaj za „svetle, nekoordinisane boje koje kada su zajedno izgledaju tako čudnovato lepo. Što se tiče detalja, većinu stvari koje je predstavio na svojim slikama nisam nikada ranije video". O „predstavljenim stvarima" i njihovoj originalnosti, još bi se moglo raspravljati jer one većinski pripadaju arhetipskim slikama romskog života. Neupitan je drugi, svetlosni aspekt Mehmetijevog stvaranja, jer ta svetlost čini osnovu umetničkog i nije vezana za prikazivački nivo slike. Čak i kada „pokazuje" izdaju Vuka Brankovića on to čini svetlim bojama, iako se potrudio da sve bude u tamnijim tonovima.

Samouki vajar, slikar i fotograf sa Štrpca Zoran Zanko Popović je jurodivi posvećenik koji preko dvadeset pet godina zastupa stav da „od umetnosti mora živeti" i pripada onom retkom, gotovo izumrlom sloju umetnika, koji bez obzira na cenu ne prave kompromis. Popoviću je od svega važniji onaj trenutak stvaranja umetnosti za koji Oto Bihalji-Merin tvrdi, da kada su umetnici naivci u pitanju, nastaje „u predelu duše iz prostodušnosti i jednostavnosti". Prepoznavanje umetničkog u čudesnim oblicima drveta i impresije ranog detinjstva pružaju umetniku mogućnost otkrivanja ličnih, novih svetova i zadovoljstva nanovo otkrivene čistote.

Na kraju, umetnici predstavljeni u ovom katalogu, deo su naše najpozitivnije i najnormalnije stvarnosti, deo su onog lekovitog i katarzičnog trenutka koji bi se morao češće događati u sredinama izolovanim od umetnosti, a često i od normalnog života. Ovaj prikaz može se primereno završiti Andrićevim razmišljanjima o priči i pričanju, kao jednom od izraza ljudskog duha i stvaranja, koji se može potpuno primeniti i na naše doba i stvaranje ove grupe kosovskometohijskih umetnika: „Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti."

Živojin Rakočević