Cvetko Stanojević

Ono što sam (u emisiji “Umetnost života” od 4.1.2009.god.) pogrešno rekao:

-          Prva moja uloga u pozorištu je bila 1976/77, a ne 1974. kako sam, greškom, rekao. Sedamdeset četvrte sam, tada, kao učenik sedmog razreda bio na audiciji za predstavu “Biberče”, ali pošto sam dobio neku manju ulogu, odustao sam. Predstavu je režirao Trajan Nešić i smatra se jednom od najboljih predstava za decu našeg pozorišta. (Inače, čika Traja je veoma značajan za gnjilanski pozorišni amaterizam i imao je jak uticaj na mnoge mlade ljude da zavole pozorište. Umro je posle 1999. godine u Nišu.)

-          U Gnjilanu se održavao pokrajinski (više godina) i deo republičkog festivala, a nije deo saveznog, kao što sam u brzini rekao. Naše pozorište je učestvovalo dva puta na saveznom festivalu dok se održavao u Trebinju i nekoliko puta kad je Vranje počelo da bude domaćin.

Šta nisam rekao, a verovatno je važno da bi ovaj razgovor bio nekako zaokružen:

-          Od 1976. do danas, u pozorištu sam  ostvario preko trideset uloga i uradio preko petnaest režija. Pored toga, radio sam scenografiju, kostimografiju i oslikavao dekor. Radio likovna rešenja za plakate i afiše. Nagrađivan najvećim priznanjima za amatersko bavljenje pozorištem, za glumu i režiju. Dobitnik Zlatne značke KPZ Srbije, Plakete povodom 40 godina saveznog festivala amaterskih pozorišta, najznačajnijih nagrada grada Gnjilana;

-          Na polju slikarstva, učestvovao na nekoliko zajedničkih izložbi, nekoliko samostalnih, skromnijeg značaja;

-          Radio grafički dizajn i prelom za list za decu “Čuperak” i za časopis za kulturu i zbivanja “Literarni otisak”. U listu “Informator” objavio i nekoliko karikatura;

-          Od osnovačkih dana, kao recitator učestvovao sam na mnogim prigodnim priredbama;

U životu umetnika značajno mesto zauzima kafana. A mi smo izgubivši Gnjilane izgubili i nekoliko kafana u kojima smo započinjali ili dovršavali naše pesme, priče, predstave i slike. Sada se samo sa setom sećamo kako smo u sitne sate sa dasaka prelazili na karirane stolnjake “koji život znače”.

Organizujući pozorišne festivale, upoznali smo se sa ljudima koji su godinama bili u pozorišnom amaterizmu u Pokrajini, Republici i Jugoslaviji. Videvši da je naša želja da se približimo najuspešnijima, naravno ulažući u predstave i angažovanje profesionalaca, zdušno su stali uz nas i pomagali nam na svakom koraku.

Treba pomenuti: Radeta Radivojevića, upravnika vranjskog pozorišta, Dušana Stanića, scenografa iz Beograda, Velju Mitrovića, reditelja iz Beograda, Olivera Viktorovića, takođe iz Beograda, Dragana Jakovljevića, sadašnjeg upravnika teatra “Joakim” u Kragujevcu, Mijačevog studenta, Nadu Janković, kostimografkinju iz Beograda koja je  s nama radila četiri predstave, Snežanu Kovačević, kostimografkinju iz Užica, čije kreacije za Radovana Trećeg nikada nećemo zaboraviti, Srđana Cakića, scenografa iz Leskovca, Miška Jelića iz Smederevske Palanke, Vladimira Popadića, koji je kao apsolvent režije radio “Šopaloviće”, Boru Dugića, čiju smo muziku koristili u dve predstave, Uglješu Vujovića, glumca PNP. Takođe su nam mnogo značili i pozorišni pedagozi: Mile Gajić, Boško Bošković, Uroš Glovacki, Mihajlo Tošić. A svojim kritikama, kad pozitivnim, kad negativnim, pratili su nas stalno novinari: Mirko Žarić i sada pokojni Rajko Rosić.

U zgradi pozorišta su ostale fotografije iz predstava, plakati i afiši od samih početaka do 1999. Ne znamo da li je to sačuvano. Kad smo sa vojnicima KFOR-a tražili taj material od dojučerašnjih kolega, rekli su da je to u nekoj prostoriji i da trenutno ne mogu da nam daju. Uspeli smo da iznesemo samo nekoliko kostima iz predstave “Boj na Kosovu”, koje i sada povremeno koristimo kada prikazujemo neke scene iz predstave.