Transkript emisije Umetnost života, gost - Manastir Visoki Dečani

(povratak na prethodnu stranu)

Manastrirske radionice, ikonopisačke, duborezačke, kaligrafske, radionice veza, jesu nezaobilazan vid umetničkog stvaranja na Kosovu i Metohiji. U Visokim Dečanima stvaraju ikonopisci, duboresci i kaligrafi. Njihova delatnost je deo monaškog života i molitve. Jeromonah Ilarion će nam u ovoj emisji govoriti o stvaranju i značaju manastirskih radionica.

"Umetnost je pre svega molitva a molitva podrazumeva ponovno uspostavljanje odnosa sa Bogom. Molitva je nešto što podrazumeva kategorije kakve su slobodna ličnost, ljubav i ono što je u suštini suštinsko pitanje našeg postojanja, što i zapravo jeste umetnost življenja. Tako da je ceo manastir koncipiran da nebi trebalo da da neko posebno mesto nekom umetniku u užem smislu i zato mi neznamo imena mnogih slikara, vrsnih umetnika, možda i genijalaca koji su ostvarili remek dela neprocenjive vrednosti zato što su oni bili posmatrani u ono vreme kao neka vrsta zanatlija. Na socijalnoj lestvici nisu imali neko zapaženo mesto. Mislim da je možda to za početak ovog našeg razgovora ključna stvar kako treba posmatrati umetnost u okviru crkve a samim tim i u okviru manastira. Ima jedna zanimljiva priča, mislim da je u pitanju bio jedan ruski manastir, kada je jedan od duhovnih otaca posetio obitelj pa je tražio umetnika. Svi su mislili da je to neki ikonopisac ili duborezac, pojac ili pesnik a on je rekao: ne nego onaj koji je čistio portu, kaže, on je to tako na jedan prefinjen i lep način čistio da je ovaj prosto bio zanjat, što bi rekao Njegoš, gledajući kako on, tako jednu prostu stvar radi na jedan lep način. Možda to ovako suviše romantično zvuči ali sve što monah radi bi trebalo da je začinjeno molitvom koja je umetnost nad umetnostima."

Dve najpozantije ikonopisačke radionice su u manastiru Sokolica i Dečanima a ikonopiše se i u Gračanici. Igumanija Makarija iz Sokolice najpoznatiji je ikonopisac a ikone nastale u ovom manastiru prema oceni kritičara i poznavalaca ove vrste umetnosti pripadaju samom vrhu umetničkog stvaranja u pravoslavlju. Sve je ovo počelo obnovom monaškog života na Kosovu i Metohiji.

"Kod nas se desilo, da je eto, uz božiji blagoslov, i pre svega trudom i molitvom vladike Artemija obnovitelja monaštva u našoj eparhiji sve počelo. Obnova monaškog života je počela sa njim, pa se postupno se svi segmenti tog života obnavljaju. Kada je novo bratstvo 1992.god. došlo u manastir Dečane, njih je bilo šestorica, sedmorica. Bratstvo se polako uvećavalo i svi ljudi koji su dolazili, dolazili su sa svojim darovima i takva vrsta atmosfere i duha razvijana je da svako svoj dar vremenom može da razvija čak i da otkrije jer mnogi su svoje darove za određene stvari otkrili tek došavši u manastir jer se pre toga nisu bavili duborezom, slikarstvom i drugim aktivnostima kada govorimo o onome što u užem smislu smatramo za umetnost."

Ikonopisačku radionicu u Dečanima osnovao je otac Arsenije koji je u ovom manastiru proveo desetak godina. On je tehniku ikonopisa savladao u Njujorku gde je i pronašao pravoslavlje. Sada stvara i povučeno živi u manastiru Crna Reka.

"I eto po promislu bozijem on je to svoje znanje, ljubav i trud, veliki trud, uložio da to prenese i da neki način ukoreni u manastiru Dečane.Njegov prvi učenik je bio iskušenik Saša tada otac Serapion. Od kako je otac Arsenije otišao iz Dečana on je šef ikonopisačke radionice, tu sam uz njega i ja, koji nemam vremena koliko bi hteo da slikam, tako da mi je malo neprijatno što govorim o ovim stvarima, jer svakako druga bratija mnogo više od mene u tom smislu doprinosi manastiru, ali eto neko mora i za javnost. Trenutno, u našoj radionici ima još bratije.Otac Kirijak priprema daske za slikanje, otac Teodor i Petar, oni su savladali tehniku pozlate."

Kroz vekove još od vremena Renesanse vladalo je ubeđenje među svetskim istoričarima umetnosti da je vizantijska umetnost pa i sam period Vizantije neka vrsta stagniranja umetnosti antičke Grčke ili Rima.

"I to je sve tako išlo do savremenih pokreta umetnosti do Impresionizma, Ekspresionizma pa čak i do Kubizma. Zašto? Zato što su mnogi od umetnika 19-og i 20-og veka bili zapravo inspirisani predanjskom ikonom i jedan od paradoksa je da su mnogi francuski slikari dugo vremena bili inspirisani predanjskom ruskom ikonom dok je ona prezirana u samoj Rusiji jer se prešlo na taj barok uvezen sa zapada i u svakom slučaju došlo se do toga da je 20-ti vek ponovo otkrio vizantijsku ikonu. Posle tih savremenih pokreta umetnosti novim pogledom se počelo posmatrati predanjska ikona."

Pitanje kreacije se po njemu vraće na suštinsko pitanje našeg postojanja pa je, kako kaže otac Ilarion, teško reći kakav je odnos monaha prema stvaranju i kreaciji.

"Čovek je stvoren da odražava nebeskog poetu koga i Njegoš spominje i zapravo se sve vraće na to i vrti se oko toga da ceo život naš treba da bude jedna vrsta stvaralaštva, jedna vrsta poezije a svakako i stavranje u živopisu. Ja nisam sklon tome da kažem da je ikonopis moj život da je to moj poziv. Za hrišćanina je život Hristos a sve ostalo u službi toga gde mi darovima koje imamo doprinosimo našem spasenju i nužno je da kao hrišćani težimo spasenju drugih pa i celoga sveta. Evo, da se sad konkretno vratim na ikonopis. Meni je najbitnije kada slikam da uložim određeni trud, da mi je bitno to što radim i da će to nekome značiti. I često sam nailazio na potvrde. Najveća mi je potvrda kada znam da se ljudi širom sveta mole pred ikonama koje sam ja naslikao. Ili što kažu, božija blagodat mi je eto kao neko oruđe u rukama božijim i osećam da se blaga vest na taj način širi. Neka svrha svega što čovek treba da radi i na kom polju treba da oseća neku satisfakciju. Govoreći o nekom umetničkom kvalitetu na nivou ikona to je vrlo deklarativno pitanje i kad se čovek spusti na tu neku razinu onda često može da dođe u poziciju da digne ruke od svega i da pomisli da to nikuda ne vodi ili opet nešto da se ponese pa da misli da je neznam kakav umetnik ili da je napravio remek delo. Ja najviše volim da se držim tog nekog okvira zanatlije koji u zanatskoj radionici manastira Visoki Dečani piše ikone uz pomoć božiju i sve bratije na korist drugih."

I u ikonopisu, kako kaže otac Ilarion, postoje kanoni prema kojima nastaje ikona a tehnika se načelno ne razlikuje od tehnike svetovnog slikarstva.

"Svakako da postoje neke osobenosti koje su razvijane kroz istoriju. Ikona je nešto što treba da traje. Sačuvane su stare iluminacije i sačuvano je zidno slikarstvo tako da je ikona na drvetu na neki način imitacija zida na kojoj se nalazi gips ali se otprilike imitira zid i to je nešto što treba dugo da stoji da bude solidno i da traje. Naravno to ima neki svoj dublji sadržaj jer slika se nešto što je večno. Ikona je prozor u večnost ali sa praktične strane ikona je upotrebni predmet koji koristi, koji se dodiruje i koji se celiva. Ikone su bile pozlaćivane od davnih vremena i davano im je na značaju a i zlato kao najvredniji i najlepši metal je najadekvatniji da predstavi to blistanje večnosti nestvorene energije božije i zato se najčešće ikone i pozlaćuju iako to nije nužno. Može ikona i da ne bude pozlaćena. Slika se jajčanom temperom koja je uobičajena drevna slikarska tehnika koja je adekvatna onome što zahteva ikona i zato je do danas sačuvana."

Dugo vremena trajale su rasprave i borbe pa čak i progoni ikona. U Vizantiji je jedan spor oko ikona trajao čitavih 100 godina. Ikona je prozor u večnost, idealizovani portret čija je osnovna svrha konkretan odnos, molitva svetiteljima za koje verujemo da postoje.

"Ikona svakako ima jedno od najznačajnijih mesta u pravoslavnoj teologiji i zapravo svedoči ovaploćenje božije, to je ono što hrišćanstvo nosi sa sobom da je Bog sišao na zemlju, da je Bog među nama bio i ostao "evo ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka". I mi to svedočimo slikajući tu istorijsku realnost. Ikona je idealizovan portret istorijske ličnosti tako da možemo da kažemo da ikona jeste simbolika ali simbol u pravoslavnom shvatanju, simbol je jedno sa predmetom koji simboliše sa osobama, on je deo te osobe nije nešto različito u odnosu na nju izdvojeno drugačije nego je deo toga.I u tom smislu je značaj ikone izuzetno veliki. Tragovi potrebe za ikonom se osećaju u paganizmu gde se prave idoli, zato što i paganin ima potrebu za konkretnim odnosom sa Bogom, koji će tek u potpunosti biti moguć po ovaploćenju Gospoda naseg Isusa Hrista. Naravno, kroz istoriju su postojale mnoge pogrešne interpretacije i tumačenje, pogrešan odnos prema ikonama koje je ljude vraćao na te pozicije paganizma, mi ne obožavamo sam materijal kao takav, ikona nije sama sveta po sebi niti boja, niti tehnika, niti mesečina pod kojom je drvo obarano od koje je pravljena daska i tako to. Svet je zapravo osoba, ličnost koja je predstavljena na ikoni. Svet je taj odnos koji treba mi da uspostavimo s tom ličnošću koju spasavamo i zapravo hrišćanin poštuje onoga ko je naslikan."

Značaj ikona nastalih na Kosovu i Metohiji danas je veći nego na drugim mestima jer zbog značaja ovdašnjih svetinja i nemogućnosti dolaska u njih mnogi ljudi žele da odavde imaju nešto u svom domu.

"Ikona monaha ne vredi više od ikone laika i nema neku posebnu vrednost. Često su štampane reprodukcije mirotočila i činila čudesa. Ali to je jedna lepa vrsta pijateta i želje ljudi da ostanu u nekoj vezi, konkretnoj vezi sa našim svetinjama pa i sa Kosovom. Posebno je zanimljivo ljudima da imaju i nešto značajno sa Kosova i u tom kontekstu potpuno razumem i podržavam tu želju ljudi. Naravno nemoguće je odgovoriti zahtevima što se tiče nas, jednostavno ne možemo da odgovorimo svim zahtevima. Dosta ljudi naručuju ikone naših vernika a u poslednje vreme dosta stranaca je zainteresovano za naše ikone tako da su mnoge naše ikone širom sveta kod ljudi koji su ih kupili kod nas u manastiru u ovo poslednje vreme od kada je prisutno to međunarodno prisustvo. Dosta je ikonostasa napravljeno za naše crkve i razne eparhije SPC u Republici Srpskoj, Nemačkoj i kod nas kao što su Parteš, Mitrovica, Leposavić itd. Nažalost u nekim crkvama su ti ikonostasi uništeni ali hvala Bogu i dalje se radi i mi se nadamo da će to što je uništeno biti obnovljeno."

Duborez i rukodelje vekovima su aktivnosti monaha. Na Kosovu i Metohiji se u monaškim zajednicama razvila i ova delatnost. U Svetim Arhangelima kod Prizrena radi se sitni duborez izuzetne vrednosti a u dečanskoj duborezačkoj radionici nastali su ikonostasi za hramove manastira i crkava širom zemlje i sveta.

"Prvo je počela sa radom duborezačka radionica koju je osnovao monah Nikolaj, pre toga Mija Cvetojević koji je po promislu božijem izučio taj zanat u zatvoru zato što je bio sa četnicima za vreme rata. Nekoliko puta posle rata je bio čak izvođen na streljanje, mnogo puta je jedva izvukao živu glavu. Imao je problema, nije mogao da se školuje, bilo mu je veoma teško da nađe posao u državnoj službi i usled svih tih komplikacija on je odlučio, pošto je odslužio tu zatvorsku kaznu gde je izučio duborezački zanat odnosno počeo da se bavi time, odlučio je da sa svojom suprugom krene da se bavi duborezom i on je napravio desetine ikonostasa u Jugoslaviji bivšoj, u pravoslavnim hramovima. I on je u poznim godinama došao u manastir Dečane i zamonašio se dobivši ime Nikolaj. I tu je osnovao duborezačku radionicu koju danas vodi otac Dimitrije."

Duborezačka radionica u Dečanima radi u duhu, kako kaže otac Ilarion predanja i pravom hrišćanskom pogledu na svet.

"Naravno, kada govorimo konkretno o Srbiji o nama to je period Nemanjića kojem mi svakako moramo da se vratimo. Koliko vidim i u duborezu i u ikonopisu uopšte, postoji tendencija da se vratimo tim vrednostima i tom ukusu naravno ne kopirajući u potpunosti to nego ga koristeći kao neki putokaz. Naravno da ti modeli i to što se često spominje kanoni koji se koriste u crkvenoj umetnosti je nešto što ograničava umetnika. I u sekularnoj umetnosti postoje kanoni kojih čovek mora da se pridržava. Jednostavno, postoji neki katalog pravila koji mora da se ispuni da bi se neko smatrao za ozbiljnog umetnika i van konteksta nekih crkvenih kanona pošto to često ovako rigidno i nazadno zvuči zato osećam potrebu da o tome malo progovorim. Zapravo, kanoni su nešto što nas drži u okviru onoga što možemo da nazovemo pravoslavni ukus ili hrišćanski, predanjski ukus, nešto što ostaje u okviru nekog hrišćanskog etnosa i doživljaja sveta a što je zapravo nešto vrlo široko tako da i među samim pravoslavnim ikonama postoji ogromna razlika. Sve su jednako hrišćanske, pravoslvne ali je to ogroman dijapazon tako da svetski posmatrano možemo da vidimo čitavu lepezu sekularnih pokreta umetnosti i praktično čitavu istoriju umetnosti slikarstva možemo da pratimo kroz hrišćansko slikarstvo."

Kaligrafija, slikanje i pisanje na pergamentu, je novina koja je uvedena u manstirskoj radionici Visokih Dečana.

"Skoro je kod nas bio Svetozar Pajić, jedan od retkih kaligrafa u Srbiji koji se trudi da taj drevni zanat, veštinu u umetnosti sačuva. U našoj eparhiji, pored manastira Končul, evo i mi smo time počeli da se bavimo. Otac Jovan je savladao tu tehniku, Teodor i još neka bratija i vrlo nas to raduje, to slikanje i pisanje na pergamentu, zato što to u nekom smislu predstavlja i ikonopis i to je jedna novost koja nas sve raduje. Na neki način nam je i vrlo pogodna zato što možemo brzo na zahtev da neko ima nešto izrečeno odgovorimo na taj način. Za ikonu ipak treba više vremena. Kaligrafiju i ovi rukopisi mogu biti lep poklon i uspmena iz manastira. Kaligrafija je ustari krasnopis ili lepo pisanje a neki smatraju da se kao umetnost, lepog pisanja, počelo razvijati tek od Gutemberga pa naovamo. Ranije su zapravo ti prepisivači morali da budu brzi i efikasni u čitljivi. Kasnije je kaligrafija da kažem dobila tu dimenziju dekorativnu. Želeli su da ukrase tekst. To je i ranije postojalo, postojale su te iluminacije i ilustraciije u knjigama sveštenog karaktera a za nas je nekako jako bitna zbog očuvanja fonta miroslavljevog jevanđelja i negde za naš identitet negovanje same ćirilice kao takve je nešto što je od ključnog značaja. Ovo na neki način dosta tome doprinosi jer nas vraća tim nekim pozitivnim uzorima i fokusira na nas na ono nešto na šta bi trebalo da se ugledamo u našoj istoriji. Na neke stvari treba svakako da se više ugledamo na neke manje, neke delove da zaboravimo ali taj period Nemanjića je svakako nešto što treba da imamo na umu."

Za stvaranje jedne ikone na pergamentu potrebno je dosta vremena ali je moguće slikati istom tehnikom kao i ikonu, kaže otac Ilarion.

"Možemo takođe slikati jajčanom temperom, pisanje se vrši tušem i tako te neke vrste dekoracije. Sama ikona može da bude naslikana uobičajnom tehnikom. Često malo brže u dahu jednostavnije i tako smo i naučili da uradimo brzo i u dahu."

Značaj postojanja manastirskih raidonica je neprocenjiv za prostor Kosova i Metohije, i za život hrišćana.

"Načelno, manastirske radionice su pre svega neophodne za odvijanje manastirskog života. Manastir je mesto gde se i radi, bar bi trebalo da se radi. Da li je to rad oko stoke, u polju, sa bagerom ili sa metlom, računarom, manastir je mesto gde se konkretno radi. Ljudi konkretno doprinose pre svega svom spasenju ali ne samo svom, već individualnom spasenju. Manastiri su uvek bili mesta koja su okupljala ljude. Nisu bila mesta za monahe i izolaciju, već mesta koja su uključivala sve ljude dobre volje. To je značaj našeg manastira kroz istoriju, a samim tim i umetnosti koja je u manastirima razvijana. Jako je bitno to što se ipak vraćamo nekom našem polazištu i sudištu. To je možda i neki ključ za naš identitet, možda i kao naroda i za razumevanje naše srednjovekovne umetnosti i našeg bića, a to je period Nemanjića kome postoji potreba i tendencija da se vraćamo i da svedočimo tu vrstu njihovog iskustva. U tom smislu je ovo što se dešava zaista deo promisla božjeg. U ovako nezamislivo teškim okolnostima, retko ko je mogao da predvidi da će se dešavati ovo na ovaj način, postoji čak intenziviraniji povratak našoj tradiciji i intenziviraniji manastirski život. Naša obnova monaštva na Kosovu i Metohiji, blagoslovom i trudom vladike Artemija, se poklapa sa najtežim periodom i egzodusom stanovništva i ratovima, posleratnim dešavanjima. Ali to je paradoks, a okruženi smo paradoksima. Samo postojanje je na neki način paradoks i sam Bog, kažu, da je paradoks iznad svakog poimanja i shvatanja ali u tome je i lepota. Hteo sam da kažem da je umetnost nešto što treba da nadilazi granice svega."

Lepota kosovsko-metohijskih hramova je obrazac i putokaz kako treba živeti i stavrati u lepoti.

"Lepota Dečana je nešto što bi trebalo da objedini sve ljude dobre volje. Lepota živopisa Gračanice bi takođe trebala da nadahne svako ljudsko biće, da delujete u pozitivnom smislu. Patrijarh Pavle je rekao nekim ljudima da, kada gledaju svetinje naše, da gledaju nas. Daj Bože da tako i mi postupamo, da postanemo deo te svetinje, tradicije, umetnosti, predanja, lepote. Te lepote Dečana, lepote Gračanice, lepote života u crkvi, opšte lepote života u slozi i ljubavi. Neka Bog da da se sve razvija i da ceo svet krene i da se vrti u tom smislu. To je u krajnjoj instanci nekako, ključna motivacija hrišćanina i hrišćanske umetnosti življenja."

Postojanje dečanske radionice pokazuje da i u ovim vremenima kontinuitet nije prekinut i da on itekako znači i zrači i svedoči o ne baš srećnom vremenu za razvoj umetnosti u kome su čitavi segmenti svetovne umetnosti potpuno nestali.

Bila je ovo emisija "Umetnost života" u kojoj smo večeras govorili o manstirskim radionicama na Kosovu i Metohiji. Hvala vam na ukazanom poverenju tokom šest meseci emitovanja emisije "Umetnost života". Želimo vam svako dobro.

(povratak na prethodnu stranu)