 |
|
|
|
Transkript emisije Umetnost života, gost - Golub Jašović(povratak na prethodnu stranu) Šaljemo vam pozdrav iz studija KIM radija. U narednih pola sata pratite emisiju "Umetnost života" u kojoj vam ovoga puta predstavljamo pesnika sa Kosova, lingvistu i naučnog radnika Goluba Jašovića. Golub je zavoleo književnost još u ranim razredima zahvaljujući svom profesoru Miljanu Baboviću koji mu je u Peći, gde je pohađao osnovnu školu, bio nastavnik srpskog jezika. "Ja se i dan danas sećam njegovih interpretacija npr. junačkih pesama, epike, pogotovu pesama kosovskog ciklusa. Sećam se kad nastavnik Miljan predaje u učionici njegovo predavanje slušamo i na dvorištu. Bio je krupan, visok delovao je onako po malo zastrašujuće pre nego što se upozna. Ja sam recimo imao četvorku, posle peticu, kod njega ali sam tada nekako zavoleo te stvari. Ja sam tada recimo znao „Banović Strahinju" napamet od tačke do tačke u petom razredu osnovne škole i još mnoge druge pesme a ne samo nju. Eto tako su nastali ti prvi neki motivi. Onda smo još tada kao đaci počeli da dobijamo neke školske časopise pa su nas još učitelji motovisali da po nešto napišemo. Sećam se da su mi još u četvrtom razredu neke pesme objavljene u listu Kekec. Ja ih nikada nisam doduše video ali nam je učitelj rekao da su objavljene, valjda je on znao. Ja taj Kekec nisam mogao da nabavim." A kasnije je počeo da piše za sebe sve dok pesnik Zoran Nedeljković nije pogledao njegove rukopise i prepoznao talenat Goluba Jašovića. Peć je po njemu uvek bio važna kulturna sredina ne samo za područje Kosova i Metohije. "Nažalost čak i najučeniji ljudi koji su se bavili specifično i ovim temama, ovim prostorom, bili su veoma slabo obavešteni. Uključujem tu i neke moje kolege sa fakulteta kojima sam ja postavljao pitanja o Studenici Hvostanskoj ili maloj Studenici kod Peći o kojima su imali veoma malo informacija ili nisu znali gotovo ništa a radilo se o jednom veoma važnom kulturnom centru u kome se obavljala veoma živa prepisivačka delatnost, gde se jednostavno radilo na kulturi i na umetnosti. Ajde da ne polazimo baš od tih dalekih vremena u poslednje vreme u poslednjih nekoliko decenija da ne kažem u poslednja dva veka u Peći je živelo veoma mnogo značajnih kulturnih stvaraoca." Golub Jašović je u poslednjih pet godina objavio 20-ak knjiga o stvaraocima koji su rodom iz, kako kaže, severne Metohije za koje niko pre nije znao. "Niko nije znao ko je Dimitrije Petrović, niko nije ima poima ko je Petar Petrović, niko nezna Nikodima Savića koji je vrsni dečiji pripovedač i stvarno i prvi dečiji pripovedač a njegova dela nisu štampana ali ako Bog da možda ćemo ih štampati ove ili iduće godine. Ali i opet tu moramo da se dovijamo na razne načine, da zloupotrebljavam svoje lične prijatelje da bismo mogli to da odštampamo kao što sam odštampao i Petrove knjige. Meni država nije pomogla ni jedan jedini dinar za šest Petrovih knjiga e sad mi je Fakultet dao 20 hiljada rekli su ustvari da će dati jer ćemo objaviti drame učitelja Petra Petrovića, prve pisane drame nastale na Kosovu i još ih ima puno da ih ne nabrajam sad." Sudbina srpske knjige i pisaca sa ovih terena je bila u senci. Zato se on uvek trudi da povrati zaboravljeno. "Kako je mogla kniga Leontija Ninkovića „Bratstvo Lavre Visokih Dečana" da bude štampana u Peći u 500 primeraka ili u 1000 primeraka što je to finansirano direktno iz Beograda, lično je kralj Aleksandar dao pare da se ta knjiga štampa jer su Dečanci tada štampali još dve, tri knjige o kralju Aleksadru. Tako je bila jedna knjiga pesama naprimer posvećena kralju Aleksandru i još neke slične stvari, da manastir Dečani nema ni jedan jedini primerak te knjige. Ja sam pitao bibliotekara, možda mi nisu rekli istinu, ja sad nemogu da ulazim u to, ali mi je rečeno da ne postoji ni jedan primerak. Na Kosovu je samo Gradska biblioteka imala kjigu Leontija Ninkovića. Mi smo imali veoma značajne stvaraoce u to vreme, pogledajte Petar Petrović, pre toga njegov otac Dimitrije Petrović je bio plaćeni saradnik carigradskog glasnika. Nikodim Savić njihov prijatelj i rođak bio je vlasnik i izdavač i saradnik brojnih časopisa širom Srbije, u Beogradu u časopisu Srpče učitelj Petar je objavljivao u Glasu Crnogorca, objavljivao je u Graničaru u Novom Sadu što znači da su ta dela zavređivala nečiju pažnju. Nije to bila mala stvar ako je neko Petrove rukopise mogao da objavljuje i u Srbiji i u Crnoj Gori u to vreme. I ne samo oni, još ima drugih stvaralaca iz Peći koji su objavljivali širom srpskog prostora i ti ljudi su sigurno značajni za neku kulturu." U proteklih 15 godina Golub Jašovic realizuje svoja istraživanja, objavljuje dve zbirke poezije, priređuje knjige i većinski se vezuje za Metohiju a 1999-tu godinu pamti po teškim trenutcima koje je doživeo u Prištini pre odlaska iz ovog grada. "Kosovo nije samo moja opsesija. Kosovo je jednostavno ono o čemu razmišljam i o čemu sanjam. Doduše više je to Metohija i to je neverovatno. Ja sam najlepše godine proveo u Prištini ali mi se nikada ne desi da ratne dane i tako sanjam Prištinu nego uvek sanjam Peć i Metohiju. To je bila jedna strašna stvar, nešto što sam očekivao istovremeno a verovao da se neće desiti. Ja sam dugo ostao u Prištini i imao puku sreću da možna nije ni hteo niko da me ubije nisam verovatno bio zanimljiv nikome. Kada sam video da su tu u komšiluku pobili neke, onda ja više nisam smeo da ostajem u stanu. Imao sam sestu od strica u Kosovu Polju pa sam noću tamo odlazio ali sam povremeno danju dolazio do stana. I jednoga dana kada sam došao, došli su neki iz Kačanika. Došao je čovek sa dva sina i rekao mi je, kaže, ovo je moj stan ti ovde više ne možeš da dolaziš. Rekoh mu dobro ako je tvoj stan nema problema evo ti ključevi pozdravim se sa čovekom koji je bio magistar iz oblasti fizike i radio je u zavodu za udzbenike i kao da su mu oni moj stan dali i zamolio sam ga samo da mi sačuva knjige. Ali nisam imao sreće. Taj mi Redzep umre posle šest meseci i ja odem posle nekoliko meseci. Prvi put kada sa bio uzmem nešto knjiga ali mogao sam da ponesem jednu torbu. Ja sam imao oko 4 hiljade knjiga tada najmanje u svojoj biblioteci. Sledeći put kad odem Redzepa više nije bilo i ja krenem tamo na policu da vidim knjige tek meni njegov sin kaže da tu nisu moje knjige nego u vešarnici. Siđem dole knjige su sve bile razbacane po podu i ja uzmem nešto knjiga koje su mi bile prve pokupim, uzmem. Dobro većinu su bacili ali nešto su mi ipak sačuvali. Eto to je neka moja slika. Ali kada su mi došli pitao sam samo mogu li ženi da se javim da ste mi vi došli u stan sa svog telefona iz svog stana a kažu naravno da možeš i ja se sa svog telefona javim kažem ženi došli su ovi ja izlazim." Svoju prvu knjigu pesama "Dok smo grizli kamen" objavio je 1997. godine a drugu knjigu stihova "Smrčevito opstajanje" 1998. godine a treću "Na Hvosnu kost" 2001. godine a za nekoliko dana izaćiće iz štampe njegova najnovija knjiga pesama "U senci Prokletija". Pesme iz poslednje zbirke pesama, čije se objavljivanje očekuje, prevedene su na ruski jezik. "Pozivam se na ono što je vladika Rade jednom rekao: što se crnim zadoji đavolom obeća se njemu dovijeka. Ko uđe u te naučne vode više mu spasa nema i tako, što se više zalazi u tu problematiku sve više čovek teži da ponešto od toga uradi. Npr., ja znam da mi tj. mnogi od nas koji se bave naukom nemožemo da obradimo neke složenije sintetičke teme nešto što neki drugi mogu da urade ali zato možemo ovde na terenu da uradimo neke stvari koje nisu dostupne recimo gore akademicima, ljudima na poznatijim univerzitetima nego što je naš ili nešto što možda oni i nebi uradili neke od tih tema koje mi radimo. Ja sam imao mnogo planova da radim recimo Metohiju i započeo sam nešto ali malo je to i zbog naše neorganizovanosti malo i zbog nedostatka sredstava ali pamtim da i kada smo imali para i kada je davala država mi nekako nismo mogli da se u Prištini organizujemo. Ja sam tada bio početnik, bio sam asistent, ja sam nešto uradio sam uradio je nešto i profesor Mileta Bukumirić ali mnogo stvari je nama ostalo recimo kada je u pitanju jezik kada je u pitanju leksika. Nama je zanatska leksika praktično otišla u zaborav a mogli smo i u Prizrenu i u Peći i u Đakovici i u Prištini da se uradi." On instiktivno nastoji da zatvori neznanje o Metohiji i svom kraju baveći se ozbiljno širokim spektrom istraživanja od priređivanja do jezičkih specifičnih oblasti do poezije. Golub Jašović smatra da nema dobrog književnog dela bez onog što je iskustveno. "U mojim pesmama postoji obilje legendi i priča koje sam čuo na terenu i koje sam slušao još od svog detinjstva, događaja koji su se desili. Neposredno u blizinini mog sela postojalo je srpsko groblje na kojem je bilo onih velikih kamenih krstača još dok sam bio dečak bilo ih je. Radi se o jednom starom groblju verovatno srpsko stanovništvo koje je živelo i pre seoba tu. Ja sam od jednog komšije slučajno u razgovoru čuo da je posle rata tih kamenih krstova bilo na stotine ali da su ih povadili i Srbi i Šiptari zajedno i da su iskopali neku rupu tu kada su pripremali radove da se napravi ovaj put Peć- Priština. Čuo sam da je sve to polomljeno i zatrpano na seoskoj utrini i na osnovu te priče ja napišem pesmu „Groblje mi je pokopano" jer jeste celo groblje je ustvari tu sahranjeno. Onda sam tu slušao legende o nekim albanskim porodicama koje su napravile kuće na istom tom mestu da su se sve te kuće iskopale. Znate oni imaju pod desetoro dece te tri kuće su iskopane i tu više nema nikoga nisu imali potomstva a Srbi su govorili da je to zato što su kuće bile na mestu gde je nekada bila crkva Ružica u selu Plavljanu kod Peći . I najverovatnije da je ona bile tu jer nikada u narodu ne postoji predanje koje nema nekog osnova." Golub Jašović je i saradnik Srpske akademije nauka i umetnosti i radi za Srpski dijalektološki atlas na projektu proučavanja narodnog govora Kosova i Metohije. Da bi se neko bavio poezijom i književnim radom i razumeo to što piše mora da poznaje istoriju, misli Golub Jašović. "Ja sam npr. napisao pesmu "Legenda o nastanku smrče". Ali ako neko nezna tu legendu on neće moći ni da razume moju sintagmu tamo recimo "đavolja stubišta", šta su đavolja stubišta. Ali u Peći postoji priča da su đavolja stubišta ustvari da je to smrekovo drvo zato što je ono izuzetno mekano po strukturi ali ima čvorove koji su tako jaki da ni najtvrđa sekira njima ne predstavlja ništa i onda pošto je smrekovo drvo bilo veoma meko onda se đavo doseti da burgijom izbuši rupu i ubaci drenove klinove i tako napravi grane. Tako su sad te grane mnogo tvrđe nego što je stablo uopšte. E da bi mogao da se penje uz smreku gore on nije mogao grane da dodirne a bilo mu je mnogo glatko drvo. Tako je nastalo đavolje stubište i ja sam o đavoljim stubištima napisao pesmu. Ko nezna legendu o nastanku smrče malo mu je teže da razume a ja imam takvih legendi obrađenih u pesmama zaista bezbroj. To su teme u kojima se pominju ljudi u kojima se pominju događaji u kojima se govori i o borbi o dovijanju načinima na kojma su ljudi ostajali i opstajli na tim prostorima. Neki su se čujem već gore vratili u Sigu. Nadam se da će ostati mada ja sam pomalo skeptik ali daće Bog da se i vrate da to zaživi I tamo ostanu ljudi."
|
|
|
|
|
