 |
|
|
|
Petar Sarić, književnik
Slušajte emisiju Umetnost života od 12.4.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Predstavljamo vam romansijera, pesnika i dramskog pisca sa Kosova i Metohije Petra Sarića. On je najbolji pripovedač u posleratnoj književnosti srpskog juga. Živi i piše na Brezovici, na Šar-planini. Sarić je prvi srpski pisac sa Kosova i Metohije koji je, posle Grigorija Božovića objavljen u čuvenom Kolu Srpske Književne Zadruge. Rođen je 1937. godine u Banjanima u Crnoj Gori. Šta Petar Sarić danas vidi kao esecijalni početak svog stvaranja, šta je njegova osnova, prva slika ili podsticaj?
Ima li u Vašem susretu sa Kosovom, i u življenju po njemu, onog preegzistencijalnog prepoznavanja zasnovanog na mitu i pričanju predačkom, u čemu se ta dva pola - realni i mitološki - sreću i razilaze? "Koren svake biljke, vidljiv samo u priči, navodi na istinu, pomaže da prepoznamo ovo današnje i ono šta nas čeka; opominje da možemo proći kao listovi i cvetovi; ali i upozorava na lažne izdanke, to jest na lažne mitove i rodoljublja. A najlepša laž gora je od najgore istine." Ocena kulturnog stanja u Pokrajini do 1999. godine?
Gde je u najopštijim crtama srpska umetnost na KiM u proteklih deset godina i šta su njene dominantne tačke?
U šta se pretvorilo ovih deset godina u Vašem životu, za čim ste se okrenuli kad ste napustili Prištinu?
Kako čovek doživljava svet iz tamnice najveće svetske sile i šta tada vide njegove oči? "Bože, kakvo pitanje! Više je odgovor no pitanje. Pa ipak, budućnost je na strani onoga koji pati i čeka, i koji se nada. Jer onaj koji je silom postigao što je hteo ili, zahvaljujući onima koje je upotrebio, više no je hteo: umesto nade ima veru da je, prestižući druge, zagospodario svetom. A prestigao je sebe! Okrenemo li se nazad, svejedno u blizinu ili u daljinu, videćemo da se tako, u dlaku, ponavljalo. Zato, ako sami sebi ne budemo radili o glavi, ne bi trebalo da budemo na brizi na kakvoj smo danas." U sve to dolazi Sara iz same svetlosti, drugačija i preegzistencijalna, smijemo li je posmatrati u konkretnom društveno-istorijskom kontekstu? "Smijemo, zato što je to s njom bilo juče, ili je danas, a što će s nama biti sutra." Svetlost je jedan od simbola na kojima počiva struktura dela, ona ima individualizovano-kosmološku funkciju što delu istovremeno omogućava realnost i izvesnu mitsku egzistentnost. Da li je jedna od funkcija ovog simbola da čitaoca prevodi bezbroj puta iz jednog u drugi svijet?
«Razjarena svetlost», «mlada svetlost», «polegla svetlost», «odmorna senka», i brojne njihove nijanse putuju kroz tekst kao «bestelesna ruka što prolazi između svetlosti i senke». Je li ta bestelesna ruka, sveta i erotska, osnova estetskog i kategorija koja vodi čitaoca u čaroliju pripovedanja?
Sve ovo o čemu govorimo uveliko odstupa od, do sada meni dostupnih, sudova prema kojima je Sara ispričana u realističkom maniru; ona ima elemente nečega što bi se moglo nazvati mitskim realizmom sa dubokom svešću autora kako je priča ispričana? "U prethodnom odgovoru dodirnuto je ovo pitanje. Ako smo uspeli da pomešamo ono što je bilo sa onim što jeste i pogotovo sa onim šta će biti, ali tako da se prelaz iz jednog u drugo ne oseti, onda smo uspeli da se obremo u svet koji će nas zaštititi, a možda i sasvim odbraniti od ovog koji nam je dodeljen. Od njega će se odbraniti samo onaj koji je kadar da se odbrani od sebe." Građenje priče između svetlosti, knjige i deobe podrazumeva novu strukturu rečenice, ona nije čvrsto građena, ona zavisi od ovih kategorija, od stanja junaka, ona je na ivici gotovog dovršenog dijalekatskog govora, ona se podaje čitaocu. O čemu se zapravo radi, šta je to?
Na kraju knjige jezik i rečenice izjednačavaju se sa Sarinim životom, postaju vrtlog bez određenog i jasnog smisla, šta je osnova ovakve poetičke postavke? "I ovo pitanje graniči se sa prethodnim. Jezik, njegov vrtlog, kako Vi dobro primećujete, omogućava nam penjanje uz beskrajno stepenište sa čijeg ćemo vrha, ako stignemo do njega, ugledati sliku sličnu onoj koju je ugledao Nil Amstrong, prvi čovek koji je kročio na Mesec. Zamislite pisca koji je u stanju da vodi čitaoca iz predela u predeo, a da taj čitalac, poput Amstronga, poveruje da pre njega tamo niko nije bio. Taj čitalac, izvesno je, umakao je svim tako savršenim zamkama i opasnostima koje se svakodnevno nadvijaju nad njim, a koje je proizveo i postavio - sam on." Svest o nadknjizi kao izvoru savršenog znanja je arhetip o kom govore mudraci dinarskih patrijarhalnih zajednica, zašto ste tu Knjigu stavili u Sarine ruke? "Sarina knjiga uvećava tajnu o Sari. Ona je njena Biblija. Zahvaljujući i njoj, Sarina fizička i duhovna lepota podjednako izazivaju i divljenje i strah. Sarina knjiga, kao i sama Sara, zajedno nam pomažu da zavirimo u sebe i da se u tom bezdanu, ili kosmosu, sasvim ne izgubimo - stalno pitajući se, u čudu, da li to na šta smo naišli pripada nama, da li smo to mi?"
"Svakako. I pored svih čovekovih stranputica i izopačenosti, doći će Sarino vreme. Bez vere u njegov dolazak svi zakoni, i oni moralni, prestali bi da važe, jer bismo sami sebi presudili. Jednog dana, kad «na groblju iznikne cvijeće», svi će se pozivati na njene reči (u koje su ugrađeni i njena smrt i spaljivanje njene Knjige), i to na one reči koje su njeni savremenici najviše osuđivali. A iz njene spaljene Knjige govoriće se naizist. Grešku, koju nemamo kome pripisati do Tvorcu, jednog dana ispraviće isti, ili neki drugi, Tvorac. Svejedno, koji." Visoko oplemenjen jezik, Srba Ignjatović: "Zaista je teško opisati jezik kojim je Sarić ostvario ovaj prozni uzlet Saru. U njemu svakako ima nečeg magičnog. Neće delovati odviše originalno ali se, u vezi s romanom "Sara", ta poznata odrednica prosto nameće: magični realizam. Mito/poetski jezik, osećaj za drevno i pogotovo vanredna sljubljenost s dočaranim predelom i prirodom uopšte grade te osobene kvalitete romana. Izvesno je, međutim, da je "Sara" saga o porodici, uporištu opstanka u nevremenu, skupu životnih vrednosti uprkos svim nedaćama, te da su baš zbog toga njene tanane poruke upućene u više smerova. Uman pripovedač mnogo šta "spušta" u podtekst prepuštajući čitaocu igru odgonetanja i asocijacija. To je dodatni signal da "Sara" zaslužuje punu pažnju čitalaca, onu koju je autor ovog osvrta prorekao autoru "Sare", tvrdeći da roman neće moći da zaobiđe jedna od značajnijih nagrada.Ono što tu važnost očarava jeste visoko oplemenjen jezik, govor, što sugestivno grgolji u predelu dočaranom do gotovo fizičke naslutivosti." 
Petar Sarić autor četiri zbirke pesama, romana "Veliki ahavski trg", "Sutra stiže Gospodar", "Dečak iz Lastve", "Petruša i Miluša" i drame "Sutra stiže Gospodar". Za roman "Sara" Petar Sarić dobio je književnu nagradu "Meša Selimović" za najbolju knjigu u prošloj godini . 
|
|
|
|
|
"Bez početka, bez njegovog zametka, ne otvara se ni misao. Ni Zemlja ni Nebo, ni Svetlost ni Tama. Početku prethodi početak koga, nekad duže nekad kraće, nismo svesni. Taj početak, kasnije, prelazi u najobičnije događanje koje se hiljadama godina ponavlja. Tako je, na primer, s našim nastankom, s rođenjem. Tek s njim razlike, jedna za drugom, izlaze na videlo. I mi, što se razlike množe, sve više ličimo na sebe. Detinjstvo, ako bi trajalo koliko i život, mogli bismo, uslovno, podeliti na dva dela, ili, da uzmem Vašu reč, na dva početka: prvi u kom naša čula primaju i deponuju sve što se oko nas i s nama dešava, sav svet u koji smo tako iznenadno, i bolno, pali; i onaj drugi koji prepoznaje i uređuje naš razum, onaj u kom, dešifrujući deo onoga što smo u prvom početku upili u sebe, vlada razum. Tako, ni pisanje nije ništa drugo do odgonetanje tog prvog početka koji nazivamo detinjstvom."
"Kulturno stanje nemoguće je odvojiti od opšteg. To je vreme kad Albanci, koji su tada imali isto što Srbi u Beogradu, Hrvati u Zagrebu ili njihovi sunarodnici u Tirani, sve otvorenije traže ono što većina njih veruje da danas imaju: nezavisnu državu Kosovo. Drukčije rečeno - utiru put do velike Albanije. To je vreme kad se pred licem svetskih moćnika vrši pogrom nad kosovskim Srbima koji u mnogo čemu nadmašuje zlodela iz turskog vremena: svakodnevni su vandalski napadi na srpska imanja, na istorijske, kulturne i crkvene svetinje. Napadaju se ratari na njivama, čobani za stadima (čija se stoka otima), skrnave crkve i groblja, siluju devojčice, satanizuje sve što je srpsko. I Srbi su počeli da napuštaju svoje domove, da beže sa Kosova. Pa ipak Priština je još uvek, kao i za Albance, bila njihov, ne samo kulturni, centar. To su bili i drugi kosovsko-metohijski gradovi. A danas ni u jednom nema srpske duše. Sve se to, uz poslušnu Evropu, dogodilo pod patronatom Amerike koja je, toj i takvoj nacionalnoj manjini, protiv svih međunarodnih kodeksa i običaja, dala nezavisnu državu, vršeći nad jednim od najstarijih evropskih naroda nečuven, i kulturni, genocid. Ali i tome će, kako nas uči istorija, doći kraj. Ovako govorim ne zato što sam Srbin, i ne zato što bilo koga mrzim - među Albancima više je dobrih ljudi no među nekim mnogo brojnijim nacijama - no zato što se, poput mnogih svetskih intelektualaca (Handke, Čomski...), priklanjam istini."
"Crna, naopako okrenuta, slika. Pokušali su da srpskom narodu otmu Kosovo, da mu iščupaju dušu, da ga istorijski i kulturno porobe i ponize. Jer, kad se sruši taj vrh, preostali, manji, sami padaju. Ali oni znaju da to nije moguće; a tamo gde to nije moguće, sigurno je ono što je njima neophodno: nestabilnost, međunacionalna mržnja, upotreba jednako i onih (na Kosovu Albanaca) koje oni navodno štite i onih (na Kosovu Srba) koje oni navodno osuđuju i, za neposlušnost, stvarno bombarduju. Psihologija moćnika: on jednako «voli» i onog koga štiti i onog koga napada; on, preko ubijanja jednih i lažnog milosrđa prema drigima, ostvaruje svoje interese. A za to su pogodniji od drugih mali, zavađeni, narodi, kakvi su balkanski. Jednoumni moćnici, nastavljajući da dele podeljene, od jednog njihovog jezika prave dva ili koliko im treba, od jedne crkve dve ili koliko im treba, od jedne države dve ili koliko im treba, da bi lakše njima vladali, da bi najkraćim putem ostvarili nezarađeni profit. Nemoguće je nešto slično u njihovoj kući. I zato nam se otvoreno podsmejavaju. To bi konačno trebalo da razumeju i Srbi, i Hrvati, i Crnogorci, i Makedonci, i Bošnjaci, i Albanci..., i da, okrećući se sebi, odbace tog, i svakog drugog, tutora! Zato krivica malih naroda nije mala, koju bi oni, uvek i bez mnogo dokaza, da prebace na drugoga."
"Te godine bile su taj pakao u kom sam preživeo, i u kom i danas opstajem, zahvaljujući svojoj porodici i odanosti i hrabrosti građana Sirinićke Župe, ali i nekoj urođenoj potrazi za onim što ti je silom oduzeto, nekom nagonu koji bolje od jutarnje svetlosti osvetljava taj mrak. U mraku se lakše otkriva misao, a postoji i mrak u kom se brže no na svetlosti piše. Prištinu sam, kao mnogi Srbi i takozvani nealbanci, morao napustiti. To poniženje, najgore za koje znam, koristilo je svaku priliku da, ne štedeći se, stane na stranu mog pisanja."
"Možda, jeste. Nisam uvek siguran. A dobro je ako jeste. Jer mislim da smo, u trenutku tog prelaza, dok još nismo zakoračili tamo kud smo pošli, najbliži istini. Tada, dok se krećemo ivicom oštrice, zahvaljujući istini koja pristaje da nam služi, možemo šta poželimo. Svetlost, najneverovatnijim nijansiranjem, postiže prava čuda. Ona nije na Nebu, ona je u onome šta osvetljava."
"Očigledno je da ste pažljivo čitali Saru. Mislim da nećemo pogrešiti ako između erotskog i svetog stavimo znak jednakosti. Proći kroz ta vrata i naći se tamo gde pre tebe niko nije boravio, više je od čarolije. Odatle, valjda, polazi svako pripovedanje, i svaka umetnost."
"Možda je ovo najvažnije Vaše pitanje. I uobražavam da je na njega lakše odgovoriti pitanjem no odgovorom. A moje pitanje je ovo: da li je moguće preko tih iskidanih reči (koje kao da su bombardovane!) i tih ispreturanih rečenica (koje kao da su se našle u epicentru zemljotresa!) stupiti u mir koji prethodi svakoj oluji i bez koga iz tog košmara ne bismo izvukli živu glavu? Zapravo: postoji li taj iskidani put kojim se, prečicom i na šire otvorena vrata, stiže u ljudsku dušu?"
Prokletstvo ideologije i prokletstvo nemenjanja deo je naše egzistencije, da li do krajnjih granica u život uključena osoba, kakva je Sara, s njima može izlaziti na kraj i prisiljavati ih, makar trenutno, da govore njenim jezikom i njenim rečima/rečenicama promene?
