 |
|
|
|
Novica Sovrlić, pesnik
Slušajte emisiju Umetnost života od 29.3.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Pesnik sa Kosova Novica Sovrlić živi i stvara u Kosovskoj Mitrovici. Novica je svoj talenat za pesništvo prepoznao u najranijem detinjstvu ali doboko veruje da u svakom čoveku čuči pesnik.
Uvek je težio, kako kaže, da napiše pesmu koja ima umetničku vrednost jer je težnja svakog pesnika da stvori delo koje ga neće obrukati. "A ako postigne neki uspeh svakako da to nekome godi. Međutim, pesma je tvoja dok je ne napišeš, čim je napišeš više nije tvoja i sud javnosti je taj koji odlučuje šta ste napisali i ima li to umetničku vrednost ili nema. A što se tiče suda javnosti ja nemam negativnih iskustava, ima sporadično ali to su ljudi do čijeg mišljenja mi nije stalo, ljudi koji nisu iz sveta umetnosti, koji nisu stručni da daju mišljenje. Znate, to su obični prolaznici koji ne razumeju poeziju pa kažu: aha vidi ovi kao tamo nešto pišu. Međutim, od ozbiljnijih ljudi nisam imao prilike da čujem neke negativne kritike na svoj rad što mi, bez lažne skromnosti, neminovno prija." Inspiraciju za svoj rad pronalazi u okruženju ali NATO bombardovanje pamti kao događaj koji je blokirao njegovo stvaralaštvo u jednom periodu.
Kosovska Mitrovica dugo se preganjala sa Prištinom oko primata u svemu pa i na polju kulture, kaže Sovrlić, ali je ipak uprkos svemu sve do rata držala tu vodeću poziciju. Sada su se slilom prilika stvari promenile. "Priznajem. Priština je bila i glavni grad i stecište svih zbivanja pa i u kulturi. Sada se silom prilika stvari sele u Kosovsku Mitrovicu i moje je lično mišljenje da Mitrovica mora da ponese taj teret koji joj je pao na leđa. Međutim, Mitrovica nije ono što je bila, ovo je jedna petina, neki kažu jedna četvrtina grada pa znači sa toliko manje snage se i nosimo sa ovim problemima. Pored mnoštva problema tu smo i mi stvaraoci iz kulture i ne mogu da se otmem ubeđenju da politička elita, eto da ne prozivam nikoga, nema sluha za kulturu. Kultura je prepuštena stihiji bar što se Mitrovice tiče ali i Kosova i Metohije jer istina ovde je centar svih tih kulturnih zbivanja. Ko god stigne bavi se kulturom. Kulturni centar nije radio ovih devet godina ništa izuzev tog dzez festivala i to po principu Opština ili Ministarstvo prebaci Kulturnom centru 500 hiljada dinara i to je u zadnjih devet godina tako, oni samo proslede ljudima iz muzičkog udruženja, neznam kako se to zove, izvinjavam se ljudima ali stavrno neznam pravi naziv, i to je bila sva delatnost Kulturnog centra. Da nije postojalo Udruženje kniževnika Kosova i Metohije ja verujem da se tu ne bi znalo ni ko pije ni ko plaća. I još uvek traje to stanje."
"Nedostaje mu sve. Verujte da Kulturni centar nije imao ni telefonski broj. 16 ljudi je boravilo u prostoriji tri sa tri, znači u devet kvadrata i sedelo se po sanducima kao u srednjem veku. Sad smo dobili ove četiri kancelarije i tu radimo u malo poboljšanim uslovima ali nama treba radni prostor gde ćemo da održavamo te manifestacije, kulturna zbivanja, znači, pozorišne predstave, književne večeri." On smatra da je gubitak zavičaja veliki stres i velika amputacija za jedan organizam, za svaki ljudski život a posebno za umetnikov. "Nisam, hvala Bogu, u situaciji da to lično doživim niti sam doživeo da izgubim zavičaj ali imam mnogo prijatelja koji su izgubili zavičaj i znam sa kojim problemima se suočavaju i to konkretno pisci. Evo Ranko Đinović. Ja verujem da on 99% vremena od svog života u Beogradu provede misleći na zavičaj. Teško je šta god da kažem bilo bi suvišno." Književni susreti su događaji, koji, gde god se održavali otkrivaju pesnike sa Kosova čak i bez predstavljanja ali je lažni patriotizam prisutan u svakoj sveri pa i u književnoj.
To se posebno reflektuje kroz pesničke susrete "Lazar Vučković" koji se održavaju svake godine na Kosovu i Metohiji, kaže Sovrlić. "Slažem se i podržavam misiju koju imaju ti pesnički susreti ali Bog bi me kaznio da ne kažem nešto što me mnogo boli oko tih susreta a to je da se oni održavaju a da mi, bar ja ne, u zadnjih deset godina, nijednom nismo otišli na grob Lazara Vučkovića niti smo posetili njegovu porodicu. Živojin Rakočević i ja lično smo se zalagali da, s obzirom da znamo da Lazarova sestra živi veoma teško bez sredstava za život, pokretali smo akciju ja i Žika, i Milan predsednik je podržao, da se prikupi neka novčana pomoć da joj pomognemo. Kud ćeš većeg opravdanja pred Bogom i veće zasluge nego pomoći ženi koja nema od čega da živi a pritom je sestra Lazara Vučkovića a mi na toj manifestaciji potrošimo brdo para i gostimo se, jedemo, pijemo. Naravno, nisu to neka novčana sredstva da se mi obogatimo ali kolika god da su ja mislim da svaki pesnik treba da se odrekne honorara i da da toj gospođi. A mi smo naišli na ćutnju, i ja i Rakočević i to mi baš smeta i verujte da evo ima tri godine kako je ta ideja pokrenuta da ne prođe dan da se ne setim da smo grešni i dužni. Ja kako pisac osećam da sam dužan toj ženi jer smo rekli da hoćemo a nismo ništa učinili."
"Radili smo sve i svašta i preko svojih mogućnosti bez novca, bez stredstava ponekad rizikujući i život. Možete misliti 1999-te i 2000-te godine da odete do Velike Hoče, do Peći, do Srbice do tako tih enklava koje su bile nezaštićene ili ne baš dobro čuvane ili recimo otići do Svetih Arhangela i tako. I radili smo dosta i još uvek se radi ali i u društvu ponestaje te snage jer se oseća nebriga društva prema Društvu pisaca KiM. Ja kao sekretar i Milan Mihajlović kao predsednik i Ranko Đinović kao potpredsedik, Miki Jovanović, stvarno nema tog praga koji nismo obišli od načelnika Okruga pa do ministra bivšeg doduše, kod ovog sadašnjeg nismo išli, pa to su obećanja bila maltene sutra se useljavamo. Međutim ništa nije učinjeno, baš ništa." Tavanica
Zakovao pogled tavanicu Novica Sovrlić je oženjen i otac je četvoro dece a do decembra prošle godine živeo je od socijlane pomoći. Nebriga društva i države pokazala se i kroz primer ovog pesnika. Sticajem okolnosti nedavno su i on i supruga našli zaposlenje. U zbirci pesama "Čatac" Novica Sovrlić gradi nekoliko paralelnih svetova. Na njihovom dualizmu zasniva se i jedna od značajnijih ravni ove zbirke.
Smara da je srpski jezik najlepši jezik na svetu pogotovu onaj kojim smo govorili do pojave mobilnih telefona i cool stvaraoca. "Kod mene postoji ta čežnja baš, pa i u jeziku. Ja u svojim knjigama još nisam upotrebio, iako ne kažem da je to dobro, ali još nisam upotrebio savremenu reč. Od stotine pesama jedina u kojoj sam morao a ona je "Kritika čoveka" odnosi se baš na to olako shvatanje reči ljubav i jedina reč u svom mom dosadašnjem stvaranju koja je novija je reč telefon. I dan danas žalim što sam je napisao, žao mi je. Nema potrebe za nekim rečima. Nisam protivnik toga da izgovaram reč telefon bar sto puta danas u toku dana ali mi se nekako telefon ne uklapa u poeziju. Konkretno smo se uhvatili za reč telefon ali ima i takvih budalaština pa ljudi kažem prave kovanice ili upotrebljavaju engleske reči u srpskoj poeziji kao što su cool, super, exstra i to su za mene budalaštine. Izvinjavam se kolegama koji to pišu ali ja takvu poeziju ne razumem. Ne kažem da oni nisu u pravu ali jednostavno shvatite da smo različiti. Neznam ko je ono od velikih mislioca rekao "odlično došli smo do zaključka da mislimo različito ali to ne znači da smo neprijatelji." U različitosti pesničkog stvaralaštva on vidi bogatstvo, baštu i izvorište da se jedan na drugog ugledaju i nauče ponešto. Ipak prodor u duše i pisanje iz duše svima je zajednički motiv i karakteristika. "Ja bih se usudio da kažem da je naša ljubavna poezija protkana nečim vezanim za Kosovo, da je i ona malo drugačija. Ne umem to da objasnim književno i stručno ali bi se zakleo da je drugačija, da ima tu neke melodije nekog žala posebno karakterističnog za ovo područje." DMITRA
Dmitra je prosta žena 
Slobodan Rakitic, pesnik, o stvaralaštvu Novice Sovrlića napisao je: "Vreme i prostor kojima pesnik pripada, čiji je na kraju krajeva izdanak, neminovo postaju polazište, ali i utočište pesme. Novica Sovrlć svojim rukopisom u knjizi "Čatac" to najbolje potvrđuje. Živeći u vremenima velikog stradanja srpskog naroda on se okreće slavno prošlosti koja se odvijala u podneblju u kojem on živi i sazreva kao pesnik" Milica Lilić, književni kritičar i pesnik o Novici Sovrlicu: "Novica Sovrlić se pokazuje kao spretan pesnik koji neposredno dato preobražava u univerzalno i svevažeće na svoj originalan način, posebno stvaranom leksikom. Evo nekih primera koji to najbolje predočavaju: nebovlasno, glavorubnik, krasovan, zlopokaznik, lepozbornik... Ove i druge reči ukazuju na Sovrlićevu sposobnost kovanja ovih izraza, na korenu starih stoji jedan od kvaliteta ove poezije."
"Žao mi je i Ace Rakočevića na poseban način ali je on meni bio manje dostupan, uslovno rečeno, nisam se sa njim toliko družio. Međutim, Aleksandar Despotović je skoro umro i umro je od tuge za Kosovom i Metohijom. Naime, deca su odlučila da se on preseli u Beograd. Žena mu nije sastavila ni osam meseci, umrla je, a on je posle godinu i po dana umro. A čovek je bio živahan, pokretan, slobodno smem da kažem bio je otac mnogih pesnika, pesnički otac ustvari svih koji sada stvaraju u Mitrovici i teško mi je palo kad sam imao prilike da vidim njegove suze njegov baš velik bol da osetim, tu fizičku bol ,koliko pati za zavičajem, za Mitrovicom." Novica Sovrlić se trudi da svaka njegova pesma liči na priču i zato su sve kako kaže njegove priče istinite samo prepevane a Kosovo mu je stalni i večni motiv. "Mi smo na ovom tlu tu živimo i zašto ne pominjati Banjsku koja je već pominjana, Zvečan, zatim starca Miliju, koga ja lično obožavam i doživljavam kao naše gore list. Ima već naučnika koji su spremni da ustvrde, a to nije daleko od naučne istine, da je on bio stanovnik Ibarskog Kolašina a ne crnogorskog jer je logičnije da čovek iz Ibarskog Kolašina kojem je Banjska desetak kilometara od kuće ispeva pesmu o Banović Strahinji nego neki tamo starac Milija u Ibarskom Kolašinu kome je trebalo pet dana hoda da bi stigo ili da bi do njega došla pesma i sam događaj taj, mada se o Kosovskom boju i Banović Strahinji čulo i u Parizu. Kažu da su zvona crkve Noterdam zvonila u čast pobede Hrišćana tako da, možda smo i dobili Kosovski boj ali smo stradali." STARAC MILIJA
Kad je ono starac Milija uvrh Mokre Gore
"Svetinje su nešto najlepše što su nam preci ostavili i one nas stalno podsećaju ko smo bili i kakvi treba da budemo i da moramo da verujemo u nešto, u univerzalno dobro. Jer ako ne veruješ u dobro i ako se ne ponašaš po tim pravilima onda nemaš pravo da očekuješ nikakvo dobro. Kako loš čovek može da očekuje da mu se desi nešto dobro. Ako je čitavog života radio zlo pa ne može da očekuje neko dobro i od Boga i od ljudi. Dopuštam da postoje ljudi koji su ateisti ali i za njih mora da postoje neka pravila, znači, moraju da postoje neke vrednosti koje treba da ih vode kroz život a ne da nas vode neki loši primeri i loše pobude."
LEPOZBORNIK
Pobedih te Oče Novica Sovrlić se pre par dana vratio iz Pariza gde je prisustvovao osmim tradicionalnim susretima pisaca srpske dijaspore. "Pa utisci iz Pariza su lepi, dobri, pozitivni. Ljudi su dobri i oni pevaju isto ili slično kao i mi na Kosovu. To su sve bezdomni ljudi iako žive u blagostanju izgubili su deo duše i svi čeznu za svojim rodnim krajem, za Srbijom. Ja im lično ne zavidim na tom bogatstvu i teško da bi se menjao sa njima. Kažem da ne bih mogao mada čovek planira a Bog određuje, možda reši da i ja se nekad negde odselim ali ja se nadam da se to neće desiti da moram da odem iz Mitrovice nego da ostanem tu." Nebom i zemljom
Noćas dok bundeve nebesima sade Novici Sovrliću je glavni pokretač porodica jer se, kako sam kaže, kroz taj motiv ogleda karakter svakog bića. Porodica mu je pokretač svega jer zbog nje živi i stvara. O svom životu sa porodicom u nekom drugom okruženju ne želi ni da razmišlja. Kosovo je bilo i ostalo njegov jedini dom. 
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Pamtim da sam još u Gimnaziji pisao neke pesmice što po zadatku što šale radi ali ova "ozbiljnost" se desila igrom slučaja družeći se sa Milanom Mihajlovićem i Mijom Radomirovićem i trebalo je da se napiše neka pesma pa je to preraslo u čitavu zbirku, ponavljam igrom slučaja. Ali mislim i tvrdim da svako od nas ima talenta za pesmu e samo što je napisati pesmu i zanat ali slažem se i sa onima koji tvrde da je to božiji dar bez namere da sebe tu uzdižem. Mora tu da postoji taj talenat, ustvari sve što čovek radi je od Boga pa i ovo pisanje."
"Ja sam tri godine baš ćutao i osim pesme "Zna nebo" koju sam objavio 30-og marta posle početka bombardovanja kao moj vid protesta nisam ništa drugo napisao. Posle toga nisam mogao da napišem ni rečenicu. Baš se šalim sa ženom da tada da me je neko pitao ne bi mogao ni potvrdu da napišem a ne kamoli pesmu. Neznam ali u duši se desio neki lom, emotivni. Nisam mogao da shvatim da ljudska zloba može da ide toliko daleko, da ne pređem u politiku, ali ako hoćemo po pravdi i Bogu sve je politika. Nisam mogao da verujem da čovek može čoveku da uradi ono što su oni nama uradili. Sve bih zaboravio ali Milicu Rakić nemogu nikad da im oprostim nikada. I ne mogu to dete da podvedem pod kolateralnu štetu. Nema opravdanja ni pred Bogom ni pred ljudima."
Novica Sovrlić je 01.decembra prošle godine imenovan za ditektora tog Kulturnog centra koje je do danas imalo sedam manifestacija, što je, kako navodi, više nego u prethodnih 9 godina iako ovaj Centar sada radi smanjenim kapacitetom i uz dosta poteškoća.
"Naše pisanje je takvo da se poznaje, jer mi svi pišemo o otadzbini, o mukama, o onome što nam se zbiva. Recimo, jedan Beograđanin ali ne mora da bude Beograđanin može biti i Zaječarac naprimer, oni se bave ljubavnom poezijom nekim trivijalnim stvarima. Neka mi oproste kolege ali ja razumem da u čoveku postoji ljubav i da od nas nema ni jednoga koji nije napisao ljubavnu pesmu ili knjigu od ovih pisaca koji se bave poezijom. Međutim, smatram da nije trenutak da se okrenemo samo takvim stvarima nego pesnik mora da skrene pažnju javnosti na ono što se trenutno zbiva. Slušajući nas mnogi se i rasplaču ali ja verujem da to traje dok je nastup i kad sve to prođe prestane i briga za Kosovo i Metohiju pa i za naš život. Uostalom ova svakodnevnica i potvrđuje to pravilo da sve manje o nama brinu."
Novica Sovrlić je i sekratak Književnog Društva Kosova i Metohije i smatra da je ovo udružnje jedina svetla tačka na polju kulture na Kosovu i Metohiji a posebno u Kosovskoj Mitrovici ali je najveći problem što ovo društvo ni posle deset godina nema svoju adresu.
"Ja neznam kako to drugi doživljavaju, ali kažem, čim knjiga izađe ona više nije vaša i knjiga "Čatac" je knjiga o Kosovu i Metohiji a u njoj nema ni jedne reči i nigde se ne pominje Kosovo i Metohija a sva je o Kosovu i Metohiji. Pisana je baš sa velikom ljubavlju 2004.godine. Videći svu ovu grozotu sveta ja sam njome pokušao da se vratim tradicionalnim vrednostima upošte čovečanstva a tražeći primere iz istorije kud ćeš bolje nego u srpskoj istoriji. Nije mi bila namera da pravim neku paralelu sa današnjim svetom, možda skrivena, ali sam se trudio da ukažem današnjem čoveku i današnjem naraštaju pa i srpskom šta su tradicionalne vrednosti, kakav bi čovek otpilike trebao da izgleda. Čast, poštenje, bratstvo, ljubav i vera u Boga. Za mene nije čovek čovek ako u nešto ne veruje. Ne mogu da se smatram čovekom ako samo verujem u novac i u materijalno. Mora da postoji i neka duhovna sfera inače onda nismo ljudi. Ovde tih tradicionalnih vrednosti još ima, na našu sreću, i moje zadovoljstvo u mnogo većem obimu nego što je to kad se pređe Raška, kad se pređe administrativna linija."
Sudbina Aleksandra Ace Despotovića je nešto što ga je u posleratnom periodu najviše pogodilo kao pesnika i čoveka.
Ako nešto čovek želi pogotovu u ovom poslu nema sile koja može da ga spreči da to pretoči u pesmu ali je sasvim druga stvar finansijska nemogućnost. Novica trenutno ima tri rukopsa koja nema novac da objavi ali smatra da čovek bez vere nije čovek.
