Narodno pozorište iz Prištine

Slušajte emisiju Umetnost života od 22.3.2009. godine 

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

Predstavljamo vam Narodno pozorište iz Prištine koje je u svom višedecenijskom postojanju doživljavalo razne uspone i padove ali je najveću tragediju doživelo 1999. godine kada je prestalo sa radom zbog poznatih dešavanja u Pokrajini. Direktor Pozorišta, Nenada Todorović, uspeo je da povrati rad ove kulturne institucije 2005.godine. Nenad Todorović je u svet pozorišta uplivao 90-ih godina i kao svaki mladi student pozorišne režije bio nezadovoljan tadašnjim repertoarom ali je sazrevajući shvatio kvalitet Narodnog Pozorišta u Prištini.

"Mislim da je Prištinsko pozorište ličilo na svako drugo, ne mislim provincijalno ali provincijsko Pozorište. Nije bilo neke velike razlike između prištinskog i somborskog, subotičkog, kragujevačkog pozorišta bez obzira što je Priština bila kao neki glavni grad. A posle nije imala dovoljno kapaciteta da stvori jedan repertoar koji bi bio pandan recimo srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu što je sasvim logično jer nas je bilo dramatično manje. Tih 90'ih godina su paralelno funcionisale albanske i srpske drame, politika je to, onoliko koliko politika želi da učestvuje nekakva kulturna slika onda i ona nastaje vremenom. Tako je albanska drama nekada bila sjajna, ozbiljna režirao je Dejan Mijač npr. koji nikada nije režirao srpske drame u Prištinskom Narodnom Pozorištu. E onda kada je došlo do te tehtoske promene početkom 90'ih godina albanska drama je počela da se osipa s obzorom da je došlo do onog za koji neki kažu da je bio bojkot, neki proterivanje iz institucija, no svejedno, došlo je do laganog rasta kvaliteta srpske drame i do opadanja albanske drame. Sada pričam paralelno, zato što mislim da je zanimljivo jer sam gledao nekoliko albanskih predstava u to doba i one nisu odisale onom agresivnošću u umetničkom smislu koliko je to srpska drama pokušavala da napravi. Valjda zato što kad su Albanci vladali oni su forsirali albansku dramu kad su Srbi vladali onda su forsirali srpsku dramu."

Najteže je bilo raditi u vremenima kada režim ljudima određuje karakter, i u vremenu diktarure demagogije koja je tada nad ljudima vladala. On kaže da i danas postoje ostaci tog režima i smatra da ako je u vreme Slobodana Miloševića postojala diktatura onda je to bila diktatura seoske demagogije koja je, kako navodi, proizvela nacionalizam kao mesto-utočište za hulje.

"1999. godine smo radili "Porodične priče" koje smo posle, kada smo se vratili ovde, obnovili. Dva detalja ću ispričati. Jedan je vezan za to da smo počeli probe Biljane Srbljanović koja, kako to da kažem, boksom u stomak komunicira sa tadašnjim režimom koji smo mi svi hteli-ne hteli u Prištini branili, uz državu branili smo usput i režim jer je to kao tako bilo. U svakom slučaju počeli smo probe gde smo ismevali Miru Marković. U istom trenutku smo zastali sa probom jer se čulo puškaranje na Dragodanu i to je bilo baš onako masivno. Zaleteli smo se na prozor, saslušali dva minuta i ja sam onda rekao: glumci svako neka radi svoj posao. Izvolite. Oni pucaju za dnevnice mi ovde radimo za honorare i prema tome dajmo da se svi vratimo na svoje radne zadatke. Druga stvar. Na predpremijeri, to je nekih 10-ak, 15 dana pred bombardovanje ima scena u kojoj otac divljački šutira sina i lupa mu glavu u dasku psujući mu majku izdajničku a iz publike se čuje "bravo". Ocu bravo koji bije svoga sina jer je on bio na demonstracijama protiv Slobe 1997.godine. To je ono što mi ostaje kao slika Priština-Narodno Pozorište, to, taj rad na predstavi pred samo bombardovanje. Sećam se tog potpuno mrtvog grada u kome se kao pravi nekakva predstava a nigde nikog živog na ulici u 7 uveče nema u jednom gradu kakva je Priština koja je imala 200 i nešto hiljada stanovnika, tada bar."

1999. godine putevi glumaca Prištinskog pozorišta se razazile. Veći deo njih otišao je za Beograd osim glumca Mije Radojkovića, prvaka drame, koji je otišao za Danilovgrad i do 2005. godine svu su živeli od minimalne novčane naknade koja je iznosila 4600 dinara. Povratkom Pristinškog pozorišta na Kosovo mnoge su se stvari promenile, kaže Todorović.

"Tu su Igor Damjanović koji igra dosta po beogradskim pozorištima, tu je Uglješa Vujović koji se snašao i radi sa ovim Kursadzijama. Međutim, ja sam od 2005. kada sam došao malo reciklirao Pozorište, doveo sam neke mlade ljude od 32, 33 godine. Jedan od njih je npr. Milan Vasić koji je postao neka mini zvezda. On je inače poreklom iz Kosovske Kamenice, studirao je u Prištini sada je u Vranju stacioniran, njegovi su ovde i često dolazi u Ropotovo. On je tako napravio jednu finu karijeru dosta brzo. Tu je i Bojan Stojčetović iz Uroševca koji je takođe u našem ansamblu. I to su ljudi koji u ovom trenutku nose repertoar, dakle, njih trojica Uglješa Vuković, Branko Babović je tu, Đuro palica.. Tako da imamo dosta glumaca sa kojima mislim da sam uspeo da napravim taj neki balans. Žene nisam pomenuo ali tu su Anika Milićević iz Lipljana, Aida Kožar koju je znala prištinska publika."

Mijo Radojković doživeo je 1999. godine na Kosovu kao i većina njegovih kolega veliki lom i teže je podneo sva dešavanja jer je poslu i životu prilazio sa mnogo emocija.

"On je čovek koji je otišao u Danilovgrad. Tamo živi i dan danas gaji lale i uživa u tome ali kada mu dosadi sve to što nije Pozorište, nego je lep normalan usklađen život sa svojom decom i unucima, onda se popne po čukama gore iznad i krene da govori monologe iz svoji predstava. To ovako deluje poetski što bi se reklo ali on to stalno kaže, da ne zaboravim, čisto da se vratim na repertoar što je potpuno cinično. Ali to je glumac i to je ono što glumca čini glumcem i to je ljubav prema tom zanatu a ne lova koju zarađuje. A mnogi se na takve stvari ne obaziru. Evo jednog podsećanja. Mi kao pravimo Pozorište u gračaničkom Domu kulture. Smrzavali smo se danima ali smo napravili mono dramu a Mijo kao da je prvi put izašao na scenu. Kad god priča o tome oči su mu pune suza i nekog osećanja. Nije to ona patetika e vratio sam se ja na Kosovo, ne, nego sam stao na tu dasku pred neke ljude i to je ono što rasplače glumca inače. Briga glumca i za državu i za Kosovo i za planetu, daske, dakle samo daske. Daske mi dajte i ja sam sretan čovek."

Današnju situaciju na Kosovu Nenad Todorović opisuje kao tragičnu grotesku.

"Mislim da se ovde događa jedna čudna stvar što se samog Kosova tiče. Niko o njemu ne piše komade i niko o njemu ne snima filmove. Verovatno se radi o dve stvari. To je zato što oni koji su zainteresovani za Kosovo uglavnom su patetični, uglavnom nacinalno nastrojeni Oj Kosovo, Kosovo zemljo moja sveta. S te strane oni su znači neupotrebljivi a s druge strane oni koji bi zaista mogli da napišu dobru priču vezanu za Kosovo nisu zainteresovani za to jer je i ne poznaju niti su se ikada interesovali. E tu imamo mali problem kako opisati Kosovo. Ko zna na šta bi ličilo kada bi sada ja napisao dramski komad vezan za Kosovo. Verovatno da bi to bilo ili stravično cinično ili bi bilo patetično. Tako da nesmem da ulazim u to. Skoro smo ja i moj drugar pokušavali da napravimo jedan scenario za igrani dokumentarni mjuzikl. Film bi trebalo da se zove Povratnik. Čovek u izbegličkom centru negde tamo u Kruševcu. Kao dolazi mu pismo od nekakve babe iz tamo nekog mesta kod Sredske kod Prizrena. Stiže mu pismo od babe u trenutku kada on pokušava da izvrši samoubistvo, tako da izaziva požar u tom kolektivnom centru i naravno ne ubije se, upada mu poštar koji gine. Mislim, odmah kreće ta apsurdna priča jer taj, kako bih nazvao, tak kontrapunkt kako kažu muzičari, gde dve potpuno suprostavljne melodije stavljaju u jednu u tragi-komičkom smislu gde on dolazi na Kosovo, međutim, ne može da nađe selo, nema tog sela, nema ga ne postoji, nema ni te babe ustvari. Sa druge strane onda pokušava da dođe do nekakvih papira po tim opštinama. Na kraju čitava priča se završava jednim gromoglasnim mjuziklom gde on od vrata do vrata jedne kancelarije albanskog predsednika opštine, druge kancelarije srpskog predsednika opštine Prizren, minstarstvo za Kosovo, ministarstvo za povratak u Prištini. Znači svi pevaju u horu jednu pesmu gde se govori ono: aman čoveče vidiš da nisi dobrodošao, vidiš da imamo druge probleme ovde molim te idemo na službeni put. Probali smo da napravimo jednu stravično ciničnu priču vezanu za to, šta je ustvari Kosovo, šta ono znači za ovu državu, za institucije, za sistem itd."

Todorović navodi da se njegov umetnički senzibilitet zasniva na tragičnom apsurdu i cinički sagledanim paradoksima. Kaže da je takva osećanja i način ophođenja prema pojavama poneo iz Prištine jer nigde na drugom mestu to ne može da se nađe.

"Glumci kao prokleto ambiciozna fela svoja emocionalna stanja potpuno sklanjaju van i pokušavaju da naprave karijere. E kada su se vratili na Kosovo onda su zaboravili malo, bar na trenutak, tu čuvenu egzistencijalnu gumačku problematiku od tezge do tezge, krenuli su da se opuštaju ovde i da manje rade nego što rade u Beogradu a više da lumpuju i da trčkaraju i samo pitaju: kad ćemo u enklave. To je čuveno pitanje glumačko: Kad ćemo u enklave? Mislim da to mnogo govori o tome kakav oni odnos imaju prema Kosovu bez obzira što su ga ostavili i što jasno stalno njima govorim kako ovde više ne živi ni jedan glumac jer su svi ostali maltene u Beogradu. Tako da su oni tamo praktično, zato što ne postoji infrastrukturalni sistem pa da mogu da kažem dolazite dole imate gde da živite imate zgradu u kojoj ćete da radite pa me baš briga dal ćete živeti u Beogradu i gde vam žene rade. Ali ja to ne mogu zato što mi ništa ne trebaju u ovoj dvospratnoj kućici da izigravaju administraciju. Ali u svakom slučaju stalno im govorim kako je meni fino, kako ja živim ovde, a oni mi sisaju krv odavde i popunjavaju svoju limfu u Beogradu. Oni mogu da odu u Narodno pozorište mogu do Jugoslovenskog dramskog pa da malo tezgare i da žive sjajno a da pritom dođu ovde kao da su gostujući glumci."

Za mnoge u Srbiji celo je Kosovo sinonim za enklavu, smatra Todorović, dok ljudi na Kosovu pri pomenu reči enkalava svoje misli usmeravaju ka Orahovcu. Nenad Todorović je rođen u selu Sredska kod Prizrena. Svoj rodni kraj izgubio je 1999. godine i Orahovac mu se učinio kao zamena za svoje mesto porekla. Zato predstave rado izvodi u ovom metohijskom mestu.

"Ovi naši kad kažu enkava misle na Orahovac pošto tamo kada smo bili oni su ostali zabezeknuti. Najpre mislim da su ostali poraženi jer svi glumci imaju taj nadmen odnos prema malom mestu a posebno sada pošto je Orahovac bio malo mesto i pre još u doba Prištine. I oni stari glumci se ne sećaju poslednjeg gostovanja u Orahovcu bez obzira na ova ratna dešavanja i postratna mlataranja ovuda. No u svakom slučaju oni odlaze tamo i vide dostojanstvo, ono što ostavlja najveći utisak. I onda odeš sa predrasudom da odeš u geto sa 200 ljudi, gde ljudi mora da su poludeli jer, kako može da živi neko tamo a da bude normalan. Međutim to shvatanje normalnosti je očigledno, kod nas malo pomereno jer ljudi tamo žive normalnije od nas. Kritičari sa kojima sam razgovarao na tu temu i kad su čuli da radimo Pjera del Marivoa „Igru ljubavi i slučajeva", barok francuski, koji ni u Beogradu ne može da prođe govorili su mi da sam potpuni idiot tipa: ideš tamo s tim? Međutim, ljudi su aplaudirali i tražili da vide sve još jednom. Tako da, to mi je ostalo duboko, duboko u sećanju jer mislim da ne postoji predstava koju smo u životu radili bilo da sam bio direktor, reditelj, da sam u nju ušao tuđim prstima nikada, nikada. To je u meni duboko urezano kao Biblija u civilizaciju."

Prva premijera Porodičnih priča po povratku Prištinskog pozorišta na Kosovo održana je marta 2005. godine a repriza 24-og marta.

"Tek mislim da je 99-te, odnosno 98-me i 97-me godine počela da stasava generacija urbanih da tako nazovem intelektualaca. Čini mi se tako da se Priština dosta promenila u načinu mišljenja kao da su ovi zapadnjaci tačno znali da nema više vremena, i da počinje da se rađa jedna liberalna generacija od kojih će neki početi da se bave politikom. Kako će da dođu neki Đinđićevski tipovi koji će da počnu da urušavaju čitav taj sistem koji smo gradili toliko godina, taj aparthejd da nam ruše a on nam je neophodan da bismo makli tu priču. Kao da se sve ovo desilo tako na brzinu samo da maknu tu generaciju. Ta generacija je upravo obožavala naše „Porodične priče" i godinama posle rata o tome se priča, naročito to vidim kad sretnem te prištince koji su mahom po Beogradu. Tako da mislim da je sve to velika šteta i da su trebali da nas puste još jedno pet, šest godina i bila bi druga priča. I možda ne bi mogli da nađu toliko opravdanja u fašisogenim Srbima sa Kosova."

Jedna od posećenijih i dobrih predstava bila je i "Ja se u Lipljan ne vraćam" čija originalna verzija nosi naziv "Ja se u Vranje ne vraćam" u režiji Jagoša Markovića.

"On je čitavu tu scenu, te provincijalne monstrumkinje koja glumi feministkinju stavio u Vranje ali mi smo onda shvatili da je Anika, koja igra tu ulogu, iz Lipljana i naložili smo je, da tako kažem, da navodi "ja se u Lipljan ne vraćam". Petar Volk je pisao kritiku za tu našu predstavu i neke stvari isplivaju potpuno drugačije tumačenjem kada je u pitanju Prištinsko pozorište. Tada je rekao da su očekivali još jednu jadikovku na amaterskom nivou a doživeli su civilizacijski šok da vide ljude koji su došli tu da malo ispljuju taj establišment da pokažu da Prištinsko pozorište ima snagu i energiju ozbiljnog teatra bez obzira na priču na dramaturgiju i na naš prst u oko svima koji su sedeli u publici."

Sve institucije kulture su pogašene 1999. godine i, kako kaže direktor Prištinskog pozorišta, od toga je teže sada nepostojanje organizovanog pokušaja da se institucionalizuje ta deinstitucionalizovana institucija.

"Uspeli smo da dođe skoro 30 ljudi, uspeli smo da osvojimo priču koja se zove repertoar koji možemo da igramo ali tu prestaje ona čuvena varijanta o kojoj smo ranije pričali nekad a to je da jedan čovek može da stvori instituciju ali samo sistem može da je održi. Ovo je neodrživo, zato što ne postoji sistem i nije to pitanje privatne volje, privatna volja moja je dokazana nego je problem gde dalje. Ovo su institucije gde, ako se ne nastavi razvoj one entropiraju gotovo je, ako mi stanemo na nekom nivou mi smo propali. Mi smo Pozorište koje je sumbvencionisano zato što ima sve uslove za rad. Mi smo par ekselans politička institucija i bićemo politička institucija svakodnevno na ivici gašenja dok god nemamo objekat i svoju scenu. Ne možemo mi da imamo scenu u Zubinom Potoku jer je to onda besmisleno jer onda ćemo otići u Zubin Potok praviti predstave za tih nekih 50-ak gledalaca godišnje koliko ih je ušlo u salu. Dakle Pozorište traži infrastrukturu a infrastruktura i osnova pozorišta su ljudi koji žive tu."

On smatra da je mera jednog grada ustvari postojanje Pozorišta. A kada jedno pozorište kao što je Prištinsko funkscioniše a nema svoju zgradu onda je to duplo teže i za narod i za glumce, kaže Todorović.

"Grad se legalizuje tek kroz Pozorište. To u Kosovskoj Mitrovici nije slučaj. Slikari izlažu po kafanama, književne večeri se održavaju po studentskim učionicama, pozorišne predstave se drže po studentskim učionicama. Da se to dešava u nekom drugom gradu nastao bi veliki lom a opet postoji profesionalno Pozorište. Mislim da sa tom zgradom pozorišta, kako je projektovana, trebalo je da se dođe do neke vrste kulturnog centra budući da to ovde ne postoji. To je da svakog dana postoje programi od dečijih preko likovnih do muzičkih, da se dzez festival održava tu. Tako da bi bilo mnogo mnogo programa, dakle svi programi koji postoje u kulturnoj sferi su tu. Time se dobija jedna nova generacija ljudi koja se stvara kroz upoznavanje sa visokom kulturom ali naravno uvek kroz dobru zabavu i onda imamo ne samo identitet nego promenu mentaliteta to je prosto garancija. Kako kaže Ivan Tasovac, pre neki dan, kaže, mi ne tražimo zato što je to dobro za zdravlje naroda da padnemo pod ministarstvo zdravlja ali znam da kultura čini segment zdravlja jedne nacije. Tako da mislim da se time mnogo gubi pa i kada su u pitanju Srbi sa Kosova jer u toj zgradi bi se odigravali programi tako što tamo gde nema mesta postoji organizovan prevoz preko ministarstva prosvete itd. da se dođe u pozorište. Zašto bi išli za Beograd da gledaju predstave kada te iste predstave mogu da gledaju u Mitrovici. Mislim da bi to bio motor ovog nezvanično glavnog grada na Kosovu i Metohiji ako ovo još uvek pripada njegovom delu."

Ljudi su po Nenadovnim rečima voleli predstave koje su pisane na način koji to vole da rade braća Koen. Zato je Pozorište potrebno narodu da bi znali da razlikuju seoske manifestacije od kulturnih dešavanja.

"Ja kad kažem visoka umetnost kulture obavezno podrazumevam popularnu kulturu, ne mislim popularnu u smislu subkulture nego moj je neki deo, da tako kažem, pupularna visoka kultura. Ne verujem u nečitanje knjiga, u negledanje filmova. Mislim da je to jedini način da opstanu ljudi. E sad da li je to nebriga države ili je to naš odnos odavde prema Beogradu pa da stalno verujemo da nam je Beograd kriv, to neznam ali znam nešto da je mnogo, mnogo teže odavde uraditi nešto nego čim se pređe ova zamišljena ili zacrtana granična linija."

Zbog sveopštih dešavanja i gubljenja rodnog grada veoma je teško organizovati gostovanja po srpskim sredinama na Kosovu.

"Mi smo kabasta institucija, nama prosto treba mnogo da bismo krenuli. Kao dan snimanja kad košta tako i kod nas. Mi smo negde na točkovima i svaki put kad radimo predstavu mi svaki put imamo različit sistem produkcije. Radimo u Beogradu sve vreme pa dođemo ovde na premijeru, drugi put radimo sve vreme u Zubinom Potoku pa dođemo na premijeru, treći put imamo premijeru u Orahovcu. Ali sve nam je to naša kuća jer svoju nemamo i svaki put improvizujemo, dakle nemožemo da stignemo da uhodamo sistem unutar koga kažemo ove probe su ovde. Tako je isto i sa gostovanjima. Već nekoliko meseci pokušavamo da organizujemo neki dugoročni period, bez obzira ko bio na mestu direktora, dakle da napravimo jedan dugoročni sistem pa da dogovorimo sa ministarstvom da nam odobri, ako bude htelo, da one predstave koje su glomaznije i veće da barem srednjoškolci dolaze da ih gledaju u Zvečanu a sa druge strane da predstave koje su namenski pravljene da putuju dole po enklavama da budu isfinansirane na vreme i da onda to teče svojim tokom. Mislim da 10, 15, 20 gledalaca u Orahovcu, 30 gledalaca u Šilovu, potpuno je svejedno, neka ih, dovoljno je, sledeći put će ih doći više. Da svakog meseca jednom odemo, ili u dva meseca, mislim da je dovoljno a da sa druge strane dobijemo neke stalne scene na Kosovu i Metohii. Jer mi sada više nismo Prištinsko Narodno Pozorište nego Pozorište Kosova i Metohije jer nemamo svoj grad."

U emisiji vam predstavljamo i kratak osvrt na istoriju Prištinskog Pozorišta.

"Narodno pozorište iz Prištine osnovano je 1945. godine u Prizrenu pod imenom Oblasno narodno pozorište. Prva predstava novog pozorišta bila je "Glava šećera" Milovana Glišića koja je premijerno izvedena 7. oktobra 1945. godine. Tri godine kasnije pozorište se seli u Prištinu u zgradu Sokolskog doma. Premijera predstave "Bujica sa planine" u režiji Dobrice Radenkovića na tekst Raše Plaovića i Milana Đokovića, koja je izvedena 22. decembra 1951. godine, označava ulazak ansambla u novu zgradu do koje će ostati sve do progona od 1999. godine. Narodnom pozorištu iz Prištine 1955. godine priključuje se i albanska drama sa Nušićevim "Sumnjivim licem" Milutina Jasnića. Posle progona 1999. godine ansambl je rasut po celoj zemlji. Iste godine ansambl se okupio oko predstave "Zla žena" Jovana Sterije Popovića u režiji Miroslava Benke. Potom dolazi do duže pauze u radu Narodnog pozorišta iz Prištine. Zalaganjem Ministarstva kulture Srbije (pod čijim je krovom ova kulturna institucija) i izborom Nenada Todorovića za direktora, Narodno pozorište iz Prištine obnavlja svoj rad. Sedište pozorišta je bilo najpre u Leposaviću. Danas je Narodno pozorište iz Prištine smešteno u Kosovskoj Mitrovici gde se očekuje da počne izgradnja nove pozorišne zgrade bez koga ova važna kulturna institucija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji ne može dugoročno opstati.Direktor pozorište je Nenad Todorović. Ansambl čine glumci: Uglješa Vujović, Milan Vasić, Jasmina Stoiljković, Ivana Kovačević, Bojan Stojčetović, Radmila Knežević, Branko Babović...Narodno pozorište iz Prištine je u Domu kulture u Zvečanu 4.aprila 2008. izvelo premijeru predstave "Gospođa ministarka" po motivima istoimene drame Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Đorđa Milosavljevića. Beogradska premijera "Gospođe ministarke" bila je 15.aprila u Narodnom pozorištu. Dan kasnije publika iz Zaječara je imala priliku da vidi ansambl Narodnog pozorišta iz Prištine sa novom predstavom. Narodno pozorište iz Prištine sa novom predstavom gostovaće i u Štrpcu, a obići će i druge gradove u Srbiji."

Mnogi na Kosovu navikli su se na život u katarzama i uopšte ne postavljaju pitanje kako žive. Zato Todorovića najviše zanimaju komadi koji se bave esencijalnim životnim pričama koje su u odnosu život-smrt, odnos prema mržnji i prema ljubavi.

"Sve više se povlačim prema klasici očigledno, jer oni to najbolje rade i baš prema Šekspiru i baš premo Korijelanu i taj sudar tih gromoglasnih stvari kakve su sudar kulture i civilizacije tar Korijelan npr. koga sanjam i jednog dana ću ga odraditi makar to na livadi nekoj sa najgorim glumcima ako treba, ali sigurno ću ga odraditi onda kada baš budem spreman za tako krupan zalogaj. Ali to je ono što me sada u ovoj fazi interesuje, upravo zbog Kosova, a to je upravo taj sudar kulture i civilizacije, a to je kako civilizacija jede kulturu kao da nikada nije postojala. Dakle neka hazarska priča, nešto kao sad Ameri neka velika civilizacija gutaju i ruše evropske vrednosti, jer ih civilizuju i onda one nestaju. I to je ono što me sve više privlači."

Stavaralac je prema Todoroviću uvek bio usamljen jer se uvek bori protiv mana svih oko sebe a sebe kvalifikuje kao čoveka koji ako ostavi neki posao za kasnije neće ga završiti i zato je sa pozicije direktora prinuđen da zarad dobrog posla sarađuje sa svima. 

"Međutim, neznam kako na Kosovu stvarati. Govorim sada o ljudima koji idu iz blanko varijante, jer ja sam reditelj i ne idem iz blanko varijante, mene baš briga. Ja dobijem gotov tekst i kažem ovaj je dobar ovaj možemo da radimo i onda mogu da svoje stavove cedim i da profilišem svoje lične stavove između njegovih redova. Ali kako je onima koji to rade na blanko papiru neznam, jer čovek ako ne mrzi onda ima veliki problem, jer će morati da mrzi ove što mrze a onda ulazimo opet u pojednostavljivanje. Opet smo mi i Kosovo na ivici pamfleta i čak živimo na ivici pamfleta, mi čak u frazama živimo. S druge strane kako da opiše čovek a da ne ubaci u svoj roman ili film. Direktor "Jedinstva" zove jednog radnika iz Čaglavice ili Gračanice i kaže mu moraš da ideš tamo i tamo i odradiš to i to, a ona kaže ne mogu da idem tamo zato što čuvam decu. On odgovara: ne interesuju me deca moraš da završiš, a ona zaključuje: malo mi je što živim ovde a još da ti radim - kraj citata. E u takvim okolnostima i sa takvim komšilukom sa kojim mi živimo, mi ne možemo da se opiremo danima, nedeljama, godinama, ali to se negde ufiltlira u nas, kako bih to rekao, taj mehanizam mišljenja i krećemo da razmišljamo iz našeg ugla."

Gospodin Todorovic kaže da više nije siguran ni u to da li u njemu ima jos entuzijazma za dalji rad jer osim dobre volje njega i glumaca da nešto rade i stvaraju podrška odgovornih često izostaje.

"Sedam godina ostaješ potpuno bez ičega a otišo si sa poslednje reprize sa ovacijama publike, bacaju ti cveće u naručje a ti si imao sjajnu ulogu, a ako još usput dobiješ i neku nagradu poslednjih godina onda se desi zaista ogroman lom ali oni su tu živeli svaki dan postajale gradske zvezde, grad ih vidi, kažu im zdravo glumac. A onda su najednom nasilno prekinuli karijeru i to je najstrašnije što je moglo da se desi glumcu. Znači jevrejska stara dobra: dabogda glumio pa ne glumio, da parafraziram onu, dabogda imao pa nemao. Jedan dobar deo njih bio je u ogromnoj krizi mnogo godina jer nisu prosto mogli da dođu sebi."

Todorović poručuje da je glumcima pa i njemu najvažnije posle rata bilo da se vrate na Kosovo i Metohiju i tu ostanu.

"Mislim da sam se zaleteo kao magarac da dotrčim ovamo. To je ono što je meni bilo a znam da je tako i njima i to je taj neki prvi osećaj. Ali sada se to malo uhodalo pa su se oni navikli i na ovde i na tamo ali su prvih dana svi glumci bili patetični sa izlivima raznih jednodimenzionalnih emocija. Bili su kardinalno patetični sa gomilom preterivanja i to su ljudi koji su ustvari deca 21-og veka, mladi, urbani i kontradiktorni umetnici. Međutim, ne, bili su tužni, e posle su se već navikli i sada je sve to ok. Ali kažem kada me pitaju: Hoćeš li da idemo u enklave? E to onda znači, dobri domaćini, sjajni ljudi, dobar provod, veselje i onda kada odeš, onda ostane tuga i kažeš Bože što smo ove ljude sada maltretirali ovoliko. Zato im uvek govorim da budu pristojni, to su ljudi koji treba da ostanu tamo i stvarno tu nema ni jednog trenutka premišljanja hoću li ili neću ići. Kolege otkazuju unapred zakazane predstave da bi došli u enkalave jer prosto znaju da će ima tamo biti lepo, kako to da kažem, među svojima jer više nismo prištinci sad smo svi kosovci."

Nenad Todorović, koji pripada mlađoj generaciji reditelja čuven je po tome što je Prištinsko pozorište posle sedam godina od izgnanstva vratio na Kosovo i to u Kosovsku Mitrovicu. Za početak.

 Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"