 |
|
|
|
Gavro Kujundžić, harmonikaš i kompozitor
Slušajte emisiju Umetnost života od 8.3.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Predstavljamo vam harmonikaša, kompozitora i tekstopisca iz Orahovca Gavru Kujundzića. Gavro Kujundzic autor je mnogih pesama o Metohiji, Velikoj Hoči i Orahovcu a već više od jedne decenije radi kao profesor muzičkog i mladim naraštajima prenosi svoje znanje i uči ih kako da pesmom lakše prebrode teško okruženje u kome žive i stvaraju. Gavro Kujundzić iz Orahovca rođen je 22.maja 1954. godine. Muzikom je počeo da se bavi od svoje 12-te godine iako su se njegovi roditelji ljutili zbog njegovog opredeljenja.
Godine 1979. Gavro je otišao na odsluženje vojnog roka u Sarajevo. Tih godina on je počeo da komponuje po uzoru na stare izvorne kosovske pesme. Ali je najpre iskomponovao jedan Valcer a potom i pesmu "Prizrenska noć" koja i danas živi. "U vojsci sam imao sreću da budem sa dobrim muzučarima, imali smo svoj orkestar u kome je bio,između ostalih, i sad pokojni Rajko Kojić iz Riblje čorbe,zatim jedan klavijaturista iz Zagreba. Sve su tu uglavnom bili zabavnjaci i ja sam tada napisao jednu pesmu malo pre Titove smrti. To je bilo vreme kada su nam non-stop držana ta predavanja kako se voli zemlja, kako da se sačuva to bratstvo i jedinstvo. I ja tada uspem da napišem pesmu "Jugoslavijo na Balkanu":
On kaže da se sa nostalgijom seća stare Jugoslavije jer nije bilo granica, a sada su upravo te granice prepreka za sve a njemu za muziku i stvaranje. Ipak kaže da mu je najviše žao što je od svega njemu ostao samo život u jednoj ulici u Orahovcu. "Ovo je najteži zatvor koji postoji na ovozemaljskoj kugli. Najteže nam bilo kad su ovde bili Holanđani prvih godinu dana. Meni su dve nedelje od ulaska KFOR-a kidnapovali zeta. I zato su mi pesme sada sasvim drugačije nego pre. Ja sam sada npr. u jednoj pesmi opisao Veliku Hoču jer sam hteo da se zahvalim Hoči tim 12 crkvama što su tu jer mislim da su nas one sačuvale kao i ova naša u Orahovcu pored koje živim u ovoj jednoj ulici. Imamo neku nevidljivu zaštitu i zato sam hteo na taj način toj Hoči da se zahvalim što je opstala ovde i kažem i sada da na svetoj zemlji "nikad nevere" znači da mislim da će Srbi uvek tu da opstanu, da ćemo pored svih ovih muka da izdržimo i da istrajemo i da opstanemo ovde na Kosovu".
"Tad smo već kao dobili konvoj da idemo do prvog grada bilo je teško, jer znate mi u kom god pravcu da krenemo do prvog Srbina treba nam 120 kilometara recimo do Gračanice, do Brezovice, do Mitrovice. Nikad ne mogu da zaboravim, bilo je zimsko vreme oni nas prvo okupe gore kod ambulante odakle i dan danas polazi taj kovoj, pretresu nas do gole kože pa nas utovare u kamion da bi nas odvezli do Velike Hoče, do one fabrike, da bi nas opet istovarili iz kamiona, ponovo pretresli i ubacivali jednog po jednog u taj autobus i onda bi nas pratili, dva tenka ispred dva pozadi i tako do Kosovske Mitrovice ili do Gračanice. To je jednostavno grozan osećaj, muka neka, znaš da si nemoćan nemožeš ništa pa trpiš u sebi to su strašne muke unutrašnje muke. Ja neznam kako smo mi ostali normalni i da li smo uopšte svi normalni ponekad kad se svega setim."
"Ja ulazim jednog jutra u školu, ulazim na čas i kako još nisam ni zapisao čas gledam i slušam tu decu koja prepričavaju šta se dešavalo tokom noći. Uplašena deca, njihova uplašena lica slušam kako pričaju kako im padale granate u dvorište, u te pomoćne zgrade pored kuće. Istog trena pomislio sam šta su ova jadna deca kome kriva i odmah sam počeo da pišem i sviram pesmu "Dečiji prkos":
Sve mogu , sve mogu ali jedno ne mogu Prethodni mali grad sa svojom sopstvenom Skupštinom, sudom i srednjom školom Orahovac je postao žicom ograđen, logor za Srbe. Od svih zaboravljen teško je opstao. Skoro svih.
Iako je sloboda orahovčana ograničena u krugu od 500 metara Gavro ne gubi nadu.
Oteli mi slobodu hteli bi i nadu Gavro kaže da ne moze da izdvoji ništa što bi izdvojilo kao najlepšu odliku Metohije. "Za mene je u Metohiji sve najlepše. Najpe što ta Metohija ima dušu. Neko je to video pa je tu napravio i najlepše manastire, imamo daleko najbolju klimu osećamo da nam nekad uz Beli Drim dolazi i ta sredozemna klima i zato je grožđe ovde tako slatko kad ga samo gledaš a kamoli kad ga probaš. Ovde kažu da nema šta ne uspeva, toliko je zemlja plodna i rodna. Imali smo a imam i danas ali mi je nažalost nedostupna njiva od 4 hektara u albanskom delu Orahovaca imali smo i plantažu vinograda i moj otac i deda su mi pričali da tu naopako poseješ nalice nikne. Ili jednom kad je jedan moj zet sa strane došao da nam pomogne u vreme berbe grođa i kada je video kako je to plodna zemlja i lep vinograd rekao je: u bre ovde na proleće ako ti slučajno ispadne dugme dođi slobodno u jesen da obučeš kaput. Toliko je plodna i zlatna ova Metohijska zemlja." On kaže da ima puno prepreka u njegovom radu i stvaranju. Pored neslobode, nemogućnosti izlaženja iz enklava dodatni problem predstavlja i podela ljudi po političkim partijama i u ovako maloj sredini kao što je Orahovac. Ipak njega rad sa decom odvlači od ružnih razmišljanja.
Radeći sa decom i sa grupom Božuri napisao je i iskomponovao himnu ovog dečijeg udruženja ali ipak pored nje najčešće na nastupima izvode pesmu koju je Gavro napisao i iskomponovao a to je pesma "Orahovcu bašto rajska":
Tamo gde najlepše sunce sija U casopisu Hvosno o Gavru Gujundziću zapisano je: Gavro Kujundzić je harmoniku počeo da svira od svoje 12-te godine. Učio je nižu muzičku školu odsek harmonika kod Aleksandra Grkovića. Posle osnovne upisao je srednju muzičku školu u Prizrenu. Posle muzičke škole profesionalno se bavio muzikom u orkestru Braća Karić. Prvu pesmu koju je snimio bila je "Jugoslavijo na Balkanu" koju je napisao u Sarajevu gde je bio vojnik. Kasnije je snimljena i pesma "Prizrenska noć" koju peva Ranko Šemić. Od 2000. radi kao nastavnik muzike u Orahovcu i Velikoj Hoči gde sa decom izvodi, pored kosovske izvorne pesme, i svoje pesme u kojima opisuje svoj kraj. Sa glumicom Ivanom Žigon osnovao je recitatorsko pevački hor "Kosovski božur" i sa njima su izvodili njegove pesme u Srbiji, Rusiji, Francuskoj i gde god su izvodili program pesme su doživele veliki uspeh. (S.Laimanović - časopis Hvosno) 
Srpska deca imaju pristup osnovnoj školi "Vuk Karadzić" i jednoj gimnaziji koja se nalazi u nenaseljenom predelu kosovskih Srba u Orahovcu gde Gavro radi od 2000. godine. "Sa ovom decom je jako lako raditi ili se bar meni tako čini.Već do petog razreda ja deci probudim sluh, jer deci mora da se budi sluh moraš da ih raspevavaš. Tako je jednom prilikom dok sam ih raspevavo nastala pesma "Najbolji razred". Kako bi ih najlakše naučio ja počnem da izgovaram njihova imena i kažem Uroše ti si ton DO, Ana ti si ton Mi i tako redom i počne pesma: Uroš, Jefta, Raša Đole, Aca Marko Ana, Leposava i Jelena deca raspevana itd..."
"Rusija je stvarno lepa zemlja. To je narod koji nas stvarno voli. Ne pričam ruski ali se odlično razumemo ja srpski oni ruski. I tako kad sednemo i pričamo o našoj situaciji odmah se vidi koliko nas taj narod voli jednostavno kažu mi smo braća ali politika je sasvim nešto drugo. Doći će dan kada ćemo moći i morati da vam pomognemo." Gavro nezna koliko je do sada pesama napisao i iskomponovao ali ima ih na desetine. Mnoge od njih zaživele su tek posle rata. "Kažem vam pre rata su mi pesme bile sasvim drugačije, veselije. Pisao sam i o boemima što sam i ja na neki način bio, voleo sam pesmu, društvo, piće. Tako je nastala i pesma "Boemska noć":
Divno veče mesec obasjan Srbi iz ovog kraja oskudevaju u telefonskim linijama, a postoje i pretnje da će i voda i struja takođe biti ukinute ili će početi naplata računa. Vreme za Srbe iz Orahovca se zaustavilo, postoji na desetine potpuno napuštenih srpskih kuća pa Gavro kaže da mu posebno pada teško odvojenost od svoje dece i nedostatak porodične harmonije. "Znači sad kad pričam moju priču što se te porodične veze tiče. One su se totalno raskidale posle rata: recimo ja osećam kad odem gore da moj sin Nemanja nije više onaj stari ali ne zato što je sazreo nego osećam da nema više te ljubavi. Isto to osećam i kad odem kod ćerke. Ta razdvojenost je učinila svoje. Ja pričam svoju priču a to je najverovatnije kod većine ljudi u Orahovcu. Najteže je dakle što su se raskidale te rodbinske veze čak i prijateljske jer se isto osećam i kad odem kod prijatelja, brata ili sestre. Neznam kako to da opišem ali sve mi se čini da je nestalo neke ljubavi. Mislim da nema one veze koja je nekada bila." Miholjdanske svečanosti, i konvoj koji dva puta sobraća do Mitrovice Srbima iz Orahovca i Velike Hoče jedini je kontakt sa ljudima van ovog kraja. Ipak Gavro Kujundzić, kao i mnogi orahovčani ne gube nadu da će jednoga dana raditi i stvarati u mnogo boljim uslovima kao i to da će deca ovoga kraja još dugo godina uzgajati hočansko vinogorje. Muzika i pesma Gavre Kujundzića u tome će im bez sumnje pomoći. 
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Harmoniku sam stvarno zavoleo jer mi stariji brat, koji je imao 19 godina, tad svirao. Bio je dosta odsutan od kuće zbog te harmonike, puno se družio pa su i meni zabranjivali u početku. Onda se otvorio odsek harmonike u sklopu niže muzičke škole "Vuk Kardzić" u Orahovcu i pošto sam ja već po malo svirao izabran sam kao jedan od 25-oro đaka ali se danas jedino ja bavim muzikom. Posle muzičke škole priključio sam se orkestru "Braća Karić". Svirala su sva braća Karić osim Bogoljuba, Dragan nam je bio šef orkestra, njegova supruga Hafa je pevala, bio je tu i Zoran, ali oni su više bili šoumeni nego pravi muzičari jer sam na kraju krajeva te muzičke delove ja radio pošto sam poznavao note, harmoniju tako da sam ja uglavnom pripremao pesme. Pre nastupa se sakupimo, Sretenu, koji je bio bubnjar, kažem šta da odsvira, Draganu koji je svirao gitaru, Zoranu takođe koji je bio dobar solista ali je i dobro svirao buzuki. Tako smo to godinama radili i uglavnom smo bili jedan od najtraženijih orkestara. To je bilo i Titovo vreme pa se znalo- svaka proslava državna bez nas nije mogla da prođe. Počeli smo prvi da sviramo čak i albansku muziku. Kasnije nam se pridružila čak i jedna poznata albanska pevačica a ja sam tada i tu muziku svirao. Ali ne samo albansku nego i tursku, cigansku muzuku, ma sve smo izvodili."
"Stvorili smo šta smo hteli 
1998. godine Orahovac je bio četiri dana pod opsadom Albanaca. Poginulo je nekoliko meštana a Gavro je u tim napadima izgubio i sestrića. Te godine kao i naredne kidnapovano je ukupno 43 meštana Orahovca srpske nacionalnosti. Po prestanku četvorodnevnih napada napisao je pesmu generale u čast vojsci koja je spasila ostale meštane čiji je refren sledeće sadržine: Đenerale, đenerale, nek je tvojoj majci hvala, što junaka rodila je da se srpstvu vrati slava... Prvih godina po završetku sukoba na Kosovu Gavru Kujundziću je kao i većini Orahovčana bilo teško. Kaže da bi rado te dane izbrisao iz svog sećanja.
Orahovac je smešten između Đakovice, Dečana, Prizrena i Peći i jedan je od najmanjih srpskih geta na Kosovu i Metohiji. Udaljen je četiri kilometra od Velike Hoče koja je 1998. godine 17 puta bila granatirana.
"Ivana Žigon i Ranko Đinović bili su grupa koja je prva posetila Veliku Hoču, sa njima su tada koilko se sećam bila i braća Teofilović. Ja sam pred njima sa svojom decom izveo ove pesme pred Ivanom. Ona je videla i osetila tu moju dušu i to što sam želeo kroz pesmu da kažem i došla je na ideju da osnujemo ansabl "Kosovski Božur". Kad me je pozvala telefonom i rekla mi kakve namere ima, da uključi decu iz svih enklava, Gračanice, Goraždevca itd. ja sam bio zbunjen. Rekao sam joj, kako ću ja to sam, jer smo mi ovde u ropstvu. Ajde sa ovom mojom decom ja mogu da vežbam. Ustvari nisam imao predstavu kako će sve to da izgleda, kako je ona to zamislila. Međutim, ona je od mene tražila da izaberem četvoro dece a da je ostala organizacija oko svega njena briga. I tako je i bilo. Jednog dana me je samo pozvala kaže mi, Gavro kreni ti sa tvojom decom ja sam izabrala drugu decu. Onda smo otišli za Beograd pa smo bili u Banji Koviljači gde su nas fino ugostili a mi smo spremali repertoar. Tako da smo mi ovu našu muku, zahvaljujući Božurima pričali celom svetu, kroz pesmu kroz recital i otvorili smo mnogima oči, onima koji nisu znali da tako nešto postoji u 21-om veku, da je to zaista moguće da tako neko živi. I onda kroz tu pesmu kroz tu priču ljudi shvate istinu."
"Ja sam sad počeo da radim jednu novu pesmu. Svrha svega je da i dalje imam nadu da ne može tuđe da bude ono što je moje. Tu novu pesmu još nisam muzički završio kompletno ali u tim mojim novim pesmama vidi se neka svetlost. To je pre svaga zahvalnost Bogu:
"Da mi nije te dece ja neznam šta bih. Ja jedva čekam da odem na čas. Iako su to ipak deca nekad me iznerviraju i nekada i ja viknem na njih ali sam stvarno srećan sa njima. A da ne pričam ovo sada sa Božurima. Mi smo faktički sada jedna porodica što se posebno vidi na putovanjima. Deca su tako poslušna i radna i još više nekad od mene vole da nauče. Pa tako nekad navežbavamo stare kosovske i metohijske pesme, pa prizrenske, ma iz svih krajeva, iako ih ne izvodimo nigde ali vežbamo, jer deca jednostavno vole da nauče te pesme. Oni su meni stvarno toliko sreće pružili da stvarno ne mogu to da opišem i Božuri i svako ovo dete."
Gavro Kujundzic dobitnik je nagrade za tekst za pesmu Dečiji prkos na takmičenju "Cvrkuti sa Ibra" i nedavno nagrade od udruženja rusko-srpskog prijateljstva "Veliko srce". Najviše voli da sa decom putuje u Rusiju.
