"Venac", folklorni ansambl

Pogledajte galeriju fotografija ansambla Venac

Slušajte emisiju Umetnost života od 1.3.2009. godine

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

U emisiji "Umetnost života" vas informisemo, između ostalog, i o tome gde je srpska savremena umetnost Kosova i Metohije i šta je od nje ostalo posle 1999-te? Predstavljamo vam jedini profesionalni ansabl sa Kosova i Metohije o čijem radu će govoriti Ljubomir Stanojković direktor Venca.

 "To je ansambl profesionalnog tipa međutim po onome čime mi raspolažemo i u kakvim uslovima živimo i radimo nikada ja ni pred kim nemam prava da kažem da je to ansamb profesionalnog tipa nego polu-profesionalnog tipa jer samo jedan deo igračkog kadra čine profesionalci a jedan deo pokrivamo sa decom srednjoškolskog uzrasta. Ali ni to nije toliki problem kao što je problem smeštaj jer uslovi u kojima radimo nisu ni približno onima koji bi odgovarali jednom ansamblu, ansamblu renomea kakav je Venac. Moram da kažem da i pored svih tih poteškoća i problema mislim da naš Venac uspeva da održi jedan odgovarajući ritam jedan kvalitet i gde god se mi pojavimo privlačimo pažnju koja je stvarno veoma interesantna."

Pogledajte snimak ansambla Venac na YouTube:

U svom višedecenijskom postojanju Venac je ostao ansambl koji neguje i širi kulturno narodno bogatstvo Kosova i Metohije. Gospodin Stanojković kaže da ni Venac kao instituciju, kao ni srpski narod na Kosovu i Metohiji, nije zaobišla tragedija progona i nemogućnost snalaženja u do tada nepoznatoj sredini.

"Oni su 1999.godine od momenta prestanka bombardovanja napustili Kosovo i do 2003. su bili u Nišu. I to je jedan period katastrofalan po Venac, jer pored toga što se igrački raspao izgubio je i u smislu kostima jer je jedan značajan deo opreme i kostima i to izuzetnog kvaliteta ostao u Prištini koji nikada nije uzet. Treba li da vam pričam o tom životu u Nišu gde ste podstanar... To su strahovita vremena kada morate da moljakate nekog da vam ustupi prostor da vežbate. Nije samo jedna sala za vežbanje potrebna. Tu imate još pratećih prostorija koje su neophodne da bi Venac ili bilo koje KUD moglo da traje. Po mom mišljenju sami igrači koji su i sada ovde zaslužni su za povratak Venca na Kosovo. Jednostavno jer su i oni sami jedno vreme bili u Nišu ali oni su odavde nisu tamo imali ništa. Oni koji su imali oni su ostali ali većina je odavde, oni su hteli da se vrate i ja sam im izašao u susret. Ja mogu samo da im kažem da sam i zahvalan što su došli ovde i što su omogućili da Venac živi i radi dalje."

Osnovni zadatak Venca je da sakuplja, čuva, neguje, razvija i prezentuje pre svega srpsko kulturno nasleđe sa Kosova i Metohije kroz igru, pesmu, muziku i običaje.

"Koliko god da je teško, a mi koji ovde živimo to najbolje znamo, ipak je milina baviti se ovim poslom jer kakvi god su uslovi, kakva god da je kriza, kakvo god da je okruženje ipak mnogo toga ima u srpskom narodu. Srpska kultura, ta pesma, igra, to je nešto što je po mom nekom viđenju pravo bogatstvo. Tragično bi bilo da sve to ne prezentujemo nekom ko ne poznaje dovoljno Kosovo i Metohiju, ne poznaje kulturu sa područja Kosova i Metohije. Iz tih razloga, bez obzira na teškoće, ja sebe smatram privilegovanim čovekom što se bavim ovim poslom."

U Prištini je ostao dobar deo opreme KUD „Venac" iz Prištine. Do danas niko nije uspeo da tu opremu i povrati.

"Nisam u nekom kontaktu, ali pouzdano znam da je moj predhodnik bio i da je nešto pokušavao. Sad ne želim da ulazim u to ali on je čak neki kostim dao ovim ljudima iz Prištine a zauzvrat su oni trebali nešto njemu da daju ali mu ništa nisu dali. Ja lično od kada sam direktor nemam nikakve kontakte sa ljudima iz Prištine."

Direktor Venca Ljubomir Stanojković je ubeđen da Umetnost mora da spaja ljubav i potrebu. A osustvo gradske sredine njima itekako otežava rad.

"Hvali nam ona zgrda i uslovi koje smo imali. Civilizacija hvali, u svemu ovome civilizacija je potrebna jer grad ima neke svoje prednosti. Bilo koje selo pa koliko god da se modernizovalo i infrastrukturno podiglo nemože da zameni grad, ali smo se navikli na ovaj život. Kada bi imali one uslove kakve smo imali u Prištini e onda bi bilo mnogo bolje. Imali smo svoju zgradu koja je podignuta posle 1993. godine a nju sada koristi Šota."

Bez obzira na desetogodišnje duboke probleme Stanojković je spreman na saradnju sa svima.

"Govorim dakle u onom profesionalnom smislu. Naš zadatak je prezentovanje srpske kulture sa područja Kosova i Metohije i moj zadatak je taj da prezentujem kulturu, običaje pesmu i igru Srba sa Kosova i Metohije i svuda bih zajedno i sa njima to pokazivao. Nikada, međutim, ne bih pristao da ispred mene stoji zastava Kosova, ovo sad nešto novo. Inače sve ostalo što da ne."

Istorijski gledano, folklor ili narodna igra, smatra se najstarijom umetnošću. Čovek je uvek igrao iz ljubavi i mržnje, radosti i tuge zato Ljubomir pre svega gaji dobar odnos u kolektivu radi bolje prezentacije svega onoga što rade.

"Jedan deo posla je kada razgovaramo međusobno i skoro da nema neki detalj iz privatnog života da ja lično neznam. Nismo mi ipak tako neka velika firma i institucija da se ne bi lično poznavali. Tako da te problemčiće možda ne rešavamo ali se sa njima upoznajemo i kroz priču, koliko toliko, pomažemo jedni drugima. Ima mnogo problemčića u kojim izlazi moja osobina kao direktora na osnovu koje mogu da pomognem nekad i na štetu firme. Ali taj ljudski faktor mora da pobedi. To je pre svega problem trudnica u Vencu jer one već od momenta kad zatrudne nisu u mogućnosti da igraju e tu sam ja blag prema njima pa pokušavam da im pomognem maksimalno."

Stanojković navodi da folkorni igrač može do svoje 45-te godine profesionalno da se bavi igranjem bez ikave razlike u kvalitetu igre svog mlađeg kolege. Naravno ovo podrazumeva da mora da bude u odličnoj kondiciji, da lepo izgleda, da vlada scenom. Čak je sa svim tim iskustvom u prednosti nad mlađim igračima.

"U nijednom poslu talenat nije toliko dominantan a najmanje u ovom. Najviše rad. Normalno onaj ko je talentovaniji, kome leži igra i pesma ranije uspe ali dobar rad, velika volja nema šanse da bilo ko ne uspe. Ovo je profesionalni ansambl i oni koji se malo duže zadrže, koji igrom i pesmom to zasluže, oni ovde i zasnuju radni odnos a ovde radni odnos ne može da se zasnuje preko nekih veza, nepotizma ili bilo kog drugog sličnog oblika zapošljavanja. Ovde je milina zaposliti se sam od sebe znači da mlad čovek svojom zaslugom dobije radno mesto. Po tim nekim standardima 25-ta godina je limit kada bi trebalo da se krene. Jer otprilike da bi jedan mlad čovek mogao da krene i da bi bio interesantan za naš ansamb i za te igre šest meseci mora non-stop da vežba da bi ga mi postavili da igra i vežba sa nama".

Na svom repertoaru ansambl ima preko 30 koreografija, uglavnom svih etno-koreoloških oblasti, gde žive Srbi na Kosovu i Metohiji, kao i rubnih delova, koji naležu na Kosovo i Metohiju, kao što je Južna Srbija i Skopska Crna Gora. Organizacija i disciplina ne idu jedno bez drugog zato svi članovi Venca vredno rade svakodnevno. Njihovo angažovanje i naporan rad nisu ostali bez rezultata. Dobitnici su značajnih priznanja.

"Bilo je više tih manifestacija ali moram da istaknem onu iz 2006. koja je održana u Beogradu: To je bilo na otvorenom prostoru, u Studenstkom gradu u Beogradu gde smo svoj posao odradili maestralno i osvojili statuu Beogradskog pobednika. A bili smo i u Vukovaru i u Makedoniji gde smo takođe dobijali nagrade ali ne kao ovo u Beogradu jer je to bila manifestacija međunarodnog karaktera a mi smo i pored jakih gostiju sa strane iz Nemačke, Rumunije i drugih bili prvi. To je nešto što je od kako sam ja direktor ostavilo najači utisak."

Pre odlaska iz Prištine ovaj kolektiv je imao 52 člana, da bi posle izgona jedan deo otišao i van granica zemlje.

"Mi raspolažemo sa nekim relativnim brojem iz razloga što nam jedan broj mladih dolazi i odlazi, frekventuju što bi se reklo. Počnu do nekog nivo i onda odustanu ali od profesionalaca mi u ovom momentu imamo 21-og člana i 12 amatera koji nam povremeno dolaze i pokrivamo ih nekim honorarnim troškovima i to je ono što trenutno imamo."

Doduše, nije sve tako idealno kako se na prvi pogled čini. Da bi se smestili, a opet da bi mogli svakodnevno da vežbaju, jer to je njihov najvažniji posao do nastupa, potrebne su im tople prostorije što trenutno nemaju. Po povratku na Kosovo iznajmili su svojim sredstvima motel "Mimoza" u Čaglavici, potom su preseli u tamošnji Dom kulture a ovih dana zatekli smo ih preseljene u Gračanici u Domu kulture gde su bez grejanja vežbali na minus 4 stepena. Kako to utiče na njihov rad.

"Mi smo imali strahovitih problema dok smo bili locirani u Čaglavici iz prostog razloga što je Čaglavica, koliko god hteli da priznamo ili ne u tom nekom transportnom smislu slepo crevo tako da mladi ljudi nisu mogli jednostavno da se prevoze i da dođu do Čaglavice. Možda je još veći problem bio da se vrate iz Čaglavice. Od kako smo 01. novembra prešli u Gračanicu situacija je mnogo bolja i od tada smo već dobili desetoro novih članova koji već nekoliko koreografija mogu da odigraju."

Njihov rad i profesionalno i na svaki drugi način, vezan je za ovo podneblje. Između nastupa u Velikoj Hoči i Beogradu Venac bira.

"Postoji razlika i to više u smislu prostora nego broja publike. Mi smo najveću publiku imali na otvorenom prostoru i to u Makedoniji i u Ropotovu kod Kosovske Kamenice gde je bilo oko tri, četiri hiljade ljudi. Akustika stvara kvalitet bez obzira kako god da vi to izvedete. Nema slabe interakcije između nas i publike. Dakle, ne predstavlja problem brojčanost publike nego akustika i sam prostor u kome se igra. Ali ima svoju draž i Velika Hoča i Beograd. Teško je objasniti te razlike, zašto nam je lepo i interesantno u Hoči ali i u Beogradu. U Hoči je interesantno zbog onih ljudi za koje znamo u kakvim uslovima i u kolikom prostoru žive ali kada se ti pojaviš oni se ponašaju kao da im je došao ko zna ko u posetu. Iz tih razloga čovek ima posebne emocije i poseban motiv za nastup. To je više emotivni razlog i saosećanje sa onim ljudima odnosno privilegija da ljudima pokažeš da su živi. A igrati u Beogradu znači pokazivati kvalitet i veliku profesionalnost i što dostojanstvenije prikazati pre svega naše igre sa područja Kosova i Metohije jer bez njih ne nastupamo kad smo van Kosova i Metohije. I onda ima tu neka specifična draž jer dolaze uticajni ljudi, pre svega oni iz sveta kulture koji strahovito razumeju kulturu i folklor. Za nastup pred njima potrebna je maksimalna koncenracija, strahovit motiv a uspeh u tome je najveća draž."

Pomoć im u svakom pogledu pruža Ministarstvo za kulturu Republike Srbije.

"Ministarstvo kulture Republike Srbije je institucija koja nas najviše pomaže i na osnovu koje Venac i živi. Zato ako koga treba da istaknem to je Minitarstvo kulture koje upošte nije krivo što živimo u ovakvim uslovima. Zato ja više krivim lokalno rukovodstvo, ne samo ovo, nego nijedno rukovodstvo nije našlo zashodno da nam pomogne. Ljudi koji su vodili nas Srbe, ja njih krivim više nego samo ministarstvo jer nisu imali inicijativu, nisu pokretali, nisu imali sluha da čuju kada im mi pričamo sa kojim se problemima suočavamo pa da nam izađu u susret. Sve se završavalo na zahtevima, pitajte, tražite ali od toga nije bilo ništa. Znate Ministarstvo ima jednu vrstu obaveze prema nama i tu obavezu prema nama ispunjava maksimalno a to je da ljudima koji su zaposleni redovno isplaćuju plate i ne možemo više da tražimo kada i znamo u kakvim se uslovima i naša država nalazi i da od njih tražimo za baš svaki detalj. Ipak, mislim ,da su ovi naši ljudi odavde mogli mnogo više da odrade nego sama država."

Možda je ljudima naviklim na komfor teško shvatljivo koje sve muke čovek doživi kada treba da pođe na jedan koncert u Štrpce ili Veliku Hoču. Zato ih kako kaže kritikuju najčešće oni koji ne razumeju rad i život u ovako teškim uslovima.

"Ali ja to ne doživljavam kao nešto negativno. I ono što je ne-drobronamerno za mene je dobronamerno jer posao kojim se mi bavimo podrazumeva stalno dokazivanje, a stalno dokazivanje traži još veći rad. Te kritike se svode na rečima: mi bi hteli ovo, mi bi hteli ono, ovo nedostaje, ali kada sa najbližim saradnicima sednem da razgovaram sve te kritike imaju jako pozitivan uticaj na nas. Ne može u ovom poslu biti negativnih kritika ali recimo postoji zavist od nekih kolega koji se bave istim ili sličnim poslom ali u amaterizmu pa onda misle da imaju prava da nas kritikuju. Oni, međutim, koji se razumeju u ovaj posao i znaju da ga vrednuju oni znaju da ovo što mi radimo radimo jako kvalitetno. Znači profesionalno se bavimo ovim poslom i bez ikakve patetike to je ono što nas najviše i motiviše-profesionalnost. Dugo smo u ovom poslu i znamo na šta sve možemo da naiđemo ali i kako da prebrodimo sve teškoće. Kroz to iskustvo mislim da uspevamo da lako prevaziđemo i kritike i probleme na koje nailazimo. Videli ste u kavim uslovima i po kakvoj hladnoći vežbamo, nemamo nikakvo grejanje koristimo jednu prostoriju a kostime ostavljamo u prostoiji koja je van svih ovih mesta u Domu kulture ali kada se hoće i kada se zna šta se hoće sve može da se prevaziđe."

Venac neguje i prezentuje kulturno bogatstvo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali na svom repertoaru ima i goranske i turske i romske igre i pesme. Na koncetima ih prezentuju, i kako kaže Stanojkovic, nikada nije primetio da je to nekome zasmetalo. Kada se kultura na pravi način prezentuje i kada je komunikacija sa publikom dobra to ne može nikome da smeta, kaže Stanojković.

"To je naš glavni motiv osim tog našeg profesionalizma. Reakcija publike je najbitnija, reakcija publike govori u čemu mi grešimo, taj aplauz, ti bisevi koji se pojavljuju na kraju predstavljaju nam strahovito olakšanje jer znamo tako da smo uspešni u onome što radimo. Međutim, posle toga neka reakcija ljudi koji su došli da nas posmatraju iz profesinalnih razloga nam puno znači. Mi posle toga sintetizujemo tu priču i te kritike, gde smo pogrešili, šta smo pogrešili, može ili nešto bolje, i to je nešto što nas tera da budemo još kvalitetniji."

Uprkos sudbonosnim vremenima za srpski narod na Kosovu i Metohiji, Venac ne posustaje u svojoj želji da održe kontinuitet umetničkog stvaranja, i da sačuva svoju tradiciju i kulturu zato jasno prave razliku između turo folka i onoga što rade.

"Mislim da je razlika drastična. MI smo uglavnom ljudi koji se bavimo izvornom kulturom samo modifikovana u smislu da je što prihvatljivija za uvo i za oko. Ja turbo folk smatram antikulturom."

Gospodina Stanojkovica srecnim čini rad u Vencu i zato treba samo planirati i nastojati da se ti planovi i ostvare.

"Neki moj cilj i san je da uradimo koreografiju sa područja centralnog Kosova, ovde sa područja Gračanice. Da ne elaboriram ali izuzetno je teško to uraditi zato što jedna koreografija traži mnogo toga i teško je realizovati koreogarfiju koja je specifična za ovo područje. E to je nešto što je moj san i san da Venac odradi ali potrudićemo se ne samo mi pojedinačno, nego i uz pomoć nekih ljudi sa strane."

Jugoslovensko K.U.D. "ORO" koje je osnovano je 1973. godine u Frankfurtu i dobilo ime narodnoj folklornoj igri oro koja se igra u Južnoj Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji o pesmama i igrama sa Kosova i Metohije napisalo je:

Igre sa Kosova i Metohije su pune simbola u kojima se ističu skladni pokreti koji iskazuju ljubav, ponos i gordost žena i ljudi pod nebom Kosova. Ženska igra puna je nežnosti, elegancije i blagih pokreta, dok u muškim igrama dominiraju pokreti snage i ponosa. Zajedno čine skladnu celinu sjedinjenu u bogatoj nošnji istkanoj i izvezenoj rukama žena ovog kraja. Igre i pesme nemaju kompozitore već su zapisane direktno od ljudi iz naroda koji su znali ili se sećali starih pesama i igara. Srpski folklor je vrlo raznolik po pitanju ritma korak, načina igre muzike, instrumenata i pesama kao i po pitanju narodnih nišnji. Narodne igre pre svega predstavljaju stare narodne običaje, a kako su običaji širom naše zemlje različiti, tako su i igre i nošnje razlikuju. Kao pepoznatljiv znak srpskog tradicionalnog kostima sa ovih prostora javlja se tipičan način češljanja kose u trvelje (sapletke), sa umecima od vune ili kudelje. Prevezi, zubuni, haljine i košulje ukrašeni su bogatim stilizovanim vezom intenzivno crvenih boja. Tradicionalni kostim, posebno iz metohijskog dela odlikuje se skladnom kompozicijom boja i veza prefinjenom i istančanom estetikom i utkanim dominantnim ornamentom, krstom kao simbolom sveukupnog života.

Ljubomir je završio fakultet političkih nauka u Beogradu, i jedno vreme bavio se politikom na Kosovu u posleratnom periodu. Ipak kaže da se u tome nije snašao.

"Baviti se ovim poslom u ovim vremenima, dok slušam tu muziku, to što pričaju, dok gledam kako igraju kao čovek se osećam pozitivno, ne razmišljam negativno. To je u ovim uslovima strahovita privilegija i za mene kao intelektualca. A zašto se ne bavim politikom? Ja sam se time bavio u vreme Koalicije Povratak u Skupštini Kosova, onaj prvi mandat kada je i naša država nama rekla da treba da učestvujemo i to je strahovito interesantno iskustvo bilo za mene. Čestiti ugla, Srbi sa Kosova, vlast u Beogradu, stranci-UNMIK i Albanci. Naći se između ta četiri ugla i delovati bio je veliki izazov ali kakav je bio efekat svega toga-nikakav. I onda postavljam samom sebi pitanja, koliko god biti pametan, koliko god da imaš najbolju ideju, koliko ti je god vizija napred, koliko je ona pozitivna po tvoju porodicu, po tvoj narod, teško je da u svemu tome uspeš, jer u ovim uslovima, ekonomskim,političkim, bezbednosnim, čovek nema prostora za racionalno razmišljanje. A ja, iako imam neki intelekt i pokušavam da ga usmerim pozitivno npr. ka čoveku kome je teško, koji jedva spaja kraj sa krajem u životu, zapitam se vredi li uopšte da ja tom čoveku nešto pričam a u istom momentu nemaš šta da mu pružiš. A ja osim priče nemam ništa drugo da mu pružim."

Svaka poseta i ponuda pomoći za njih je dobrodošla.

"Meni je jako drago da ste došli da posetite Venac u ovakvim uslovima. Niste došli na naše koncerte da nam aplaudirate dok igramo, nego ovde da vidite u kakvim uslovima mi to radimo i čime mi to zaslužujemo pohvale i uspehe. Jer uslovi u kojima živimo i radimo su jako, jako teški. Iako ova priča dopre do nekoga ko može da nam pomogne bili bi vam jako zahvalni."

Kada neko ima volju, ideju i realizacija je moguća. Primer članova i rukovodstva KUD Venac, njihovu hrabrost, volju i entuzijazam trebalo bi da slede svi. Oni su shvatili da žele da žive na Kosovu i da je ovaj ansambl potreban narodu, jer šta je narod bez svog kulturnog obeležja.

Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"