Nenad Kostić, grafičar

Pogledajte galeriju slika i grafika Nenada Kostića

Slušajte emisiju Umetnost života od 15.2.2009. godine

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

Predstavljamo vam još jednog mladog umetnika sa Kosova i Metohije, koji iako se bavi i slikarstvom grafika je njegova glavna preokupacija. Živi i stvara u Lipljanu. Predstavljamo vam Nenada Kostića akademskog grafičara.

Iako je svoj talenat Nenad sam spoznao još u Osnovnoj školi morao je da sačeka trenutak da taj talenat prepoznaju i profesori. Tek je Gimnazija odredila slikarstvo kao njegov život i budući poziv.

"S obzirom da mi je i otac to završio imao sam i genetske osobine za crtanje, onda se u srednjoj školi razvio taj talenat a i želja za Akademijom, slikarstvom a pogotovu za grafikom. U 16, 17 godina stvarno sam uvideo da imam talenta, naročito posle razgovora sa profesorima koji su bili tu i koji su otkrili taj talenat. Tada sam bio oduševljen sobom što mogu i znam to. To je neki životni put, to je stvar koja te ponese i koja mnogo znači svakom čoveku ili bar meni. Nakon toga, upisao sam Akademiju, počeo sa predavanjima. S obzirom da su tu sve bili ljudi koji su došli sa srednjim umetničkim školama a ja sam bio sa Gimnazijom tu je postojao taj strah, otpor kako oni to bolje znaju, kako su jači crtači kako su bolji slikari, grafičari. Onda se to prevazišlo za kratak neki period jer sam stvarno dobio pozitivne kritike od profesora, od asistenata i od samih kolega na kraju krajeva. Tako da sam to baš shvatio ozbiljno i nastavio time da se bavim."

Tajne umetnosti otkrio mu je otac koji se takođe bavi istim zanatom ali Nenad ipak teži modernijem načinu rada. Kritike rado prihvata od oca jer je, kako kaže, on likovno pismeniji a evo i zašto:

"To je stara škola mnogo jača nego naša. Bili su pismeniji, likovno pismeniji za razliku od nas. Onda je bio mnogo jači kadar a sa nama se sve to radilo, eto, neko predstavljanje, razvlačenje tog platna, pa ne koristimo tutkalo, nego mi kupimo gotovu preparaturu. Ko će to da se muči..., mislim gotova platna koja su već preparirana, radimo direktno bojom iz tube dok su oni to morali da ribaju, da sređuju. To su opet bili procesi tad se stvarno radilo pravo slikarstvo."

Nenad Kostić rođen je 1975. godine u Prištini. Studije grafike završio je 2001.godine u klasi Zorana Marjanovića na fakultetu likovnih umetnosti Priština u Zvečanu. Odmah je počeo da sam organizuje svoj rad iako je,kako kaže, to na Kosovu veoma teško.

"Teško. Ne postoji razumevanje, ne postoje ljudi da bi cenili to. Nemaju ljudi potrebu, ljudi su duhovno ispražnjeni maksimalno, kao što je svima poznato materijalizam je uzeo maha tako da sve ono što radim radim za sebe. Bilo je par slučajeva i za prodaju ali sam u većini slučajeva od toga odustajao jer ne bih da nekom poklanjam. To je i razlog da ja bežim "gore". Mislim, ja se sa svojim radom i sa umetnošću prezentujem "gore". Na kraju krajeva, ima se izlaza, jer kroz taj rad ja nađem i mesta za prezentaciju gde ljudi stvarno poštuju i imaju sluha za to. Ali još uvek voleo bi da ovde ostanem i radim i da stvarno prezentujem svoj rad jer mislim da opet ima i ovde ljudi koji poštuju i vole ove stvari."

Na slikama predstavlja tragediju naroda na Kosovu bez, morbidnosti ali sa naglašenim elementima koji simbolizuju nesrecu jednog naroda.Na zajedničkim izložbama Nenad Kostic učestvuje od 1998. godine i u radu kolonija od 2004. godine. Osim grafike bavi se i slikarstvom.

"Prva je bila slikarska izložba koja je bila u Gračanici. To je bilo 2004. godine, odmah posle 17-og marta, negde aprila. Druga moja samostalna izložba grafike je bila u Rumi i treća je bila u Gradskoj galeriji u Užicu. Imao sam dosta kolonija, mislim da imam negde oko 30-ak iz sebe. Neke su, onako, bile i jake mogu da kažem. Imao sam jednu koju bi voleo ovako da istaknem, to je bila izložba na štavljenoj koži, na ovčijoj koži, na kojoj sam jako dobro prošao i dobio jako dobru kritiku. To mi je jedna od najdražih kolonija."

Od tehnika Nenad najčešće koristi ulje na platnu, akrilik, temperu, jajčanu emulziju a za grafiku linorez, suvu iglu, visoku i duboku štampu. Inspiraciju nalazi svuda širom Kosova a ljudske priče su mu najinspirativnije. Njegova dela su, kako objašnjava, umetnički odgovor na vreme u kome živi i stvara.

"Motivi su mi trenutna okolina na Kosovu i mestu u kom živim, u kom radim, ljudi koji me okružuju su takođe jaka inspiracija. Postoji jako velik broj ljudi koji su sa svojim pričama inspirativni, imaju ideje za rad. Svi znamo da su to bile tužne i katastrofalne priče ljudi koji su tu, koji su u okolini tako da to nije bio problem da se pretoči u sliku jer doživljavam i preživljavam isto što i oni, tako da je bio dovoljan samo taj neki razgovor, neka priča, tuđe iskustvo, doživljaji što je sasvim dovoljno. To je opet znano samo meni i ja to lično doživim i tako stvaram. Naravno zahvaljujući toj priči i tim ljudima koji su tako bili opterećeni pa se oni vereovatno u razgovoru samnom rasterete a ja to opet pretočim na platno i ovekovečim. Tu je dovoljna samo jedna reč da se onako pravilno izgovori i da bude dovoljna za jedno platno. Evo, kao što se i vidi na svim ovim slikama gde pretežno dominiraju krstovi, crkve porušene, porušene kuće, popaljeno, prazno, ljudi koji ostaju sami pa nemaju sa kim da progovore pa i svaki simbol svaki znak , čak i ta vrana koja simbolizuje tu neku nesreću ne daj Bože. Ne umem da objasnim, ali znam šta čujem ili šta bi voleo da čujem i šta crpim iz te reči. Neznam dosta je apstraktno objašnjenje i tačno se oseti kad on to kaže, zašto je to tako rečeno što meni odmah dočarava tu sliku koju ja već imam u glavi i znam da je odradim. Svima su te priče opšte poznate a to je delić neki i to je možda ustvari i ta reč koju i ja nekad ne mogu da prenesem ali u suštini ja to slikovito objasnim. To je taj perid koji je zarobljen ovde na platnu. Ustvari daleko od toga da je on zarobljen, već je tako predstavljen i nadam se da će dugo trajati. Sve su to stvari koje su viđene ili na televiziji ili lično, tako da mislim slika govori više od reči. Ja ne bih ni da ih hvalim ni da ih kudim ali ipak kažem da su motivi ti npr. konkretno rušene crkve, rušene kuće, paljene kuće predstavljene su nekim likovnim jezikom i tim nekim sivilom."

Nenad se rodio u Krajištu, selu udaljenom 6 kilometara od Lipljana. Već deset godina nije posetio svoj rodni kraj koji ga, kako kaže, podseća na jedno srećno detinjstvo . Ipak, navodi da umetnik ne može imati jedno rodno mesto. Tako on pored Krajišta i Lipljan smatra svojim zavičajem. No, ima jos jedno rodno mesto, a to je Velika Hoca. Zato u Metohiju rado odlazi.

"Metohija, znači Velika Hoča, Zočište, taj mali deo Metohije. Druge i neznam nisam ni imao prilike da ih upoznam. Ali, tamo je jako, jako inspirativno. Primera radi, na toj jednoj koloniji na kojoj smo bili, ja sam uspeo da uradim 12 grafilka i 4 slike za tih 15 dana. Pa kada neko kaže.. e sada ću da se ispraznim e tamo isprazni sve ono negativno iz sebe u tom nekom radu. Ti ljudi žive za to malo što imaju, oni su i srećni i veseli. Pa mislim, i samo selo ima 13 crkava. Tamo je ostao jako zavidan broj slika za te četiri godine koliko smo mi tamo išli a bilo je kolonija i pre. Taj Dom kulture u kojem smo mi bili pa od onoliko ljudi koliko ih tamo ima nema ko nije prošao kroz Dom kulture da vidi o čemu se tu radi, šta se tu radi, šta mi tu nešto stvaramo, bili su raspoloženi da nam pomognu i izlazili su u susret na svaki mogući način."

Dobitnik je nagrade Longin za mlade stvaroce. On smatra da je Vidovdanska Likovna kolonija u Gračanici jedna od najboljih i u Srbiji jer je posećuju neki od najistaknutijih likovnih stvaralaca. Voli da živi za umetnost i radi umetnosti.

"To je kolonija koja je dosta jaka, jaka je i u Srbiji, poštovana. Tu dolaze jako dobri slikari, neka u Srbiji dosta poznata imena od Suhevskog pa, Miško Petrović koji je bio i direktor UNUS-a."

O čemu vi tamo razgovarate?

"Pa o umetnosti uglavnom. Bude tu i nekih praznih priča, ko je odakle, šta je, e onda se malo o umetnosti priča pa se malo peva. Druženje. Ima ljudi koji imaju jak gard prema ovom mom radu. Recimo imam primera ljudi koji dođu, računam ljudi koji malo poznaju tu umetnost i onda kažu: šta ti tu švrljaš ili šta ti radiš na svojim slikama. Nekom žao platna, nekom boja ali ja se u suštini trudim jer već sam rekao postoje ljudi koji znaju jako dobro da pročitaju taj moj rad. Pa i same kritike govore o tome. Ako kažem da ne prodajem svoje slike kazaće da lažem. Ali jesam, radio sam samo narudzbine i to samo konkretne stvari i to samo neko kad traži i radio sam uglavnom našim ljudima. Bila je tu neka devojka iz Finskog bataljona koja je tražila neke ženske aktove, to su bili neki najobičniji crteži koje sam drage volje i poklonio. A inače radim samo za naše ljude, ovako da nekome ukršavam dimnjak, ili da nekom zapušim rupu u zidu ne bih voleo. Ipak volim da se prezentujem sa tim radovima a ne da prodajem a i greota je prodati jer s njima odlazim i ja. Još uvek je tako, za sada, a za kasnije otom potom."

17-og marta 2004.godine u vreme nemira na Kosovu bio je u Gušterici gde je radio. Voleo bi da taj period obriše iz sećanja i da ga na svojim slikama ne predstavlja ali kaže da je to teško jer na to nema pravo. On naglašava da je za svakog umetnika bitno da bude sastavni deo života svog naroda i distranca u tom smislu ne bi trebalo da postoji. Obeshrabruju ga, ali smo na kratko, trenutci sa kojim se on lično suočava. Naročito je teško prelaziti sa radovima administrativne linije u želji da učestvuje na nekoj od izložbi u Srbiji.

"Sve je to u ličnoj obavezi nekoj da ja moram da nosim. A obzirom da znamo kako prelazimo granicu... Meni su jednom hteli da pokupe celu komplet izložbu ovu koju sam imao tamo tako da me sada lično i strah da to nosim pa da izgubim. To je bilo kada sam se vraćao sa svoje samostalne izložbe grafike. Čovek koji iole ne poznaje umetnost a ne da zna o umetnosti počeo je kao prvo da vređa, "šta je ti papiri, šta ti je to grafika, vadi cepaj to" pošto je to bilo upakovano kako i treba. Pa je onda to otvarao i raspitivao se koliko to vredi, znači odmah je bila i ta materijalna strana. Naravno rekao sam mu: ako kupiš to kupuješ i mene sa njima. Objašnjavao sam mu da sam ja odavde da nisam iz Srbije, da to ne unosim nego da živim, radim i stvaram na Kosovu. Tako da je bilo baš povuci-potegni za svoje radove. Zato mi je to škola za sledeći put da ih ne nosim, ili ću odneti i više neću da to vraćem ovamo."

Smatra da je na Kosovu bilo kvalitetnih slikara i grafičara. Nenad nam je rekao da oni, iako nisu tu, još uvek je na Kosovu prisutno njihovo slikarstvo kao jedna dobra monografija koja je ostavljena u nasledstvo i predstavlja opomenu kako treba raditi i koliko truda treba ulagati u umetnost. Kaže da na Kosovu malo ljudi ima osećaj za poštovanje umetnosti ali to ga ne obeshrabruje već radi prema osećajima a ne po naredbama.

"Zato što, iako sam taj rad i ta prezentacija nekih stvari, ruka neće mozak komanduje. Ipak je to jače od nekog fizičkog rada, to neko podsvesno razmišljanje o tome. Pa evo, nećemo da idemo dalje samo da krenemo od tog crkvenog slikarstva koje je neprevaziđeno pa sve do ovih nekih savremenih, nazovimo slikara od kojih bi ja, pa i kada bi krenuo da nabrajam ne bih mogao da nabrojim, tih kosovskih slikara, koji su jako dobri i koji su ušli u anale srpske istorije umetnosti. Tu je, recimo, Zoran Jovanović Dobrotin koji je stvarno možda čak i svetski priznat grafičar, pa Zoran Furunović. Ne težimo ka njima, da stignemo njih, ali težimo da se nađemo tu negde među njima. Ja sam Ja i ne mogu da budem ni Zoran ni drugi Zoran ali bi voleo da nađem neko mesto među njima da eto to neko moje kosovsko slikarstvo ima neku svoju priču da nastavim njihove započete priče i teme."

Studije je upisao sa jos 17 svojih kolega, međutim, do diploma je stiglo njih pet.

"Kažem, da sam, u ovom poslu, možda ostao i sam, pošto ne vidim radove mojih kolega. Ne znam šta se sa njima dešava, a pečat na to stavljen je još ranije. Postoje razgovori sa kolegama ali nema rada. Verovatno je to posledica finasijske situacije. Svako gleda da nađe neki posao. Kao što znamo jedva smo preživljavali, tako da mislim da su našli sebe van umetnosti."

Mišljenje okoline i kritike o njegovom radu znače mu puno. Nenad planira da ubuduće na platno prenosi vedrije teme. Posle Nenadove samostalne izložbe održane u Rumi od 18-og do 25. Novembra 2005. akademski slikar i poznati istoričar umetnosti Đorđe Đurić Đota napisao je:

Izložba akademskog grafičara Nenada Kostića iako "bez naziva" ipak ima dominantan motiv tako reći osnovu, svet njegovog likovnog istraživanja - krst. Krst na kome je umetnost oduvek a Kosovo danas.Simbol koji nije slučajno izabran, simbol koji govori i sam,svojim jezikom nama dobro razumljivim ali likovno obrađen K. rukom dobija nova značenja. Govori nam o "periodu 98-me" o "izlasku iz tame" o "veri". Grafike izložene u Galeriji Kulturnog Centra rađene su različitim grafičkim tehnikama od suve igle, linoreza do kombinovane tehnike i u svakoj tehnici primetno je majstorstvo umetnika od likovnosti tj.crtačke igre do perfektnog otiska što se ipak stažira godinama. Podatak da ništa od ovog K. nema u okruženju u kojem stvara čini da, baviti se umetnošću, predstavlja pravi podvig. K radom skreće pažnju ne samo na sebe i svoju umetnost nego izborom tema i na Kosovo. Ali nije ovo angažovano slikarstvo u smislu reči iz udzbenika već pošteno bavljenje umetnošću i velikom temom. Nije uvek Velika tema veliko i značajno umetničko delo ali ovaj put stavimo znak jednakosti između. Kostić dokazuje nevernima da umetnost može da se stvara i "bez uslova" a da ono što se stvori "bez naziva" kaže toliko toga. Još nas više raduje podatak da Nenad Kostić ne samo da živi i radi u Lipljanu nego uči tajnama umetnosti i nove naraštaje.

PS. Za razliku od čuvenog Kafkinog K. ovaj K. je nešto dokazao.

"Postoji saradnja, komunikacija, pa čak i pozivi na tim kolonijama. Član sam ULUPUTS-a od 2006. godine i tu se dolazi do dobrih informacija, čak ima i inostranih izložbi. Kod nas ima i bijenala koji su stvarno dobri."

Nenad Kostić iz Lipljana bio je glavni organizator i vodič jedne od edukativnih radionica za najmlađe. Bila je to grafička radionica. Rad sa najmlađima njemu pričinjava veliko zadovoljstvo.

"Ovde ima sve manje i manje dece, a i oni koji su tu više nemaju vremena za to. Stvar je u tome da su ljudi nesigurni. Te časove smo održavali posle nastave. Teško je. Radio sam i u Gračanici sa decom sa posebnim potrebama i mogu da kažem da sam jako bio zadovoljan njihovim radom. To su neiskvarena deca, puna snage, koja su željna rada i bio sam jako zadovoljan njima. To su kreature koje mi kreiramo, koje ja kreiram. Jako mi je drago da mogu da kažem da imam zavidan broj učenika koji bi voleo da se bavi ovim poslom koji ja radim. To su deca, uzrasta treći-četvrti razred, koja ne znaju da sakriju svoje oduševljenje."

Iako je po pirodi optimista oseća da polako gubi jedan od svojih zavičaja, Lipljan gde živi i stvara.

"Na žalost tako je ali, sa moje strane gledišta, preživeću. Jeste to tragedija, atak na mene samog, moju ličnost ali preživeću!"

Iako u sredini nedovoljno slobodnoj za normalan život i rad, iako nema sopstveni atelje već ga improvizuje po kućnim prostorijama u zavisnosti od godišnjeg doba, radoznalost, upornost, kontinuitet u radu, ali i jedna neverovatna posvećenost Nenada Kostića pokazali su nesporne rezultate, koji korak po korak, svaki put, sve više dobijaju utemeljenje u umetnosti.

"Meni je dovoljno da čovek dođe i kaže: super je to što radiš ili ne valja to što radiš, pa da meni baci rubikonovu kocku kako bih razmislio o svemu, slikanju, svom radu, da razmislim da li treba da nastavim ili da stanem. Planiram da nastavim da radim, i to vedrije teme jer dosta je ovog crnila i sivila oko nas. Pronalaziću motive u porodici, ženi, deci, ljudima uopšte."

Ono što svakako ne želi jeste da na platno prenosi socijlane teme zato što ti radovi nose poruku nezadovoljstva i revolta zbog svih životnih nevolja. Nenad želi da stvara dela koja podstiču na razmišljanje.

"Radili su ljudi te teme. Znamo kako je Van Gog radio socijalnu tematiku, tako da mi to stvara otpor prema tom radu jer, eto, nedaj Bože moraš da vidiš pa da to predstaviš."

Bila je ovo emisija "Umetnost života" u kojoj smo vam predstavili Nenada Kostića akademskog grafičara iz Lipljana. Mladog čoveka koji ima talenta, volje i želje da stvara na Kosovu.

Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"