 |
|
|
|
Milan Mihajlović, pesnik
Slušajte emisiju Umetnost života od 8.2.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Dobro veče, ovo je emisija Umetnost života u kojoj vam predstavljamo kulturne stvaraoce sa Kosova i Metohije. U večerašnjem izdanju predstavljamo vam pesnika Milana Mihajlovića koji svojim pesmama nastoji da ohrabri čitaoca da se pronađe u tim stihovima. Kaže da ne piše uzalud već da se trudi da ono što je u koricama posuži kao opomena sebi i drugima da bi život jednoga dana dobio drugačiju dimenziju, da život ne bude stradanje već stvaranje.
Milan Mihajlović nikada nije ni sanjao da će mu jednoga dana pero postati prioritet, a li se to ipak dogodilo. Na početku svoje karijere pisao je o ljubavi o mladalačkom životu, o odlasku i o gubicima, koji u to vreme nisu ličili na ove današnje gubitke. "Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća". Citirao sam često tu izreku, to je divna Andrićeva izreka i ovako kada je situacija i kada je to moglo kroz radio emisije uvek sam je upotrebljavao i govorio uz to da bi bilo mnogo lepše da nema bola nego da sve ide lepo nekom normalnom putanjom ali očigledno je da je ovozemaljski život sazdan od bola. Živimo kako živimo, ali opet je naša prednost što možemo da zabeležimo i stvorimo nešto. E sada koliko je to vredno tu su kritičari da procene i tu je vreme koje će da pokaže, ali opet svaka knjiga je čini mi se ono jedno zajedničko biće jer pisalo se i pre nas, pisaće se i posle nas, bilo je tragedija svuda i uvek se ostavljao neki trag i uvek se podsećalo na to vreme tako da bih mnogo voleo da ipak bude mnogo tema za one koji dolaze." Milan beži od tog namenskog pisanje i kaže da voli kada ga pesma zapljusne iznenada. Smatra da u svakom čoveku stoji pesma i da ona jednostavno čeka da čovek pronađe žicu i prenese je na papir. "Naravno ja nikada nisam planirao da ću da napišem i jedno slovo po tom nekom književnom smislu, osim onda kada su bile one školske obaveze u osnovnoj i srednjoj školi, ali nekako to naiđe i obuzme te i onda ideš sa tim, hodaš sa tim. Čika Aca Despotović je jednu od mojih prvih pesama "O jabuci" baš ovde u severnom delu Kosovske Mitrovice gde sam i rođen, i ja se onako ukuražio da mu je pokazem a on jednu, drugu, treću, četvrtu, pa bilo je jedno pet strofa prekrižio i ostala mi je samo jedna pa sam i nju bacio. Pa sam se zapitao šta je ostalo od moje poezije. Čak sam pomalo i bio ljut na čika Acu što mi to radi, što mi bar ne ostavi dve strofe a ne da ih sve precrta, ali možda je i to uticalo da ja malo drugačije krenem u to neko distanciranje od onog što trenutno zahvati kao vrtlog, kao vir pa kad malo prođe možda je i bolje tako, čini mi se, ali opet ima i onih koji pišu angažovano, npr. tog trenutka vide i opisuju. Naravno svako ima svoju meru ali je vreme opet najmerodavniji sudija i drago mi je što postoji različitost i da nismo svi isti." Ono što u svojim pesmama Milan pokuša, va da predstavi jeste ovo područje i život na Kosovu i Metohiji, ono što mu je najbitnije je da ta pesma bude prihvatljiva za sve koji tu žive.
Milan kaže da mu je najdraže kad u njegovim stihovima čitalac pronađe nešto za sebe pa ga to nešto podupre za nešto naredno. "U poeziji ne sme da bude te sujete. Postoji samo nadgradnja. Čini mi se da svi pišemo istu knjigu, e sada da li će na jednoj stranici imati mesta za sve nas to je drugo, ali ta knjiga je opšta, kada se sve oduzme i sabere. Nazalost u prošlih deset godina smo svi bili hrnoničari ovoga što nas je zadesilo i valjda je to prst sudbine da moramo da živimo sa tim i valjda smo morali da prođemo i da prolazimo kroz to, bez obzira da li smo ostali na Kosovu i Metohiji ili smo otišli." Ta stvarnost često nadilazi literaturu i te slike o kojima pesnici pišu se uglavnom dešavaju u njihovim životima. "Život piše romane, to je ona stara floskula, ali život piše i pesme. Sudaranje literature i života očigledno je ovde itekako prisutno, ili su to pesme koje opisuju događaje, ta strašna dešavanja i uopšte dešavanja ili su to dnevničke beleške. Evo, "Strah od sutra" Ace Rakočevića gde je opisao sve što sve njemu dešavalo pri izlasku iz Prištine i tako, pa zatim "Ranilovo nad Prištinom Darinke Jevrić ". Kosovska zbilja, kosovska svakodnevica i tragedija često su i ovom pesniku poslužile kao inspiracija. Za neke pesme kaže da bi voleo da ih nikada nije napisao. Jedna od njih je i ona koja je posvećena deci iz Goraždevca stradaloj na Bistrici. "Pesma je posvećena Ivanu Jovoviću i Panti Dakiću. To je pesma od tri stiha, ali kažem najsrećniji bi bio da je nikada nisam morao ni njih da ispišem, ali to jednostavno tako živoot nameće. U takvoj situaciji a možeš da osetiš radost stvaranja ali možda osetiš jedno unutrašnje olakšanje što znaš da će možda i ta tri stiha neko da pročita, da , e to zabeleži i da ostane upamće no. Kao što nam je rekao otac Pante Dakića pri tom susretu kada je Ratko Popović objavio Poemu te tragedije, on je rakao krunsku rečenicu "sad znam da moj Panto nije umro". To je možda i obaveza i porodici je lakše na neki način bez obzira na sve, eto ostaće njihova pesma, ali nisam pisao samo ja već o tome pišu mnogi." Naslovne strane objavljenih knjiga Milana Mihajlovića:
Na goraždevačkom grobljuIvanu Jovoviću i Pantu Dakiću ubijenim na reci Bistrici 13.09.2003. godine
Dva još neolistala hrasta
Milan Mihajlović je predsednik Društva Književnika Kosova i Metohije. Ovo društvo je krajem rata ostalo bez velikog broja svojih članova, pošto su zbog straha i nesigurnosti, a mnogi su ostali i bez svojih domova morali da napuste Pokrajinu. "Od 99. godine krenulo se onako kako se jedino i moglo, a to je da se najpre vidi ko je otišao sa prostora Kosova i Metohije i krenulo se u izradu "Leksikona" koji je -predstavljao novi adresar pisaca Kosova i Metohije gde je gotovo 2/3 članstva napustilo ove prostore. Mnogo napora se uložilo da se dođe do tih adresa i do tog "Leksikona" sa novim adresama. Naravno taj Leksikon od 2004 godine ponovo treba da pretrpi izmene." Odlazak tolikog broja kultrurnih stvaralaca za one koji su na Kosovu i Metohiji ostali predstavlja gubitak jednog intelektualnog kadra.
Nakon njihovog odlaska, kao i odlaska velikog broja institucija iz Pokrajine, najteže je bilo uspostaviti prve kontakte sa piscima koji su otišli ali i sa onima koji su ostali. Pošto su mnoge adrese pronađene došlo se na ideju o organizovanju prvog književnog susreta.
Ono što je specifično za te susrete je što oni istrajavaju i što je Velika Hoča inspiracija za mnoge pisce. Nažalost to se nije dogodilo sa Milanom Mihajlovićem, bar ne u prvih sedam godina. "Za Miholjdan ili u maju kada je Spasovdan mi idemo kod njih, posećujemo ih. Vidim dođu jednom i već sutradan neki pesnici pišu pesmu, a meni sedam godina nije došla nijedna pesma iako sam imao puno susreta sa tim ljudima i sa tom predivnom decom i prosto sam se pitao kad će meni da dođe pesma o Velikoj Hoči. Ne da bude namenska nego jednostavno s dušom. Mogao sam možda pri svakom susretu da napišem nešto ali se tada nije rodilo, nego valjda treba da se rodi kad hoće. To je bio susret sa jednom devojčicom sa očima boje neba, a čini mi se da svako dete iz Velike Hoče ima takve oči, i tada je sa mnom bio Petar Hanke i pokazao sam mu je i on je pomenuo da je nebo nekako drugačije u Velikoj Hoči, i eto posle toliko odlazaka nastala je jedna moja pesma, posle sedam ili osam godina, o nebu iznad Hoče. Ta pesma je objavljena u ovoj najnovijoj knjizi, petoj po redu zbirci pesama "Saće svih matica". Drago mi je što se ta pesma konačno rodila jer mi se učinilo da se nikada neće roditi i da nikada neću napisati pesmu o Hoči a toliko sam puta išao i provodio vreme sa tim ljudima, sa tom decom, sa tim crkvama i crkvištima i sa tom lepotom, oazom ograđenom strahom, a opet nekako mi se čini da je tamo gde je najteže najlepše. Više puta mi se dešavalo da mi se ne ide kući nakon jednog noćenja ili dva dana već sam prosto poželeo da ostanem tamo, da budem sa njima i da sa njima delim sve to." Pošto su počele da se organizuju kulturne manifestacije, obnovljena je i književna nagrada „Grigorije Božović" koja se tradicionalno dodeljuje na Devinoj vodi kod Zvečana, a potom su obnovljene i druge.
Posle svih tih početaka pokrenuta je i izdavačka delatnost objavljivanjem Leksikona koji sadrži adrese i biografije književnika sa Kosova i Metohije.
"Krenuli smo sa Leksikonom ali smo pojedinačno objavljivali i zbirke poezije ali i posthumno objaljivanje rukopisa Ace Simovića, naravno zahvaljujuć njegovoj porodici i prijateljima oji su došli do tih rukopisa i do tih saznanja do takve bolne istine i na taj način smo pokušali da ga sačuvamo od zaborava a sve u nameri da jednog dana možda i neka nagrada za mlade stvaraoce nosi njegovo ime a nadm se da ćemo imati razumevanja za tako nešto. Objavili smo petnaestak naslova starijih i istaknutijih članova ali nismo zaboravili ni mlade stvaraoce upravo je tava situacija što želimo da imamo naslednike jer nije sve počelo od nas i neće ostati sve na nama. Zahvaljujući i svemu onome što se radi kroz literarni časopis Otisak, zahvaljujući Prvom perju u gračanici koje objavljuje KPZ sa Ratkom Popovićem na čelu gde mladi naraštaj nekako dolazi do izražaja ali ubeđen sam da već imaju već spremne knjige ali zažto da mi ne idemo nekom stepenicom da ih i promovišemoNaravno za sve to trebaju i finansije ali za sada su i naše aktivnosti vezane za Konkurse pri Ministarstvu Kulture i u svakoj akticiji gde je potrebno prisustvo pisaca da pomognemo i uKosovskoj Mitrovici i širom Kosova i Metohije bili smo itekako aktivni i u celoj Srbiji."
Gubitak bližnjeg, odlazak prijatelja i ta bol koja postoji u čoveku često ga navodi da piše, pa je tako i Milan Mihajlović pisao o odlasku svog prijatelja.
Moj drug detinjski i skolski
ginisovske poskoke sa garaže zbog komišijske trešnje draže
Na Kosovu i dalje ništa novo
Milan Mihajlović je rođen 1966. godine u Kosovskoj Mitrovici, gde i danas živi sa porodicom. Završio je Rudarsko-metaurški fakultet. Jedan je od osnivača Književnog kluba Mitriks, a već osam godina je predsednik Književnog društva Kosova i Metohije. Radi kao urednik Televizije Most u Zvečanu. Milan Mihajlović je objavio pet zbirki pesama: Kolašinski raskovnik 1994, Centon 1998, Raskopani temelj 2002, U kolevci tvoga srca 2002, i krajem prošle godine Saće svih matica. Mnoge od ovih knjiga prevedene su na engleski jezik. Milan je i dobitnik mnogobrojnih nagrada od kojih su njemu najznačajnije Pero despota Stefana Lazarevića, Nagradu Lazar Vučković 2005 kao i Zlatnu značku Kulturno prosvetne zajednice za doprinos poeziji. O radu Milana Mihajlovića, profesor Danica Andrejević je napisala: Milan Mihajlović u svojoj peotiji prai originalnu simbiozu između realističke slike zaičajnih idioma i modernog izraza kojim tu sliku jezičku organizuje. U formi glose i u zahtenom rimovanom obliku. Ovaj pesnik uspeva da se tematski, motivski i idejno veže za različite saddraje, ljubavne, rodoljubive i misaone. Težeći dundanmentima jezika i istorije Srba Južnih, on je sačinio, svojim unutarnjim videlom, ljudsku crkvu na mostu svog grada koja je simbol opstanka. Metafizičkom snagom svoje vizije Mihajlović se bori protiv moćne apokalipse svog naroda. Čini to miljkovićevskim orfičkim zaveštanjem. Pesnik uspeva da u običnom nađe neobično kao u pekmezu istoriju i da ponudi svoju originalnu lirsku ariju u danima rasejanja i napuštenih kuća. Na kraju ove emisije posvećene pesniku Milanu Mihajloviću čućemo još jednu njegovu pesmu koju je posvetio nedavno preminulim pesnicima Darinki Jevrić i Aci Rakočeviću. Strah od sutra Darinki Jevrić i Aci Rakočeviću
Udario strah od sutra Daro
|
|
|
|
|
"Nama ako to nedostaje onda neka drugima to i pripadne i da jednstavno zivimo zivot a ne da se stalno podsecamo na boli i da stalno ocekujemo boli. Mislim da bi takav svet bio idealna nazalost nije to samo ovde nego svuda ima tih lomovai verovatno je svako od nas sazdan u tom smislu da ipak tezi nekim radostima."
"Pa jednostavno pesma izađe i svaka pesma treba i da se kleše. Ja pokušavam da nađem neku meru i da pesma bude prihvatljiva i za moju decu koja upravo odrastaju na ovom trusnom području i ako je to mnogo crno za njih onda će sigurno biti crno i za ostale i za neke naredne generacije ako uopšte budu čitali. Ali jednostavno ovaj vrtlog treba opisati ali sve u nadi da će jednoga dana ipak doći neko vreme u kome će stvaraoci da budu oni koji ce pisati samo o lepim stvarima."
"To u celini utiče na jedno stanje svesti jednog uma. Naravno da su pisci duboko vezani sa svojim narodom i taj odlazak je bio gubitak i za sve nas koji smo ostali tako da je teško govoriti i vraćati se unazad. Meni je izuzetno drago kada se okupimo bar jednom godišnje na Vidovdanskom pesničkom pričešću u Gračanici. Drago mi je što je posle toga sve to uspelo da stane na noge i da ostane tradicionalni pesnički susret. U svakom pogledu odlazak većine naših najistaknutijih članova je bio gubitak. Petar Sarić je posle toga ostao usamljen u Štrpcu, a imamo i par pesnika na centralnom Kosovu, Ratka Popovića, Dragomira Kostića, Živojina Rakočevića i svakako je ta nova nit trebala da se nastavi i da se produži. Nažalost, ostali smo u svakom pogledu bez desetak pisaca u ovih desetak godina a to su Darinka Jevrić, Vladeta Vuković, Aca Rakočević, evo sada i Aleksandar Despotović, za njega kažem privremeno mrtav zato što je imao jedan naslov knjige objavljen početkom sedamdesetih, ali ostali smo i bez Slobodana Stojkovića, veljka Mihajlovića, Jovan Sarić, Dimitrije Zdravkvic Dimko, Toma Radosavljević. To je zaista pleada istaknutih članova Kniževnog društva a samim tim i Udruženja književnika Srbije. Oni su napustili ovozemaljski život, svet ali ostaće upamćeni oni i njihova dela, a nadam se da ćemo i mi učiniti sve da se ne zaborave da traju i krz knjižene većeri i kroz književne nagrade sa njihovim delima."
"Trebalo je videti gde i ko je otišao iz Prištine. Posle dve tri godine došli smo do prave adrese Duške Koasović koja je bila u tom Centru za prihvat izbeglica u Tivtu. Nisu bili samo u Beogradu nego su prognanici otišli u razne krajeve i smešteni u raznim gradovima Srbije, Crne Gore a neki su otišli i u inostranstvo. Bilo je teško naći adrese i brojeve telefona da bi uspostavili kontakte i pitati ih da li su u međuvremenu nešto novo objavljivali i u tom traganju i onda kada smo se sabrali onda su krenule i kulturne manifestacije u preostalim srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji a najveći deo bio je u Velikoj Hoči i Orahovcu. Zahvaljujući aktivnosti tadašnjeg sekretara pesnika Ranka Đinovića koji je bukvalno u Veliku Hoču doveo i onaj gro najistaknutijih umetnika, a pre svega mislim na dramske umetnice Ivanu i Jelenu Žigon, pokojnog Danila Lazića, pevačicu Svetlanu Stević ali i nezaobilaznog svetskog pisca Petra Handkea."
"To je ispred ili u porti novosagrađenog manastira 25.jula na dan Svete Bogorodice trojeručice. Takođe u Velikoj Hoči ustanovljena je nagrad Lazar Kujundžić koja se dodeljuje već pet godina , to je priznanje sa imenom znamenitog junaka iz tog kraja. Te akcije sproode se u saradnji sa Skupštinom opštine Zvečan i kad je u pitanju velika Hoča i kula Lazara Kujundžića gde se i uručuje istoimeno priznanje to se radi uz podršku tamošnje lokalne zajdenice i stanovništva Velike Hoče i gornjeg dela Orahovca a sve to je bilo moguće organiovati uz podršku Ministarstva ulture Republike Srbije, Koordinacionog centra, odnosno Ministarstva za Kosovo i Metohiju. To su najbitnije akcije koje 
"Veza za sve nas je da svedočimo o bolnom ali istinitom jer čini mi se da pisac mora da bude hroničar svih tih dešavanja posebno kada ga sve to okružuje. Mislim da smo mi u prednosti u odnosu na druge, možda nam je i lakše kad sve to stavimo na papir. Kad napišem pesmu činimi se da i ja lakše dišem nekoliko dana. Možda i mi imamo neku prednost u odnosu na druge sugrađane, savrmenike koji nisu imali taj stvaralački duh jer prosto znam da pisce pesma probudi ponekad ili ih uhvati u hodu, a kad izađe sigurno je to olakšanje. Naravno da su u početku bile i one pesme koje vezane za one koji su otišli ili su morali da odu. Jednostavno i opisivanje onoga što i ono što ih je zadesilo tamo gde su se obreli, gde su se našli oko lonca Crvenog krsta. Opet mislim da svi osećamo isto a to je da dođemo do nekih zajedničkih vizija."
