Transkript emisije Umetnost života, gost - Zoran Zanko Popović

(povratak na prethodnu stranu)

Dobro veče. U nastavku ciklusa emsija Umetnost života predstavljamo vam čoveka koji se već dvadeset pet godina bavi "naivnom umetnošću" ali koji je zbog te svoje naivnosti visoko nagrađivan. Naš večerašnji gost je Zoran Popović Zanko vajar i ikonopisac iz Štrpca.

Zoran je još kao dečak počeo da radi skulpturu u drvetu a inspiraciju je dobio gledajući svoju baku dok tka ćilime.

"Baš prave početke mislim da malo ko od umetnika može da nađe. Meni se čini da je mnogo uticaja imalo to što sam ja rođen u selu Sevce u opštini Štrpce i što sam tamo provodio letnji i zimski raspust, u staroj bakinoj kući. Baka se bavila tkanjem i tu sam mogao da vidim mnogo različitih motiva. Mislim da je to moglo imati uticaja, ako je ovo realno, mada ne znam kako čovek postane umetnik i kako počinje time da se bavi. Mislim da je uticala sredina u kojoj sam rastao, veliki rad i to što sam bio okružen različitim bojama. Dakle, mislim da je ste to uticalo na moj dalji rad."

U svojoj dvadesetpetogodišnjoj karijeri Zoran je imao više različitih ciklusa, kaže da ne oseća umor već da smatra da je tek sad umetnički sazreo. Kaže da je njegova najveća ljubav drvo. U poslednjim skulpturama koje je radio provlači se i ono što je od bake gledao kad je bio mali, a to je razboj.

"Uspeo sam da od jedne vrste drveta izvučem vunu, tako da ta vuna dolazi i na ikone i na razne skulpture, i one izgledaju kao da su tkane. Kolika je tu podsvest ili svest ja ne znam. Postoji mogućnost da kažem da ako se radi o nekoj početnoj fazi da su početci bili vezani za razboj i u poslednje vreme radim baš na toj temi. Skulpture su vezane za razboj i ulje na platnu je vezano za razboj, a ima čak i nekih tekstova koji su vezani za razboj. Ove cikluse nisam ja nametao već ciklus naiđe vrlo često sam od sebe. Vrlo je interesantno da je taj moj početak vezan za razboj u toj sredini u kojoj sam rasao i sada u završnici se provlači razboj, tkanje i ti motivi."

Iako nije akademski obrazovan, njegove skulpture pokazuju kokoli talenat Zoran poseduje, a i sam kaže da obrazovanje nije presudno za bavljenje ovom vrstom umetnosti.

"Smatram da u umetnosti treba genotip i neka nadgradnja. Čini mi se da veliki radim ali obrazovanjem, mada ne ne mora imati akademsko obrazovanje mislim da nešto mora da uradi u umetnosti. Oblast je široka i mnogo toga se nalazi u čoveku i može mnogo toga da se uradi od bilo kog materijala, bilo da je to drvo, ulje ili običnom olovkom, ali i obična zemlja može da bude tema i inspiracija. Bitno je šta čovek nosi u sebi i šta želi da kaže ili ostavi iza sebe ili šta u ovom trenutku želi da prezentira."

Zoran Popović skulpturu radi isključivo u drvetu, pa samim tim i ikone jer kako kaže čovek ne može ni da zamisli šta se sve može napraviti od drveta.

"Dosta umetnika radi ikonu i one su jednolične. Po kanonu one trebaju da se prepisuju, međutim ja sam uneo neke novine i vrlo su interesante a opet su u kanonu. Nikada se meni nije dopadalo da oreol bude zlatan i da se on oboji zlatnom bojom jer smatram da je zlato merilo za neku drugu vrednost. Sam taj oreol ja izvlačim od korena lijane i kad to pređem providnim uljem tu počinju da izlaze neke iskre i to drvo ima svoju priču i tada se dobije odsjaj koji je potreban za oreol. To su sve prirodne boje. Za telo koristim zovu, ovaj prostor je bogat tim drvetom i to je jedino drvo koje ima ljudski ten, tako da svaki ćošak i svaki detalj je na neki način vezan za prirodu u Župi."

Uporedo sa skulpturom, Zoran je počeo i da slika. Isprobao je više tehnika ali je sebe najviše pronašao u ulju na platnu.

"Ja sam kao student radio dosta sa olovkom i masnim bojama ali je vrlo malo bilo slika u ulju na platnu i te sam slike poklonio. Ja sam ranije radio ulje na platnu a te boje sam dobio na poklon iz Slovačke i to sam potrošio. Međutim, nikada nisam imao platu da bi odvojio za laneno ulje, platno i i boje, tako da me ulje na platnu nije nešto zanimalo. Mene je više zanimalo drvo ali eto usput bi radio i ulje na platnu. Na kraju slikarstvo ima veći spektar boja nego što ima drvo, tako da može da se kaže da slikam isto dosta dugo ali mi to nije bila centralna tema."

Osim skulpture i ulja na platnu, odnedavno je počeo i da piše pesme i da radi fotografiju.

"Ovo je vreme kada nemamo dosta električne energije i ja sam morao nešto da radim, tako da sam pokušao da radim i u nekim drugim oblastima, za slikarstvo je potrebno struje i odlučio sam da ne postanem jednoličan i ja imam neke poglede i na ove ljude i na ovu planinu, na Župu i na celo Kosovo. Može da se kaže da sam 90% ikonopisac a ovo ostalo je da duši dam malo oduška. Tu dođe i malo poezije i u poslednje vreme fotografija."

Zanko osim umetnosti, nema drugi izor prihoda, jer je nezaposlen. Ovaj umetnik nikada nije naišao na razumevanje lokalnih vlasti što se posla tiče. Međutim, zadovoljan je i sa onim što ima, a s obzirom da radi skulpture u drvetu, nabavka materijala mu nikada nije predstavljala problem. Problem mu, kao i većini građana Kosova predstavlja nedostatak električne energije.

"Sasvim se drugačije radi kada ima struje. Međutim, ja sam doskočio struji. Kada nema struje ja slikam, ali je apsolutno drugačije ako je osvetljenje prirodno ili je jaka električna energija. Tada radiš jednostavno kao po danu ili radiš uz neka pomagala, priključiš „ups" ali i on se potroši i nastaje problem. Inače, za umetnika nije teško da nađe materijal i ono sa čime će pronaći svoj izraz. To može da bude drvo, platno ili bilo šta čime može da se napravi neko delo. Znači materijala ovde ima dosta, za mene kao ikonopisca drveta ima i ovde i svugde. Nekad su boje bile problem jer su bile skupe, trebalo je možda odvojiti celu platu da bi čovek krenuo da radi jednu sliku, a onda dođe problem i pitanje šta ako to ne napravim dobro, otišao je novac, uzalud sam ga potrošio. A sada je sve jeftinije, može se kupiti za male pare, pa čovek može da pravi eksperimente, samo ako hoće i ima volje i inspiracije."

Nedostatak struje naterao je Zorana da se pored vajarstva i slikarstva još nečim bavi, a s obzirom da mu je za fotografiju bila potrebna prirodna svetlost odlučio je da se posveti toj vrsti umetnosti.

"Ja sam uspeo da se inatim i tri godine ništa da ne radim i da čekam da dođe struja, to je strašno. Jednostavno kad dođe struja idem da radim, kad nema struje ja legnem i onda sam rešio da se za to vreme što se nerviram radim nešto drugo. Tada sam krenuo sa tom fotografijom. Mislim da je fotografija interesantna, jaka. Ne moja, već uopšte kao umetnost. Umetnička fotografija ima svoju težinu. Meni lično to predstavlja zadovoljstvo, jer sve što je lepo ja zbog toga padam u nesvest."

Sasvim slučajno ovaj umetnik je počeo i da piše poeziju. Ni sam ne zna kako je sve počelo...

"Uopšte ne znam kako je krenulo. Napisao sam jednu ili dve pesme i onda sam krenuo. Opet je to bilo vreme kada nije bilo struje i kada se okrećem po sebi i odlučim da mogu nešto da sastavim. Ima tu nekoliko pesama, za mene interesantnih i postoji mogućnost da kada nađem vremena probam da izdam jednu malu knjigu."

Bela Mesilja

Posejala na sve strane belo brašno
po sto grsta
Zamešeno belo testo svuda baca
I na lice i na krsta

Oklagijom vetru promenila smer
Dan zaslepi, skri se zver
Skočanjenom lišću prodje čkomraz
Burmu kuje mladoženja mraz

Izbutrana u osoju
Sve na varke spava
Gunj joj zelen, mlada trava
Oznojena burma kaplje izčezava

Kune cveće skrivena u osoju
Što najanu na ždrigavu
Tik zgotvenu zadnju proju

Vreme nakon bombardovanja i rata na Kosovu i Metohiji nije bilo povoljno za umentike, a posebno za ikonopisce. Zanko kaže da je u ovoj oblasti kulturnog stvaralaštva potrebno prići mirne duše, a u vremenu kada su se dešavale samo loše stvari to nije bilo moguće.

"Baš ono ratno vreme kao i ono vreme posle rata nije bilo povoljno za izradu ikona. Počneš da radiš i onda krene zvono i znak da se nešto događa, a uglavnom su se događale crne stvari i onda krenu crne misli, znači čovek ne kreće sa radom sa pozitivnom energijom i ne pomaže sveti duh, i to ne bi bila prava ikona. Dakle, za ikonopisce nije bilo dobro vreme, ali u poslednje vreme nije loše."

Zoran Popović živi od umetnosti jer drugi izvor prihoda nema. Iako su njegove skulpture i ikone procenjivane kao vrlo vredni komadi on ih nerado prodaje, jer smatra da ikona ne treba da se prodaje i da nema cenu.

"Jedno od pravila vezano za ikonopis je da čovek ne treba da radi ikonu da bi došao do materijalnog bogatstva i meni uopšte nije cilj da napravim ikonu da bi se obogatio. Bile su procene da su moje ikone jako vredne, ali bi glupo zvučalo da ja kažem koliko košta takav rad i na koliko je procenjen kao autentičan ili da na njega gleda kao na fizički rad. Ja sam naplaćivao samo onoliko koliko se umorim. Međutim, dodatna zarada je u tome što sam ja uvek mirno spavao. Sigurno se dešavalo da sam od jedne ikone mogao da živim dobro, međutim, verovatno bi me grizla savest. Da ne daj Bože bude nešto loše, pomislio bih da mi je to kazna, a meni ne treba kazna i nikome od nas ne treba kazna ni za šta. Tako da ja radim onako kako mislim da je ispravno."

Iako zarada od prodaje ikona i skulptura nije velika on se ne žali na to kako živi. Najveće bogatstvo mu je porodica, supruga i četvoro dece.

"Ja moram da živim od umetnosti. Mislim da za mene drugog puta nema. To sve vuče neke korene, ne znam ni ja sam od kad, tako sam odabrao ili je takva bila sudbina. Međutim, u poređenju sa onim što se sad događa u ovoj opštini i kako ljudi zarađuju, ja sam daleko ispod proseka. Materijalna zarada je ispod proseka, ali ja mislim da živim lepo. Materijalno su ljudi mnogo jači od mene ali po meni život je i ljubav, život je i ljubav prema deci i prema suprotnom polu i prema novim stvarima koje nisu materijalne prirode. Može da se kaže da sam ja na nekoj drugoj strani bogat."

Ovog umetnika nikada nijedna institucija nije pomagala. Možda je razlog i to što im se nije obraćao za pomoć ali ona mu je sigurno potrebna. Međutim, sam kaže da nema interesovanja za kulturu u ovom delu Kosova i Metohije.

"Stvarno mislim da nema razumevanja. Štrpce je interesantna sredina jer ima svoju prirodnu lepotu ali što se kulture tiče ona čami. S obzirom da je tolika sredina, mislim da bi trebalo da ima više umetnika, ne samo iz likovne umetnosti, već i za ostale grane umetnosti. U Župi nema nekih zvučnih imena, nema novina i prosto sam začuđen. Možda za to čovek treba da se rodi ali je važan i neki podstrek i sastisfakcija je sigurno potrebna. Ja ne tražim ništa ali bi mi značila neka satisfakcija. Smatram da mi nije veliki rejting u društvu."

Na rad Zorana Popovića kritike su bile vrlo pozitivne. Međutim ovaj skromni umetnik se na to nije preterano obazirao.

"Kritike su bile jako pozitivne. Poslednji put kada se ovde održala Likovna kolonija gde je uglavnom bilo profesora, bio sam učesnik i ja. Jedan istoričar umetnosti i likovni kritičar je kada sam ga odveo da vidi moju najbolju sliku, rekao „ovom čoveku ovo više vredi nego kuća". Ja sam radio i nisam se obazirao na to što neko misli ili kaže. Meni su dovoljne te dve nagrade jer su to krupne nagrade."

O životu i radu ovog umetnika snimljeno je desetak dokumentarnih filmova i napisan veliki broj novinskih članaka. Tako se i u časopisu Danas i Sutra našao kraći tekst o Zoranu Popoviću Zanku.

"Svaki prostor ima svog sopstvenog umetnika pa tako i Štrpce ima Zorana Popovića u tom području poznatijeg po nadimku Zanko. Ovaj jedinstveni umetnik na najbolji mogući način koristi bogatstvo svojih alpskih predela-drvo. Graviranjem po drvetu on stvara posebne efekte. Zanko koristi različite motive koji žive u šumi a njegova dela prikazivana su i u lokalnom Domu kulture u Štrpcu."

U svojoj dugogodišnjoj karijeri Zoran Popović Zanko dobio je mnoga priznanja ali mu najviše znače i najčešće ističe Svetosavsku povelju za širenje Srpske kulture i duhovnosti -Zarija Popović i Zlatnu značku za kulturni doprinos ispred Kulturno prosvetne zajednice 2002.godine u Beogradu. Imao je dosta grupnih i nekoliko samostalnih izložbi.

"Izlagao sam pred rat u Nišu još kao student, zatim izložba u Prištini gde sam dobio nagradu Svetosavsku povelju za širenje srpske kulture i duhovnosti pokrovitelja Zarije Popovića, zatim ispred KPZ za 2002 godinu zlatnu značku. Uglavnom sam izlagao na grupnim izložbama i onda je došlo ovo ratno vreme, pa sam izlagao u našem Domu Kulture. Nisam prolazio granicu, ne zato što nisam imao šta da pokažem nego zato što nisam imao potrebu. Meni se čini da je Župa centar sveta."

Zanko trenutno priprema samostalnu izložbu koja bi uskoro trebala da se održi u nekoliko gradova Srbije i Republike Srpske, a organizator izložbe je Skupština opštine Jagodina.

"Odštampali su katalog, međutim ja nisam još završio sva ta dela, izložba treba da bude u Jagodini, zatim Beogradu i Novom Sadu i ako se uspe u Republici Srpskoj. Trebalo je da bude oko Božićnih praznika, međutim nisam uspeo zbog struje, ali kad završim ova dela, oni su spremni da ih prezentuju. Osećam i ja veliki umor i biće mi veliko zadovoljstvo da to prođe, pogotovo ove naše krajeve, pa sve ostalo..."

Zanko je skoro čitav svoj život proveo u Sirinićkoj župi, nikada nije razmišljao o tome da napusti njene lepote i karijeru gradi u nekoj drugoj i većoj sredini.

"Ja sam studirao dve godine u Nišu. Ipak mislim da sam sastavni deo ove Župe, iako sam imao prilike da vidim i zivim u Nišu dve godine. Bio sam u Švajcarskoj i Austriji, međutim ja sebe ne nalazim u toj gužvi, jer se meni čini da je to gužva. Postoji mogućnost da je to naprednije, da se tamo nalaze dosta kvalitetni ljudi, ali to je za mene neka strašna brzina koje na selu nema i malo je neuređenije, tako da čovek sam pokušava nešto da promeni i uredi. Ima mnogo sitnica koje ne mogu da se nađu u gradu i koje, meni lično, predstavljaju zadovoljstvo. Čovek iz grada bi rekao suprotno da mnogo sitnica ima u gradu koje se na selu ne mogu naći, pa mu selo ne predstavlja zadovoljstvo. To je stvar karaktera, ali ja sam ubeđen da selo ima prednost, što zbog čiste sredine, što zbog iskrenosti ljudi, a pogotovu što su sada i mediji dostupni, kao recimo internet, pa je čovek uvek informisan, dok je grad zagađeniji i zbog toga prednost dajem seoskoj sredini."

Izolovana seoska sredina, kao i lepote Šar planine za ovog umetnika predstavljaju veliku inspiraciju, kako za skulpturu i slikarstvo tako i za fotografiju koju je odnedavno počeo da radi, pa svoj život na drugom mestu ne može ni da zamisli.

"Štrpce ima i pozadinu, a ta pozadina je Šar planina i to je ogromna pozadina koju čine i reke i šume, ako čovek krene malo dalje tu su ptice, borovnice, jezera, vetrovi, sneg, kiše, sve je to malo drugačije nego što je u nekom selu u Srbiji ili u gradu. Recimo poslednji put u potrazi za fotografijom, naišao sam na jako zanimljivu sliku, zaleđeno jezero u pozadini stado divljih koza, a ispred njih borovnice, još uvek neobrane. Velika je i dubina puta koji vodi prema Prizrenu, čudno nebo, to je dovoljno i za čoveka koji se nije rodio da bude umetnik. Međutim sve to mora da se prebaci na platno i sigurno je da sve te lepote mora da primeti i u njima uživa."

Svoj mali atelje ovaj umetnik je napravio od podruma u kući. Posle dugogodišnjeg rada u ovoj prostoriji počelo je da mu smeta to što u podrumu nema dovoljno uslova, pa planira da sebi napravi novi atelje.

"Krenuo sam da uradim neki atelje međutim, međutim nisam mogao zbog materijalnih razloga. Jednog dana, kada ga završim i mene će da ogreje sunce. Čini mi se da se ova kuća nalazi na mestu gde sunce baš i ne greje i jednostavno, treba mi malo sunca. Nadam se da ću kada završim izložbu, uspeti da napravim taj atelje i da ću biti malo veseliji, jer neću zimu provesti u podrumu, pa ću moći i da se prošetam i budem malo mirniji. Uveče kad je čovek mirniji, onda se i bolje radi. To je stvarno tako, drugo je kad je mračno, a drugo je kad je svetlo...Kuća se nalazi na jednom uzvišenju, iznad Štrpca, koje vidim kao na dlanu. Ali nije meni do Štrpca, već su ti krovovi meni interesantni zimi, kao teme. Ovde se još uvek kao ogrev koristi tvrd materijal, dimi se dim iz dimnjaka, pa se može i videti prelazak iz jednog godišnjeg doba u drugo. Čak je i svaki dan priča za sebe, to zvezdano nebo je pomalo čudno, nikad nije isto, zavisno da li čovek posmatra početkom noći, sredinom ili izjutra. Čudnovat je kolorit samog neba..."

Na kraju ove emisije čućemo još jednu pesmu Zoran Popovića Zanka.

Njen razboj, njen krst

Snuju belj ruke izgužvane
S' dva tovara srebrnaste
Vilin konjic razboj jane
Žuzu vunu s nožica belih pčela
Klizi vuna brdo trepavica

Od maslačka s vetrom bela pazarena
Zlatna čipka iz fenjera svica istresena
Svilen buba zelenu s krila struže
Crna niz grede i odžaka testi puže

Ruke ostarele artijane
Na bošču presovane, tkane
Odmaraju na crveno slovo mučne
Izrabotane topple pamučne

Stog karanfila za crvenu treba
Po plavu je pošla putem neba
U njedra je klupče smestila
Za razbojem duša tu se i sključila

Bila je ovo priča o skromnom čoveku koji je neskroman u umetnosti i koji se opredelio za više različitih oblasti. Ono što ga ipak čini posebnim jeste njegova smirenost i njegova posvećenost onome što radi i onima sa kojima živi. Njegova velika ljubav prema Šar planini i Sirinićkoj župi nije mu dozvolila da je ni na trenutak ostavi ni u najtežim trenucima kada nije bilo egzistencije, već samo straha i nezivestnosti.  

(povratak na prethodnu stranu)