 |
|
|
|
Miodrag Miško Radović, bubnjar
Slušajte emisiju Umetnost života od 18.1.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Predstavljamo vam mladog umetnika iz Kosovske Mitrovice, bubnjara Miodraga Miška Radovića. Prevelika ljubav prema džez muzici odvela ga je u Španiju gde se akademski obrazovao ali istovremeno i svirao sa mnogim poznatim španskim džez izvođačima. Miško Radović je kosovsko- mitrovačkoj ali i široj publici poznat i kao redovan učesnik džez i bluz festivala koji se tradicionalno održava u ovom gradu. Miško Radović je rođen 1977. u Kosovskoj Mitrovici. Bubanj počeo da svira pre 17 godina i od tada, kao član lokalnih mitrovačkih bendova, aktivno je nastupao na svirkama organizovanim na Kosovu, Srbji i Crnoj Gori. Od 16. godine počinje ozbiljnije da istražuje bubanj kao instrument i u tome je najveću pomoć imao u Petru Rakiću, cenjenom profesoru iz KM.
Kako 2001. godine nije uspeo da se upiše na Džez akademiju u Gracu, Miško je saznao da u Barseloni postoji sasvim dobra škola pa se prijavio preko interneta. Nakon nekoliko meseci iz Španije je konačno stigao pozitivan odgovor. U Barselonu je otišao 2003. godine i tamo se školovao dve godine. "Čitavo školovanje traje četiri godine, ali pošto je to privatna škola ja sam morao sve sam da finansiram, i boravak i školavanje i sve što ide uz to. Meni je primarni cilj bio da završim taj njihov program za bubanj i da se jednostavno posvetim bubnju kao instrumentu, jer ja sve godine dok sam svirao bubanj nisam imao profesora koji bi me naučio tom bubnjarskom zanatu. Mene je Petar Rakić uputio u muziku kao takvu, međutim, što se tiče bubnjarskog zanata ja nisam imao ovde nikog sa kim bi mogao to da radim. Onda je iskrsla ta prilika u Barseloni, ja sam se prijavio putem interneta i oni su meni poslali odgovor, pozvali su me da odem tamo i ja sam otišao 2003. godine. Mogu da kažem da sam stvarno imao sreće sa tim mojim profesorom Quim Soleom i koji je jedan od najcenjenijih profesora u Španiji što se tiče bubnja. To je čovek koji prored tih bubnjarskih stvari uči i anatomiji ljudskoj, odnosno on vas jednostavno uputi u to kako da vi pravilno sedate, da se pravilno pozicionirate u toku sviranja. To je značajno jer samim tim što je bubanj fizički najzahtevniji instrument od svih, možete da doživite da s jako nezgodno povredite tokom sviranja. E, on je taj čovek koji puno zna o tome i koji puno pažnje obraća na to. Ja sam z ate dve godine mnogo naučio od nega." Španska scena je jako razvijena, a to važi i za samu Barselonu u kojoj živi i radi mnogo izvrsnih muzičara iz cele Katalonije. U Barseloni je nastupao u najpoznatijim džez klubovima kao član različitih džez sastava. Miško kaže da je ovaj grad prava meka za muzičare iz cele Španije.
Pošto je u Španiji završio kompletan program za bubnjeve, Miško je morao da prekine studije i zbog nedostatka novca je morao da se vrati u zemlju. Evo šta je radio nakon povratka. "Nakon toga ja sam godinu i nešto dana svirao sa tim bendom "Bir Drinkersima" iz Beograda i onda je taj bend prestao da postoji i ja ne sviram više sa njima i onda sam ovde radio neke druge poslove, pa sam dobio ovaj posao u pravnoj struci, tako da sada radim u jednoj državnoj firmi . Inače, pored toga mi organizujemo ovaj džez festival, i prošle godine je bio šesti festival po redu." Po dolasku u Kosovsku Mitrovicu, Miško Radović je postao član lokalnog rock sastava Lazy band koji je oformljen nakon rata na Kosovu i Metohiji na inicijativu Vasila Adžića i Petra Rakića. Ovaj bend postoji više od pet godina i broji pet članova, a Miško u bendu svira svoj instrument, bubanj.
Interesovanje za džez je prirodna posledica Miškovog muzičkog razvoja. Još u srednjoj školi je počeo da svira i sluša rok i bluz, a kasnije i fank. Kako je napredovao kao bubnjar sve me je više zanimala džez muzika. "Moja profesionalna orjentacija je džez muzika. Ja sam sa jednim klubskim bendom koj se zove Bir drinkers radio, bio sam njihov član jedno godinu ipo dana i svirali smo neki ritam i bluz, ali je moja profesionalna muzička orijentacija džez I moja najveća ljubav što se tiče muzike jest džez. Tako da kada bi ja imao prilike svirao samo džez i ništa više." I odkud baš interesovanje za džez? "Interesovanje za džez ja doživljavam kao jednu fazu mog muzičkog razvoja koja je tekla od srednje škole, gde kada čovek dođe u kontakt sa različitim ljudima koji imaju različita muzička interesovanja onda se ta interesovanja razmenjuju. Dakle, ja sam počeo od tog rock and rolla '50.godina pa sam prošao kroz rock and roll šesdesetih, slušao sam i bluz i fank i onda pošto je naš profesor muzike Petar Rakić kroz poznanstvo sa njim došao u dodir sa džez muzikom i onda kako sam ja postepeno počeo da upoznajem tu vrstu muzike, ona me je jednostavno upila i ona je postala deo mog života. Džez je muzika koju ja volim I koju slušam i koju sviram." Nekada je naš bubnjar vežbao i po šest sati, sada zbog porodičnih ali i poslovnih obaveza toliko vremena nema, ali ne dešava se da ne vežba bar pola sata dnevno. Miško smatra da je veoma važno održati kondiciju i ritam rada. "Što se tiče neke snage, to je možda neka zabluda koja postoji jer za bubanj nije potrebno toliko velike snage i to iz jednog prostog razloga jer vi već posedujete tu snagu, vaša ruka i palica već poseduju određenu težinu i vi to samo treba da iskoristite i prenesete na bubanj. Znači, nije potrebno da budete nabildovani i da trčite po deset kilometara ali treba da se vežba bar jedno deset do petnaest minuta dnevno. Normalno, da bi bili profesionalac morate da vežbate mnogo više, i to iz jednog prostog razloga zato što je to posle jedan refleks gde vaš mozak da rukama komandu i to su posle te neke refleksne radnje, ali vi od toga treba da napravite muziku. U tome je cela suština." Ono za šta se ovaj mladi muzičar veže dok svira je melodija pesme koju svira. Kaže da mu je bila potrebna orijentacija i da ljudi greša kada kažu da je najveća sloboda prilikom sviranja bubnjeva jer tu nema melodije.
Poznato je da Kosovska Mitrovica imala svoju džez tradiciju, čak i svoj big bend, ali raspad Jugoslavije i kosovska kriza ostavili su trag i na muzički život ovog grada. Scena je praktično zamrla i trebalo se prilagoditi novonastaloj situaciji. Miško Radović se povratku iz Barselone aktivno uključio u organizaciju internacionalnog „North City Jazz & Blues Festivala" koji je prošle godine doživeo svoje šesto izdanje. "Ove godine sam bio učesnik, zato što je moj direktor škole iz Barselone došao. Mi smo pozvali njega i jednog kontrabasistu pa sam sa njima svirao na festivalu, a prošle godine sam bio domaćin sešna koji se održavao u Dolče Viti. Ja sam sa tom grupom ljudi koji uglavnom organizuju taj festival, angažovan sam tu i tako da mi tu svi zajedno radimo i organizujemo taj festival." Za razliku od ostalih srpskih sredina na Kosovu i Metohiji u severnom delu Kosovske Mitrovice ipak postoji neki kulturni život i visoka svest o njenom kulturnom značaju. Međutim, celokupna situacija uticala je i na razvoj kulture u ovom gradu.
Nort Siti džez i bluz festival ima ogroman kulturni značaj za Kosovsku Mitrovicu i uopšte celu pokrajinu. On predstavlja simbol ovog grada i svi ljubitelji ove vrste muzike smatraju da prilikom održavanja festivala u gradu ali i na sceni postoji posebna energija. Mitrovica ima svoju džez publiku, kao i nekolicinu muzičara koji tokom godine sviraju po klubovima ne bi li održali interesovanje za džez do sledećeg festivala. "Nama treba neko razumevanje i da neko uloži malo više sredstava u to. Slažem se da se ljudi prvenstveno brinu o bzbednosti ali ako mi ostanemo i počenemo da kukamo ništa nećemo da uradimo. Mislim da to zaista ima potenicjala da se razvije u nešto mnogo veće i nešto mnogo bolje." Šta je osnova te energije o kojoj muzičari, o kojoj ljudi koji dolaze sa strane govore posle koncerata? Kažu svi pa to je posebna energija, to je poseban odnos sa publikom.
Posebna atmosfera i prisan kontakt sa publikom oseća se prilikom koncerata i džem sešna. Miško Radović je predvodio trio koji je bio domaćin jam - sessiona u klubu "Dolce Vita" tokom trajanja festivala prošle godine. Njemu su se tom prilikom pridružila dvojica beogradskih muzičara - pijanista Filip Bulatović i kontrabasista Milan Pavković. "Mi smo ove zadnje dve godine imali te neformalne svirke, te sešne posle svakog koncerta na kojima smo svake večeri svirali do 4h ujutro. To je bila posebna atmosfera. Koncert kao koncert je formalni događaj, a taj sešn koji sledi posle koncerta je totalno jedna neformalna stvar, jedna neposredna stvar koja se dogodi u tom momentu. Stvarno su svi ljudi bili iznenađeni atmosferom i gostoprimljivošću, jednostavno svime. Mislim da njih još više iznenađuje ta organizacija i da su to ljudi iz grada. Evo da navedem jedan banalni primer: Englezi koji su nastupali u odelima su hteli da im se opeglaju ta odela i onda jedan čovek donose peglu, drugi dasku za peglanje i sve je to za njih bilo iznenađujuće. Mislim da je upravo to ono što njih opusti ovde i što se oni ovde posebno prijatno osećaju." Kao i većina muzičara i ovaj mladi bubnjar ima svoje uzore. "To su džez bubnjari koji su svirali od pedesetih godina. Ad Blek je umro 1990. godine, a Elvin Džons 2004 godine i ja sam stvarno neizmerno srećan što sam imao prilike da slušam Elvina. Imam čak i sliku sa njim gore u kući. Što se tiče samog Elvina ono što mene najviše oduševljava jeste ta neizmerna sloboda koju on poseduje, ondosno način na koji on svira i činelu i doboš i bubanj i sam taj njegov unutrašnji metar, odnosno taj njegov osećaj za ritam. Naravno, ja ne mogu da se poredim sa njim nikad, on je po meni najveći bubnjar svih vremena, ali taj stil sviranja to je sve ono što ja nisam i nemam.Upravo zato ja njega volim da slušam." Politička atmosfera, neizvesnost, strah i dešavanja u ovom gradu i uopšte u celoj Pokrajini ne utiču samo na rad Miška Radovića, već i na celokupnu organizaciju i održavanje Džez i bluz festivala u Kosovskoj Mitrovici. "Jedino kako to može da se odrazi na naš rad jeste naprimer, evo naš festival se tradicionalno održava u maju a mi smo ga zbog svega onoga što se desilo prošle godine sa tom nezavisnošću Kosova mi smo morali da ga pomerimo za novembar. Tad je ta politička atmosfera bila takva. Bilo je jako napeto ljudi nisu bili sigurni, pa i u Srbiji je bilo neizvesno zbog izbora, hoće li se održati ili neće tako da se to odrazilo. Naše neke svirke, recimo ako ja hoću da pozovem neke drugare iz Beograda pa da napravimo neku klubsku svirku, a ako se nešto desi u Mitrovici, neki incident, normalno je da ćemo mi tu svirku da odložimo. E te neke stvari utiču na naš rad i na sviranje. Što se tiče mene, ja ne dozvoljavam da, pored nekih svakodnevnih obaveza, to utiče na moj rad. Ja se stvarno trudim da svaki dan bar pola sata sviram." Kosovska Mitrovica je grad koji ima i rock i džez publiku. Interesovanje za rock and roll je s godinama sve veće i mlade generacije su spremne da uče i rade. Što se tiče interesovanja mladih za džez, Miško smatra da je tu najveći problem strah, ali se trudi da svojim upornim radom utiče na njih, kao što je na njegovu generaciju uticao Petar Rakić. "Ja lično mislim da utiče. Međutim,moram da buderm iskren. Da sam ja u situaciji u kojoj su ovi mlađi bubnjari ja bih svaki dan bio kod tog čoveka koji je došao da mi pokaže to što je tamo naučio. Nisam ni ja sada neznam kakav bubnjar, ali deci mogu da prenesem puno stvari. Neznam, međutim, da li se deca plaše to što je moja orijentacija dzez pa se plaše da će to od njih da napravi mekše bubnjare ja to neznam. Što se Petra Rakića tiče, pa on je prevashodno muzički otac svih ljudi ovde u Mitrovici a ne samo moj. Ja njega poznajem skoro 20 godina i sa njim imam jedan prijateljski odnos. I dan danas ja mnoge stvari učim od njega. Petar Rakić je takođe jedan veliki entuzijasta, on je jedan nesebičan čovek u odnosu na mlade ljude jer ako neko stvarno pokaže interesovanje on će tog čoveka naučiti svemu. Tako da smatram da je Petar Rakić jedna posebna priča ovde u Mitrovici." Iako je stekao akademsko obrazovanje u inostranstvu, nažalost Miško nije mogao ovde da nađe posao koji najviše voli, pa trenutno radi kao pravnik u Zavodu za zdravstveno i socijalno osiguranje. Diplomu iz Barselone trenutno ne može da iskoristi u Srbiji. "Te institucije su otvorene, Muzička škola postoji i ja te ljude koji tamo rade poznajem, to su moji i poznanici i drugari. Međutim, tu postoji jedna pravna začkoljica. To uverenje koje sam ja doneo sa sobom, to da sam ja zavšio taj program za bubanj pokušavao sam i u Beogradu na muzičkim akademijama ali kada im pokažem tu diplomu oni mi kažu da sa tim mogu da radim u Barseloni. Sad formalno pravno ja ne mogu sa tim papirom da radim ovde, ne mogu to da iskoristim. Ja nisam završio celu školu ali to je bilo zbog nedostatka novca ali sam taj kompletan program za bubanj završio. To je ta administracija koja postoji ovde kod nas. Ako ta Rock škola ovde zaživi i da uzme maha onda bi bilo dobro da se ta škola uključi u naše obrazovanje. Bilo bi dobro da ta škola bude priznata od Ministarstva obrazovanja Republike Srbije." Za Miška kao odličnog bubnjara verovatno ima mesta i prlike u Beogradu. Kratko je u jednom beogradskom džez klubu nastupao sa kultnim "Jazz Sence" kvintetom, ali se tamo nije zadržavao jer su ga sprečile porodične obaveze i posao koji trenutno ima u Kosovoskoj Mitrovici. Ipak je razmišljao o tome da karijeru gradi u Beogradu. "Samim tim što sam ja svirao sa tim bendom u Beogradu, računao sam da će to biti drugačije i sticajem nekih okolnosti, nije bitno kakvih, ali nije ni opravdanje ni izgovor , ali sticajem tih okolnosti ja sam morao da živim na relaciji Mitrovica Beograd. Pre dve godine bio sam u pregovorima sa još jednim bendom iz Beograda koji su mi obećavali da ću početi da sviram ali su u međuvremenu našli drugog bubnjara. Ja sam, da budem iskren, bio veoma iznenađen jer mi se taj drugi bend predstavljao kao tim profesionalaca ali na kraju nije ispalo ništa od toga. Ja sam sad u Mitrovici i tu živim i sviram." 
U nastavku emisije Umetnost života čućemo šta je o jednom nastupu Miška Radovića u Beogradu napisala novinar Ljiljana Sađil. Nedavno je u beogradskom džez klubu "Ptica" sa kultnim " Džesens" kvintetom nastupao mladi bubnjar iz Kosovske Mitrovice, Miško Radović. Iako je "uleteo" kao zamena popularnom Petru Radmiloviću, ovaj izvanredan bubnjar je spremno, bez probe, "legao" na ubitačan program " Džesensa" i ne samo spasao veče, već je naterao bend da svira sa drugačijim senzibilitetom. I publika i muzičari su bili ugodno iznenađeni njegovim umećem, saundom, energijom i fleksibilnošću. Željan dobre svirke, Miško je sledećeg dana bio akter jedne pomalo bizarne džez avanture. Sa trojicom svojih beogradskih kolega svirao je na vašaru u banatskom selu Sakule džez, onako od meraka, u po bela dana, baš pred trku magaraca. Ne zna se ko se bolje proveo - iznenađena publika ili raspoloženi džezeri. Miško Radović nema velike planove za budućnost, ono o čemu trenutno razmišlja je organizacija sledećeg North siti festivala, početak rada u Rock školi u Kosovskoj Mitrovici i saradnja sa muzičarima iz centralne Srbije. "U februaru ja planiram da radim sa jednim gitaristom iz Niša koji je završio školovanje u Bostonu. Mi smo se dogovorili, on će u februaru doći sa jednim kontrabasistom iz Boegrada. U pregovorima smo za taj sledeći džez festival. Što se mene tiče, 14. februara sa Lazy bandom idem u Obrenovac, tamo imamo svirku. Ovde postoji jedna privatna škola koju je otvorila NVO koja se zove CBM i oni sarađuju sa jednom akademijom iz Holandije pa bi i ja trebalo da se prilključim tom radu i to su neki moji planovi za bližu budućnost, a za dalju budućnost ne znam. Nastaviću da sviram što je moguće više i to je jedino sigurno." Bila je ovo emisija o Mišku Radoviću, čoveku koji je kao vrlo mlad imalo prilike da svira sa raznim postavama i na raznim mestima, od klubova do elitnih sala. Bilo je bezbroj džem sešna, na kojima je imao priliku da svira i sa nekim od najpoznatijih svetskih muzičara i koji se uprkos tom iskustvu vratio u svoj rodni grad.
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Počeo sam sa 14. godina na početku Srednje škole. To je bilo sasvim slučajno, ja sam slučajno počeo da sviram a posle toga su usledili neki školski bendovi i lokalne svirke. Kako smo mi sve više i više svirali tako je mene taj instrument sve više i više interesovao. Onda sam ja iz tog interesovanja otišao 2003.godine u Barselonu, tamo sam dve godine bio u školi koja se zove "L'aula Escuela de Jazz i musica moderna" i tamo sam završio njihov program za bubanj. Po završetku srednje škole, 1995. godine sam upisao Pravni fakultet u Prištini a sam završio prava 2000.godine. Član sam Crkvenog hora Branislav Nušić u Kosovskoj Mitrovici od 1993.godine."
"Barselona je jedan veliki i otvoreni grad, posebno posle Olimpijskih igara koje su održae 1992.godine, u gradu ima jako puno turista a ona kao takva ima jako mnogo muzičara sa svih strana sveta koji dolaze tamo da sviraju. Onda tu imate prilike da svirate i sa boljim i sa gorim od vas. Ja sam uvek imao sreće da sviram sa boljim od sebe, što je posebno dobro za razvoj jednog muzičara. Znate, kad svirate sa nekim ko je bolji od vas mnogo toga naučite, a to je samo školovanje, koncerti i kontakti sa raznim muzičarima. Barselona je stvarno jedan divan grad koji može puno toga da pruži, ima puno toga da se vidi. Dakle, ako imate prilike, obavezno idite do Barselone. Za mene je to bio najznačajniji period u životu."
"Ja sam aktivni član Lazy benda. Od 2005.godine kada sam se vratio sa školovanja ja sam sa momcima koji sviraju u tom Lazy bendu. Oni su pre toga radili a ja sam samo priključio i onda smo nastavili da radimo to što su oni počeli još 2001.godine. Lazy band je jedan rock and roll band. Ovo je jedna sredina gde baš i nema nekih prilika da radiš samo one stvari koje voliš tako da ja sa njima sviram rock and roll, a svirmo koliko nam to uslovi omogućavaju i kad god za svirkom postoji prilika, bilo ovde ili negde drugde."
"Postoji nešto odakle ste pošli i gde morate da stignete. Pošto nisam znao nijednu džez pesmu onda sam puno njih naučio. Znam dosta melodija, znam i dosta tekstova tih džez pesama i onda kada sviram ja tu melodiju pevam u svojoj glavi, a onda kad sviram improvizaciju onda sviram preko te melodije jer ja lično mislim da je mnogo lakše i mnogo lepše svirati solo na bilo kom insturmentu, ako svirate preko melodije a ne kroz harmoniju iz jednog prostog razloga jer ako svirate kroz harmoniju postoji jedna mala opasnost da nekako budete zatvoreni u jedan šablon pa da onda svirate matematički. Meni se to baš toliko ne sviđa. Ima ljudi koji to mnogo dobro rade ali tu ipak nešto fali. A kad se svira preko melodije postoji jedna stvar, sama melodijska promena vama nagoveštava istovremeno da je došlo i do harmonske promene i vi automatski čujete da je tu došlo do harmonske promene i čujete šta se dešava. Ja apsolutno to mogu da pratim i bubnju. Kod mene je taj recept uspeo.Ne znam možda neko ima neki drugi sistem i taj sistem verovatno kod njega uspeva, a kod mene je ovako."
"Kulturna situacija nije baš sjajna da se odmah razumemo, iako tu postoje ljudi koji pokušavaju da urade nešto. Ali samom činjenicom što je Univerzitet izmešten ovde postoji mnogo više potencijala, iz tog razloga što je Fakultet dramskih umetnosti tu, a tu je i Narodno pozorište, mada da budem iskren ja bi mnogo voleo da se te predstave više održavaju u Mitrovici nego što se održavaju. Ali u svakom slučaju, kulturna situacija nije baš tako sjajna mada ja lično mislim da taj džez festival koji mi radimo da bi to ljudi stvarno trebali da prepoznaju kao jednu manifestaciju ne smao od kulturnog značaja već mislim da bi to moglo i ekonomski da donese nešto dobro za ovaj kraj. Mislim da bi to ljudi trebali da prepoznaju, ne da gledaju to usko kao: to je grupa ljudi koja tu dovodi neke muzičare i oni sviraju neku muziku, nego da se to stvarno prepozna kao jedna činjenica koja može da privuče ljude ne samo sa Kosova i Metohije već i iz Srbije do Kraljeva, a zašto da ne i ljude iz Makedonije pa i ovaj deo do Niša i da se na kraju krajeva da se ceo taj region koji broji 5 do 6 miliona ljudi da se orjentiše prema tome."
"Učesnici koji dođu sa strane ono čime se oni iznenade jeste da ceo grad i ti ljudi koji su uključeni u organizaciju , prijatelji, poznanici svi će oni da stanu da se pozdrave sa tim učesnicima. Tako da ako oni šetaju Kosovskom Mitrovicom, našim severnim delom, najmanje će jedno pedeset ili sto ljudi da im priđe i da se pozdravi sa njima. Onda je tu neka neposrednija i prisnija atmosfera. Nije to onaj strogi odnos: e sad vi ste zvezde i mi poštujemo to i vi će te biti u hotelu i iz hotela na koncert i s koncerta u hotel i završen posao. Nego to je stvarno jedna malo prisnija atmosfera."
