Hamid Isljami, književnik

Slušajte emisiju Umetnost života od 11.1.2009. godine

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

Predstavljamo vam književnika koji većinom stvara na lokalnom govoru i dijalektu Goranaca, pronalazeći u njemu umetničke i misaone sklopove koji je zapazila javnost i književna kritika. Naš gost je Hamid Isljami pesnik sa Gore.

Gora

Pile puje
Gora razbuduje
Majka traje
Glas gi bitisuje
Temni trpi
Sevze na kašuje
Gleda Gora oči ne otvara
Dejke žela bećari letuje
Mladet ide, staret se vaćaje
Starka našle majnesta ostajle
Da boj stare prtle pobodeno
Trpi Gora
Jade i ne kažuje
Pesma puje
Glas gi zaginuje
Vikni Goro
Glas da ti se čuje
Zaš gajluješ i gajle nemuje
Vikni Goro
Pesma da se puje
Dosta ti se kinatice tvuje
Vikni Goro

Hamid Isljami je počeo da piše u ranoj mladosti kada su ga kao i većinu pesnika inspirisali ljubav i život. Na početku svoje pesničke karijere pisao je na lokalnom goranskom jeziku, ali je kasnije pisao i na srpskom.

Naslovne strane objavljenih knjiga Hamida Isljamija:

"Pisanjem se bavim još od ranih srednjoškolskih dana, ali od 1987 godine je bio neki moj književni početak, kada sam prošao na jednom konkursu u Svrljigu sa pesmama pisanim na tom lokalnom govoru Gore. Namerno kažem lokalnom iako ga neki nazivaju jezikom ali pošto nije književno formiran on je sada samo govor kojim se služe Goranci u svom opštenju u Gori."

Jel' inače pišete samo na tom lokalnom govoru?

"Ne, pišem na tom govoru prvenstveno ali pišem i na srpskom jeziku. Zavisi inspiracije kako pesma ili proza naiđe. Nisam pravio razliku niti je i dan danas pravim."

Gora i sve ono što ona nosi, ljude, običaje i prirodu Isljamija je inspirisalo kroz njegovo bogato književno iskustvo. Nažalost danas, naš pesnik ne može da se pohvali pisanjem jer kako godine prolaze tako kod njega nestaje i volja za pisanjem, iako inspiracije ima i dalje.

"Ja pričam o inspiraciji u prošlom vremenu. Inspiracije je bilo, valjda to dođe s mladošću i s nekim poletom. Danas je nemam. Nažalost deset godina mirujem i nema inspiracije. Ono što je nekada postojalo u meni još uvek tinja pa dobijem potrebu da se književno izrazim, da izvučem ono iz jastuka što je bilo, međutim, nema te volje koja me je nekada terala noću da ustajem iz kreveta i zapisujem sve to što se u meni rađalo. Inače, Gora je inspirativna sama po sebi. Bila je i jeste. Međutim, ja sam očekivao da će posle mene i nas nekoliko biti mlađih ljudi koji će to nastaviti da rade ali nažalost toga danas nema."

Čovek koji je objavio deset knjiga poezje i proze, kao i nekoliko radova po različitim književnim časopisima prestao je da piše nakon svih dešavanja na Kosovu i Metohiji. Sve loše stvari koje su se u Pokrajini događale u prethodnih desetak godina na Isljamija nisu delovale inspirativno za rad, što nije slučaj sa ostalim kulturnim stvaraocima ovde. Hamid kaže da nije mogao da gradi karijeru na tuđoj muci.

"Na to je uticalo prvenstveno ovo vreme, ono što se dešavalo od 1999.godine pa na ovamo, ali i pre toga. U jednom trenutku sam stao. Izgleda da to tako i biva, kako dođe tako i ode. Inspiracija, želja, volja, neki polet je postojao i onda je sve to splasnulo. Ja sam i pomalo bio pesimistički pesnik, pa su mi čak ljudi govorili:Daj bre nešto veselije! Onda sam u jednom trenutku pomislio, Bože šta bi bilo kada bi ja nastavio da pišem za vreme rata i posle rata?! Kakav bi tek pesimista bio?! "

Mnogim piscima i pesnicima je ovo ratno i posleratno vreme poslužilo kao inspiracija u svom radu...

"Meni nije, apsolutno nije. Ja se ne veselim tuđim nesrećama, nijednog naroda, tako da sam to vreme odbolovao, a pomalo ga i dalje bolujem, ne mogu da nađem inspiraciju u ovakvom vremenu i ja ne mogu jednostavno da pišem. Ja ne mogu da stvaram, možda drugi mogu, ali ja ne mogu."

A šta bi trebalo da se desi, da se vi pokrenete?

"Pa ne znam šta bi moglo da se desi, zaista ne znam šta bi trebalo da se desi. Verovatno neka velika promena kod mene, nešto što bi ponovo vratilo nešto što me je nekad teralo da pišem, ali ne znam šta je to. Zaista ne znam šta je to?"

Naišao je trenutak u Hamidovom životu kada je prestao da stvara, ali nije prestao da se nada da će jednoga dana nastaviti jer ga inspiracija nije napustila.

"Međutim, postoji nešto drugo. Čovek počne da razmišlja ima li smisla uopšte pisati? Treba li uopšte pisati? Lomim se da li uopšte treba pisati. Ne želim da sebe upoređujem sa nekim velikim piscima, ali čitajući njihove biografije, svi su oni došli u jednom trenutku u situaciju da se zapitaju vredi li uopšte stvarati, pisati. Ja se nadam da će prevagnuti ovo drugo i da će s vremenom ta želja za pisanjem vrati. Ukoliko se vrati, a ukoliko se ne vrati mislim da sam Gori ostavio nešto što će moguće pamtiti. Sad zavisi od toga kakav sam pisac bio."

Pošto je prestao da piše, Hamid Isljami se oprobao i u slikarstvu. Međutim, shvatio je da to nije njegov poziv, već da je u jednom trenutku pokušao da pobegne od pisanja.

"Jedno vreme sam počeo da slikam, ali sam shvatio da to ne znam da radim. Ustvari jedan mi je prijatelj rekao: ruka slabašna, ideja postoji. I ja sam shvatio da nisam slikar, da to ne znam dobro da radim. Mada me je na neki način držalo i vodilo ka nečemu. Stvarajući sliku ja sam se prepuštao slici, gubio sam vreme, traćio to vreme, ali sam ustvari kasnije shvatio da sam bežao od pisanja, da sam kroz to slikanje bežao od pisanja pa sam i to prestao da radim. Sve sam te slike skolonio, malo ih je ko video. Ja sam probao sve tehnike, probao sam crtež, probao sam ulje na platnu, akvarel, pastel, gotovo sve tehnike."

I šta vam je najbolje išlo?

"Pa, sve je išlo onako, skromno. Čovek mora da prođe kroz tu školu, da nauči zanat, a ja sam sve to učio i mučio se bez ikakve podrške i ne bih želeo da o tome pričam jer ja uopšte nemam nameru da budem slikar i da se kao slikar predstavljam. Još jednom ponavljam da su te moje škrabotine samo bežanje od pisanja, zavaravao sam sam sebe i to je to. To je uglavnom bilo neko skrivanje od samoga sebe. Sada vreme troši mene, umesto da ja trošim vreme, ne radim ništa, bukvalno ništa na tom kulturnom planu."

Deset dugih i plodnih godina za Hamida Isljamija je prošlo, ali je on iza sebe ostavio i deset svojih knjiga, zbirki pesama, priče, bajku i jednu dramu pod nazivom Jusuf i Džemlja koju je objavio 1995 godine. Pre toga je objavio tri knjige poezije Počivalište 1990, zatim Među nas i vo nas 1993, i Devojeka na konju 1995 godine. Godinu dana kasnije, Isljami je objavio priče Dolapče a zatim i knjigu poezije Pisma iz Gore i bajku Nebo u čaši vode. Potom su usledile još dve knjige poezije Ogledalo ot kamen i Nibet Gori, objavljene 1997.godine. Poslednja knjiga zbirka poeziju koju je naš gost objavio 2000. godine je Abdes duše. O zadnjoj knjizi kaže:

"To je bio kraj mog stvaralačkog rada. U posveti te knjige sam napisao da je tu presahlo moje pisanje, da je iscurilo skoro sve, mada nije, ali u tom trenutku se završilo moje pisanje."

Hamid Isljami se pojavljuje u Antologiji pisaca na lokalnim dijalektima i Antologiji pisaca Kosova i Metohije, a njegove pesme i priče objavljivane su i u časopisima Književna periodika, Jedinstvo, Novi svet, Kopča, Prosvetni pregled, Književna reč, Prosvetna reč, kao i u časopisu Paun.

Svi su bili srećni

Svi su bili srećni
sa slika starih majstora
pogled prijatelja ubogih hazara
u krčmi sinovi bičuju
godine slavne mladosti,
fotografija oca nacije
ispija viski
tamani havajski duvan
Ja ludi Bajro
nudim belu vodu
za kilo crnog brašna
svi su bili srećni
i imali mnogo dece

Hamid Isljami je čovek koji nije težio ka velikoj književnoj karijeri, uprkos tolikom broju objavljenih radova, on je ostao skroman, a s obzirom da je često pisao na goranskom dijalektu za sebe kaže da je bio i ostao lokalni pisac.

"Ljudi koji pišu na lokalnom govoru i koji stvaraju daleko od centra, oni su osuđeni na to da budu lokalni pisci. Ja sam od početka shvatio da se to svodilo na jedan mali suženi prostor. Teško je bilo probijati se, međutim, ja nisam imao ni ambicije, ni namere, ni želje da budem veliki pisac, tako da me to nije dovoljno pogađalo u toj meri. Ljudi koji su dolazili do mojih knjiga, uglavnom sam ja poklanjao knjige, su veoma često iz kurtoazije govorili da je to dobra poezija, da su to dobre knjige. Ja sam to uzimao pola-pola, nekada i manje od pola. Znate kako to ide: Evo sada je on došao iz Gore pa su laskali i tako dalje. Međutim, sudbina lokalnih pisaca je bila jača, ona me je uvek pratila i moram da kažem jednu istinu da se u velikim centrima, kao i u svim oblastima života, stvarali centri moći tako se i u književnosti stvaralo jezgro velikih pisaca, a mali pisci su se teško probijali. Verujem da je i danas tako ali teško je ljudima koji stvaraju po zabitim sredinama, kao što je Gora, Caglavica.....Nije bilo nekih velikih kritika. Možda i na moju sreću, tako da nisam bio puno kritikovan. Bilo je nekoliko prikaza, nekoliko pozitivnih kritika koje mi kasnije nisu ništa značile. Nisam obraćao pažnju na sve to. Ja sam tada samo želeo da pišem sto više i više i napisao sam puno toga. "

U antologiji pisaca sa Kosova i Metohije profesor Danica Andrijević o Hamidu Isljamiju piše:

"Isljami afirmiše goranski izgovor kao umetnički jezik. U lirskom diskursu ovog autora, dijalekt očuvava arhaične slojeve narodne mudrosti i deluje inovantno i neobično. Ruralni arhetip, u formi i strukturi savremene pesme, dejstvuje energijom jezika koja nosi fuziju starog i novog tradicionalnog i modernog. Originalni lirski sklopovi Hamida Isljamija imaju i misaone poruke i semantičku nosivost."

Kroz svoju bogatu književnu karijeru Hamid Isljami je često pisao o životu Goranaca i o pečalbi koja je odrđivala njihov način života. Tuga i seta zbog odvojenosti od porodice izazivala je kod ovog pisca posebne emocije pa je to često prenosio na papir.

"Ljubav, tuga, radost, sreća, sećanja na detinjstvo. To su uglavnom opšte teme, mesta koja su vezana za sve narode sveta pa i za Goru i Gorance. Ima nešto posebno Gora u sebi, nešto cčega nigde nema, nešto što se samo tu može videti i doživeti. Ja ću vam reći jedan primer, pisao sam o terligu. To je crni mantil koji obuče žena kada se uda i ona ga nosi. To crno je neko predskazanje nekog života, neka sudbina ili prokletstvo ali to prokletstvo se bogato plaćalo i to je veoma skupo, a toga ima samo u Gori i to je moralo da izađe na videlo i da se kaže i ja sam o tome pričao. Ja sam izvlačio ono što se rađa iz jastuka i dao ljudima na uvid bez imalo straha da otkrivam neke intime. To sam radio i o tome pisao."

Evo šta je o knjizi Hamida Isljamija "Međ nas i vo nas" koja je objavljena 1993 godine napisao kritičar Zoran Vučić.

"Pesme Hamida Isljamija, koje su pred nama, kazuju nam kako se dobra, sveža, moderna poezija može pisati, mimo svih poetskih uticaja i knjićevnih tokova, na jednom drevnom narodnom govoru kakakv je u ovom slučaju goranski. Posle jedne višesturko zanimljive i značajne knjige goranskih narodnih pesama koje je znalački priredio dr Haruan Hasani, stigao je neobičan pesnik Hamid Isljami, sav posvećen svom zavičaju, sa pesmamam koje govore o ljidima i životu, o običnim a tako značajnim stvarima i pojavama kakve su ljubav, tuga, samoća pečalba i priroda u kojoj se odvija lepota i drama ljudskog življenja. Zadivljujuće je s kakvim mirom i blagošću Isljami peva o ljudskim sudbinama, sastancima i rastancima, tugama i radostima, i na koji način krot svoje poetsko biće transponuje ljudsko iskustvo i mudrost. Pesme Hamida Isljamija svedoče kkako jedan specifičan goranski govor može biti izuzetno pesmotvoran i pesnički delotvoran.Hamid Isljami je pesnik Gore, koji je svakoliki život svojih zemljaka, Goranaca, prelomio krot svoju ličnu prizmu, kroz svoje iskustvo i dao mu jednu višeu i trajniju dimenziju. Hamid Isljami, kao i većina smorodnih pesnika, koi su pevali na narodnim govorima, sem usmene narodne knjićevnosti, nema pesničkih prethodnika. Pesme Hamida Isljamija su značajan doprinos petiji, a njegova samosvojnost može biti izuzetan podsticaj pesnicima koji će iza njega doći pevati na jeziku zavičaja."

Osim Hamida Isljamija, književnim stvaralaštvom se niko na Gori nije bavio. On je prvi a možda i jedini koji je pisao o svom narodu i njihovim karakterističnim običajima.Ono što ga brine je to što nema mladih goranskih knjižvnih stvaralaca koji bi kasnije to zapisivali.

"Gora je dugo ćutala i sve do 1987. godine u Gori nije bilo ni pisaca, ni bilo kakvog kulturnog stvaranja, osim bogatog narodnog stvaralaštva. Goranci su imali svoje običaje, svoju kulturu i oni su to negovali kroz sve pore života počevši od čuvenih goranskih svadbi pa sve do Đurđevdana, rada na polju, tako da su sve te oblasti praćenje određenim obredima, pesmama. To se, nažalost, nije zapisivalo nego ostajalo u narodu, pa se shodno tome i gubilo. 1987. godine objavljena je jedna zbirka goranskih narodnih pesama i onda je shvaćeno da to vredi. Počelo je nas nekoliko da piše. Posle toga, ja neću reći da sam prvi jer su i pre mene pisali, uvek je postajala podela u Gori gde su se pisci delili pa i sada imamo pojavu da smo podeljeni. Ja o tome neću puno da pričam, to je već politika, međutim, mene boli što nema mladih ljudi koji dobro pišu. Jedno je pisati, a drugo dobro pisati i to me boli. Jednom mi je jedan prijatelj rekao: Hamide ako posle tebe nema pisaca, nisi ni ti pisac. Ja sam to vrlo ozbiljno shvatio i tako i mislim. Dobar pisac mora da rađa i nove pesnike ali ne znam koliko sam ja i ljudi koji su dole stvarali, uspeli u tome."

Ipak Hamida Isljamija ne plaši da posle njega neće biti pisaca koji će na taj način pisati o goranskoj zajednici, već strahuje da neće biti Gore zbog velikog iseljavanja stanovništva.

"Desilo se ono što se desilo, ja vam malo pre rekoh Gora je u stalnom nekom iseljavanju, ljidi odlaze iz Gore, a mislim da se samo u Gori može biti svoj na svome, uostalom kao i svi narodi. Prema tome svaki odlazak iz Gore vrši neke promene i ja to vidim, ja to posmatram, to me pomalo boli, iz tih razloga kažem da li će uopšte biti Gore, da li će ostati ljudi da žive u Gori, tako da ne mogu da govorim sada o nekom književnom radu i šta će biti sa kulturom Gore. Vidim i čujem da se uopšte ne organizuju. Vi danas imate malu koloniju u Austriji, to su ljudi iz Gore, a nemaju nikakvih Udruženja, nikakvih kulturnih aktivnosti, nema ga u samoj Gori, ali nema ga ni tamo gde idu."

Sta je onda to?

"Pa ništa, nema potrebe za kulturom kod ljudi. Ja sam vam rekao, novac ubija kulturu. Tako da ljudi jednostavno nemaju potrebu da se kulturno izražavaju."

I pored toga Isljami misli da ovo nije kraj kulturnog stvaralaštva na Gori i on još uvek čeka da se stvari promene i nada se da će jednoga dana biti više interesovanja za ovu oblast društvenog života.

"Danas je novac moć, tako da su se posvetili novcu, ustvari moram da budem iskren kultura se nikada nigde nije cenila i u boljim vremenima, ako je tih boljih vremena ikada bilo. Jedino tešim sebe da je ovo vreme, tesko vreme u Gori, vreme velike seobe u Gori i da je razlog što se to ne dešava. A i ljudi imaju sve manje vremena za kulturu, za pisanje."

Da li zbog rata na Kosovu i Metohiji i onoga što se posle njega poremetilo u našem društvu ili zbog nečega nama nepoznatog ovaj čovek se nažalost izolovao. Ne prati nikakva kulturna dešavanja, pa ne zna šta se dešava na tom polju, niti šta njegove kolege pisci iz Pokrajine rade.

"Ne pratim književno stvaralaštvo, nisam pročitao ni jednu knjigu, ne znam šta se na Kosovu uopšte piše, ne čitam novine, nešto preko televizije što vidim i to je slabo, tako da danas ne znam šta se radi, šta se stvara, nisam u kontaktu sa starim drugarima, jednostavno ne mogu da donosim sud o nečemu što ne poznajem i što ne znam. Možda sam se igrom slučaja malo manje družio sa pesnicima s Kosova. Kada sam malo pre nabrajao svoje knjige, moram da vam kažem da sam samo dve knjige objavio u Gori i one su one su izdate u Gori, a sve ostalo je uglavnom izdato u Srbiji. Ovde na Kosovu "Jedinstvo" mi je objavilo jednu knjigu, ostalo je sve objavljivano u Valjevu, Nišu, Svrljigu, Sremskoj Mitrovici... Tako da ja taj krug ne bih suzio na Kosovo i Metohiju i da budem iskren veći utisak na mene su ostavljali ljudi sa šireg prostora Srbije, recimo, ne mogu da zaboravim Zorana Vučića, pisca, pesnika iz Svrljiga koji je prvi imao hrabrosti da u tom lokalnom govoru vidi nešto, prepozna nešto i ne samo zbog toga, nego što je veliki pesnik, veliki stvaralac. Slaven Radovanović veliki pisac iz Valjeva, prozni pisac iz Valjeva, koji je takođe na mene ostavio jak uticaj, koga izuzetno cenim, a da ne govorim da sam se kao i svi učio na klasicima, naročito na stvaralaštvu Jovana Dučica koji je po menu najveći pesnik svih vremena sa ovih prostora, ne samo sa prostora Srbije ili Kosova, nego sa Balkanskih prostora."

Hamid Isljami trenutno čita ono što je ranije propustio, najviše vremena posvećuje verskoj literaturi, pa za sebe kaže da se tek sada verski obrazuje.

"Čitam veoma malo, moram da budem iskren, čitam po malo o veri. Što bi jedan moj drug rekao „menjam veru", ali je i to veoma malo u odnosu na to koliko sam čitao ranije. Ja nisam mogao da zamislim dan ili noć a da ne pročitam knjigu, danas ne radim to, ne čitam i ne znam, ponekad se plašim samoga sebe kada shvatim da to ne radim."

Iako ga pisanje u ovom trenutku malo zanima jer je vreme posvetio svom unuku, Hamid Isljami ima ideje, ima tekstove u glavi, ali treba samo da se pokrene i da te misli prenese na papir. On je svestan da polako odustaje i sve manje ima volje za rad.

"Neke ideje, nešto što sam nosio u sebi i što dan danas nosim su tako jake, nisu verujte mi nisu izbledele i vrlo često se, da se izrazim bukvalno, rvem se sa tim idejama, ali ne uspevam da dođem do papira, do kompjutera, da sve to pretočim u knjigu. Trenutak od nastanka ideje, od borbe sa idejom, do dolaska do kompjutera je toliko jak da me uvek pobedi, tako da ne verujem da će ova emisija uspeti da to promeni, ako se to desi ja ću vam biti zahvalan, ali ne verujem. Ne verujem i iz jednog drugog razloga, veoma često razmišljam da li treba uopšte pisati, ali ja tu temu ne bih razglabao, zbog toga što je to jedna široka tema i ne bih želeo o tome da pričam."

Ovakvom stanju kulture na Kosovu i Metohiji najviše su doprinele institucije i njihovo neangažovanje kao i podeljenost među ljudima, kojima je kultura na poslednjem mestu u životu, kaže Isljami.

Kradja lubenica

Ovo nije rat
to se lokalne budale bore za parče zemlje
kao naša deca za parče lubenice
deca su lepa
i kada se biju
a oni su prljavi
i kada oko vrata okače svilene kravate
što koštaju koliko moje tri penzije
Ja nemam ni decu ni penziju
a i lubenica je sve manje

Hamid Isljami u fijokama još uvek čuva svoje zapise i stihove od kojih su nekada nastajale knjige, a u svojoj glavi, kako kaže, ima dva romana koje nosi veoma dugo i koji nisu izbledeli. Nadamo se da će te romane jednoga dana da pretoči na papir i da će njegovi čitaoci, koji čekaju da ih ponovo obraduje knjigom, moći da i ih pročitaju.

Bila je ovo priča o čoveku koji je u jednom trenutku doživeo uspeh u književnosti i koji se nažalost tog uspeha prezasitio i prestao da piše. Njegova, ali i naša želja je da se pokrene i ponovo dobije volju za pisanjem i nadamo se da će ga ova emisija bar malo podstaći na rad.

Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"