 |
|
|
|
Cvetko Stanojević, pozorišni reditelj, glumac i slikarPogledajte galeriju slika Cvetka Stanojevića
Slušajte emisiju Umetnost života od 4.1.2009. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Predstavljamo vam čoveka koji je čitav svoj život posvetio umetnosti, pozorištvu i slikarstvu. Njegova predanost poslu često je nailazila na dobre kritike i nagrade, a svojevremeno se izborio za ravnopravan položaj srpske i albanske drame u Gnjilanu. Našu priču posvećujemo Cvetku Stanojeviću reditelju gnjilanskog pozorišta! (za uvećanje pozorišnih plakata kliknite na sličice ispod)
Cvetko Stanojević je počeo da se bavi pozorišnim radom još pre 34 godine u Pozorištu u Gnjilanu. Još kao srednjoškolac imao je svoju prvu ulogu u predstavi Snežana i sedam patuljaka u kojoj je igrao lovca. Posle te predstave odlučuje da se posveti pozorištu koje ima dugu tradiciju.
Rad tadašnjeg gnjilanskog pozorišta uticao je i na razvoj ostalih grana umetnosti u ovom gradu. Angažovanjem tadašnjih pozorišnih radnika, Pozrište u Gnjilanu dostiglo je istu ravan sa Prištinskim narodnim pozorištem. "Počevši od te prve predstave koja je izvedena 1937, značaj pozorišta je u tome što je ono učestvovalo i u razvoju drugih umetnosti u samom gradu. Mnogi gradovi nemaju tu tradiciju. Pozorište je jedan od segmenata šta grad treba da ima, tako da se tu u pozorištu okupljala najpre omladina koja je bila puna entuzijazma i koja je imala skolonosti ka raznim umetnostima, pa su se u pozorištu mogli sretati i pesnici, ljude koji su pokušavali da pišu prozu, slikare, vajare, kao i generacije studenata koje su studirali po Beogradu, Prištini leto provodili u Gnjilanu i davali svoj doprinos i ono što su vđali u većim sredinama primenjivali tu. Gnilane je do zadnjih godina pred ovo zločinačko bombardovanje preraslo u sredinu koja se primakla tim kulturnim dešavanjima u Prištini, koja je bila od oslobođenja postala jedan kulturni centar." Krajem devedesetih godina se dosta ulagalo u gnjilansko pozorište što je rezultiralo samo uspehom. U to vreme u ovaj grad gostovale su mnoge veće pozorišne trupe a održavali su se i značajni festivali.
Na početku svoje pozorišne karijere Cvetko je, kako i sam kaže, mogao samo da sanja o upehu Pozorišta u Gnjilanu, međutim krajem devedesetih ova insitucija je sve više stremila ka uspehu. Prema njegovim rečima, bilo je izuzetno teško izboriti se za ravnopravan odnos srpske i albanske drame u ovom gradu, ali su neke od pozorišnih predstava koje je on radio dobijale značajne nagrade. "Zadnjih godina kada smo shvatili da uspeh na republičkom i saveznom nivou može da se postigne samo angažovanjem ljudi od struke, kao što su profesionalni reditelji, kostimografi, mi smo radili neke predstave koje su bile profesionalne, pa smo čak i mi glumci amateri nadomestili taj nedostatak akademskog obrazovanja u pozorišnom smislu. Da ne budem neskroman, mi smo mogli da se poredimo sa nekim pozorištima u manjim gradovima u Srbiji koja su imala profesionalni status. Radili smo predstave koje se mogu pomenuti kao veoma uspešne. Npr. Zločin i kazna Dostojevskog, koju je režirao Dragan Jakovljević koja je pored scenografskog dela koji je bio impozantan i muzike koju je radio gost iz Boegrada i kostima koje je radila Snežana Kovačević iz Užica, predstava se pojavila na republičkom festivalu u Kuli i izazvala veliko interesovanje. Sa predstavom Radovan treći koju je takođe režirao gospodin Jakovljević mi smo bili najbolji na republičkom festivalu i nekoliko glumaca je dobilo te glavne glumačke nagrade „Zlatne maske" za pojedina ostvarenja. Značajna je i predstava koju je radio i pokojni Oliver Vitorović, to je čovek koji je počeo još u Dadovu, radio je predstavu koja je obrađivala rat u Hrvatskoj i to naše učešće ili neučešće. Radi se o dva brata koja ima različita gledišta na sami rat. Dok smo radili tu predstavu, čini mi se da je čitav grad živeo sa tim pozorištem i jedva je dočekalo premijeru. Pošto u toj predstavi ima dosta muzike koju je radio rock muzičar iz Boegrada Nikola Grbić čini mi se da je celo Gnjilane znalo tekst tih pesma koje su se izvodile i koje su davale atmosferu u toj predstavi koju smo radili. Zadnji song su svi sdušno pevali sa nama na te večeri kada je bila premijera, ali i na drugim izvođenjima koja su bila i u Gnjilanu ali i u drugim mestima po Srbiji, čak smo gostovali i u Herceg Novom na njihovom pozorišnom festivalu." Događaji od 1999. godine, i slom koji je zadesio srpski narod, prelomio se i preko gnjilanskog pozorišta koje je u to doba bilo u usponu i težilo da od amaterskog postane profesionalno pozorište. Kada su poleteli prvi avioni Nato-a, glumci gnilanskog pozorišta bili su na generalnoj probi.
Sa Porodičnim pričama Biljane Srbljanović završava se kraj jednog perioda i počinje novi period u Gnjilanu. "Počinju da se šeću po gradu neki ljudi u nekakvim uniformama, naši ljudi su naravno obezglavljeni, počinje da vlada strah među ljudima, a institucije počinju da preuzimaju naše doskorašnje kolege. Naravno mi se povlačimo u svoje kuće i stanove i čekamo šta će dalje da bude a ustvari biva nešto najgore što je bilo gore i od bombardovanja. Počinju kidnapovanja, nasilje, zlostavljanja, ubijanje a narod se okuplja tu oko crkve, pokušava da preko KFOR-a i nekih organizacija dođe do neke pravde i da pokušamo da sprečimo to što se dešava ali nije nam bilo baš jasno šta se dešava. Gnjilane počinje da se iseljava a mi koji smo se bavili pozorištem nismo mogli tako da prekinemo taj rad naglo nego smo pokušavali da pripremimo nešto što bi moglo da se ostvari čim se steknu uslovi, a očekivali smo da se uslovi steknu što skorije. Verovali smo da će se sve normalizovati i da se svi vrate svom poslu i da se nastavi sa radom, ali nažalost nije bilo tako." I onda kada su se stekli prvi uslovi, Cvetko je odlučio da organizuje pozorišnu predstavu na improvizovanoj bini u dvorištu gnjilanske crkve. "2001. godine u proleće sazreli su uslovi da napravimo pravu predstavu za decu po tekstu Todeta Nikoletića „Bajka o čarobnom sviraču" . Premijera je izvedana u dvorištu crkve jer nismo imali prostora. Mada su nam neki stranci nudili da to prikažemo u požorišnoj sali odakle smo isterani, naravno da to nismo prihvatili. Tada je u Gnjilanu još i bilo Srba, bilo je prepuno dvorište crkve, bilo je i stranaca, bilo je i naših ljudi. Ne znam šta su u tom trenutku ljudi osećali ali kod mene je bilo neko podeljeno raspoloženje, radost što se desio taj čin premijere i tuga što se to dešava tu i na taj način. Uglavnom, deca su bila oduševljena. Mi nismo hteli na decu da prenosimo to naše raspoloženje, oni su bili radosni što su uspeli da u tim uslovima daju predstavu koja je ličila na pravu pozorišnu predstavu sa svetlosnim i tonskim efektima, u kostimima, sa dekorom. Jedino što nismo imali je neka adekvatna pozorišna sala da to izvedemo i da doživljaj bude možda pravi pozorišni." Sa ovom predstavom novo gnjilansko pozorište je nastupalo na Festivalu Majske igre u Bečeju, koje u svom programu ima i predstave za decu. Za održavanje drugih predstava pored Cvetka, zaslužan je i reditelj Saša Stojanović, koji je kada je proteran iz Gnjilana na pozorišnom planu nastavio da radi u Ranilugu, nedaleko od Kosovske Kamenice.
Nakon predstava za decu, Saša i Cvetko su krenuli da rade ozbiljnije predstave. Kada su se stekli uslovi 2004.godine počeli su sa radom na predstavi Srpska Drama po tekstu Siniše Kovačevića. Ova predstava doživela je uspeh godinu dana kasnije na FEDRASU, Festivalu dramskih amatera sela Srbije, u Malom Crniću na kojem je i nagrađena. "Na tom festivalu ja sam dobio nagradu za režiju pored mnogih koji su i profesionalni reditelji, a bilo je i nagrada za ulogu, scenografiju, za kostim. Ipslivao je na neki način na površinu taj kvalitet koji smo ja i kolega Saša ali i ovi mlađi ljudi koji su tu učestvovali imali. Posle toga ulazimo u projekte u koje možda ne bi smelo da uđe i neko pozorište koje ima sve uslove." Nakon što mu je u martu 2004 godine spaljena kuća u Gnjilanu, Cvetko Stanojević živi u Šilovu. Meštani su prihvatili i njega i ono što on radi, ali ipak smatra da politika utiče i na odnos ovih ljudi prema čoveku koji ne potiče iz njihove sredine. "Od 1999.godine čini mi se da se naš narod promenio za 360 stepeni što se tiče te solidarnosti sa ljudima u pomaganju u situaciji kada je stvarno teško. Izgubljeno je neko merilo, izgubljena su neki parametri za nešto što je potreba. Vidim da nisu svi dobrodošli. U suštini dobrodošao si ako si jadan, a možda ni tada nisi dobrodošao ali možda neće imati ništa protiv ako si blizu, ali ako dođeš i nešto radiš , ponašaš se normalno i želiš da si ravnopravan sa svim jer daješ neki doprinos onda nisi poželjan u toj sredini. Ja ne krivim pojedince za to već opštu situaciju i krivim neka politička nedonoščad." Iako je situacija takva, Cvetko smatra da Pozorište može da promeni ljude, posebno mlade ljude kojima fale pozorišne predstave i kulturna dešavanja uopšte. "Kada čovek učestvujući u nekoj pripremi i kada se završi taj period, kada se da premijera vidi se da čoveku to fali, pa se interesuje kada će ponovo da se održi neka nova predstava. Ne samo kod ljudi koji učestvuju u tome već i kod njihovih poznanika i drugova, onda se to širi. Polako vidim da to postaje potreba i za neke ljude koji do juče nisu uopšte ni znali šta je pozorišna predstava. Ustvari, to je neki normalni tok, dok čovek nešto ne vidi, ne može ni da zna da je dobro." Osim pozorišnog rada, Cvetko Stanojević se od svoje rane mladosti bavi i slikarstvom. Uglavnom radi ulje na platnu, a odluka da se bavi likovnom umetnošću donesena je zbog nastavka porodične tradicije.
Cveko Stanojević se slikarstvom bavi amaterski. Iako radi dugi niz godina, još uvek traži svoj stil. Na njegovim slikama uglavnom dominiraju motivi iz života Srba u Kosovskom pomoravlju posle rata. "Radio sam neke američke tamnopute vojnike pored crkve što bi trebalo da znači neki nesklad, Crkva Svetog Nikole rađena tim stilom i odjednom tu vojnik u maskirnom tamne puti. Pokušao sam neku neprirodnost da prikažem. Ako u likovnoj umetnosti nije urađena likovna proporcija, nešto fali ili odnos boja, pa sam pokušavao da tu neprirodnost pokažem i na platnu. Ljudi koji se amaterski bave slikarstvom nemaju prilike da iskažu nešto što bi moglo da se definiše kao neki pravac ili neki stil. Tražim se još uvek. Neko moje umetničko opredeljenje je nadrealizam ali bežim i u druge stvari jer mi baš i nemamo priliku da studiozno sednemo i radimo nego se sve radi na brzinu. Najviše bi tu odgovarao impresionizam gde bojom pokušavaš da iskažeš svoje umetničke nemire." Ovaj umetnik nije izlagao svoje radove od 1999.godine, a do tad je imao par samostalnih i nekoliko kolektivnih izložbi. "Prva moja izložba je bila izložba portreta na jednoj radnoj akciji 1977. godine gde sam radio portrete brigadira i ljudi iz tog brigadirskog naselja i to je jedna od samostalnih izložba, a posle toga smo imali u Gnjilanskom Centru kulture zajdeničke izložbe slikara amatera, slikara profesionalaca i nas koji smo amaterski bavili. Izlagali smo i po drugim gradovima, sećam se da smo u Prištini u centru Boro i Ramiz imali izložbe u dva navrata, koje su bile prenošene u Srbiju gde se održavale republičke izložbe slikara amatera. U Beogradu smo takođe imali nekoliko puta takve izložbe ali je sve to bilo na nivou amaterskog bavljenja slikarstvom." Celokupna situacija na Kosovu i Metohiji od 1999 do danas umetnika, a posebno likovnog stvaraoca dodatno inspiriše na rad.
Kulturno stvaralaštvo i umetnička stvarnost na Kosovu i Metohiji danas je stvar posvećenosti samog umetnika. Stanojević ipak smatra da ne traba isticati kao hrabrost to što je on ili bilo koji drugi kulturni stvaroc ostao u Pokrajini i nakon '99 godine, ali pomalo zamera onima koji su je napustili. "Situacija je bila takva da sam sticajem različite okolnosti ostao. Žao mi je da su neki ljudi otišli jer smo što se tog intelektualnog dela ostali osiromašeni, ali istovremeno ne bih voleo da su ostali pa da im se nešto desi. Žalosno je to što neko zloupotrebljava neke ljudske emocije pa se igraju sa nekim ljudskim osećanjima, što ne bi trebalo. Ne radi se tu o nekim sitnim stvarima već o pitanju opstanka i treba da to reše ljudi koji prihvataju odgovornost da vode narod, a to su političari." Poslednja predstava koju su zajdenički ražirali Cvetko Stanojević i Saša Stojanović nosi naziv Laza materina maza, a izvedena je neposredno pre Nove godine u srpskim sredinama u Kosovskom Pomoravlju. "Dali smo osam predstava koje je videlo više od 1000 gledalaca. To je prigodna predstava u kojoj se pojavljuje Deda Mraz i koji deli Novogodišnje paketiće. Uspeli smo da obezbedimo poklone za neku decu, nešto su davale škole, nešto organizacije iz Srbije i uspeli smo u ovim novogodišnjim danima da obradujemo decu za jedan stepen." Za početak godine u planu su dve predstave, jedna dečija i jedna za odrasle sa kojima naš gost očekuje učestvovanje na republičkim festivalima. Ono što mu je najbitnije da te dve predstave najpre dobro prihvati ovdašnja publika, pa ukoliko se dopadnu ovdašnjoj publici sa njima će biti lako nastupati na bilo kom takmičenju. 
"Videćemo šta će od toga da ispadne. Trudimo se da pri odabiru tih tekstova budemo aktuelni i zanimljivi za sredinu u kojoj radimo, ali da budemo i zanimljivi kada se pojavimo van kosmetskih prostora. Gore pomalo i prestaje interesovanje za nas kao ugrožene, za nas kao porobljene." Gnjilansko pozorište od 1999.godine nema svoje stalno sedište, sala u kojoj je ranije bilo smešteno preuzeli su neki drugi ljudi. Ipak time, na sreću, nije zaustavljen rad ovog teatra. On i dalje postoji i funkcioniše kroz zalaganja Cvetka Stanojevića u Šilovu i Saše Stanojevića u Ranilugu koji se nadaju da će se jednoga dana srpsko pozorište vratiti tamo odakle je isterano.
Kontaktirajte Cvetka Stanojevića na e-mail: cstnjvc@yahoo.com Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Od 1980. godine kada je u Gnjilansko pozorište došao da režira glumac iz Prištinskog narodnog pozorišta Jezdimir Tomić, on me je zainteresovao za pozorište i to interesovanje se kod mene i još nekih zadržalo do danas. Gnjilansko pozorište ima dugu tradiciju. 1937. godine je izvedena prva predstava. Režiju je radio Stojadin Trajić, čovek iz Gnjilana, napisao je komad Panetova ljubav koji je i režirao i tada je bila premijera u tadašnjoj Sokolani. Od kada je krenulo sa radom 1937. godine do danas, iako se zasnivalo na amaterskom radu, bilo je jedno od deset najboljih pozorišta u Srbiji i možda među dvadesetak najboljih amaterskih pozorišta u bivšoj Jugoslaviji. Mi smo učestvovali po mnogim republičkim festivalima, kao i onih sa savezim karakterom i na taj način smo se i dokazali, ako ne toliko kvalitetom, ali kontinuiranim radom svakako jesmo."
"Mi smo u pokrajini bili bez premca što se tiče pozorišne kulture, pa smo organizovali republičke festivale kod nas, pa čak i delove saveznog festivala. Bilo je obostranog razumevanja, mi smo opravdavanja sva ta ulaganja. Gde god smo se pojavili ostvljali smo utisak jednog ozbiljnog ansambla, sve je funkcionisalo profesionalno, počev od glumaca koji su bili amateri a među njima sam bio i ja jer sam bio zaposlen u tadašnjem Centru kulture kao organizator. Bilo je tu još kolega koji su pored nekih drugih poslova radili i poslove glume iz segmenata pozorišta. Bilo je tu profesionalnog rada na dekoru, kositimima, kao i raznim tehničkim stvarima, pa smo imali sreću da se sve to tako složilo u jedan spoj koji je na sreću donosio rezultate."
"U proleće 1999.godine uradili smo predstavu Ivanine igračke, februara smo dali premijeru, a ja sam tada uveliko radio na predstavi Porodične priče Biljane Srbljanović. Ona je već tada počela da biva jedna od najboljih dramskih pisaca u Srbiji pa i u celoj Evropi. Ja sam razgovarao sa njom da nam dozvoli izvođenje i pošto se radi o amaterskom pozorištu ona nije imala ništa protiv da mi radimo po njenom tekstu i stvarno smo uložili napor da uradimo jednu kombinaciju gde će igrati mladi ljudi, koji će igrati decu, a pojavljivaće se i odrasli u nekim sekvencama i sve to bi bilo priakazano na panou preko video projektora. Generalna proba je bila izvedena kada smo čuli da su poleteli prvi avioni, onda su počeli da dolaze roditelji jer su bili zabrinuti za svoju decu. Moja velika želja da damo to originalno viđenje predstave su prekinuli Nato zločinci. Taj neki umetnički napor su prekinuli. Avioni Nato-a su bombardovali našu zemlju i sa tim se naravno prekinuo rad Gnjilanskog pozorišta."
"Za nastavak te tradicije je zaslužan i moj kolega Saša Stojanović, tako da tu našu delatnost posle 99. godine ja vežem za Gnilansko pozorište, bez obzira što se deo samih premijera ili deo predstava dešava u sredinama koje nisu Gnjilane, ali čini mi se da nose taj duh pozorišne tradicije gnjilanskih amatrera. Taj entuzijazam koji smo mi pozorišni amateri u Gnjilanu imali je stvarno bio na nekoj visokoj lestvici. Verovatno i što je bio tako jakog intenziteta se i održao do sada. Kasnije smo počeli u sredinama u kojima smo sticajem okolnosti bili smešteni sa decom iz tih sredina, a to što smo izgubili kroz te mogućnosti da se pozorišno izrazimo, oni ljidi koji to gledaju na neki način parcipiraju, možda može da se opiše jednim opštim pojmom sloboda. Mi smo izgubili pozorište, izgubili smo mogućnost da prisustvujemo premijerama u našem centru kulture, u našoj Sali i samim tim smo izgubili i slobodu. Ovo što smo nastavili da radimo je možda neka težnja da se ta sloboda kad tad vrati. Možda zvuči patetično ali je tako."
"Od malena sam počeo da se bavim najpre crtanjem, a posle kako te faze idu i slikanjem, a onda sam redom isporbao sve tehnike likovnog izražavanja. Kao osnovac sam objavljivao u Jedinstvu za decu neke ilustracije. Likovna umetnost me je privlačila od uvek zato što sam ja iz porodice gde su i sestre i braća slikali. Išlo im je i likovno i ja sam na neki način po tradiciji morao da zavolim crtanje. Onda sam u Osnovnoj školi po sekcijama počeo ozbiljnije da se time bavim, pa sam za jedan pejzaž sa crkvom u pozadini slao na konkurs UNICEF-a i sećam se da sam dobio neku nagradu i do skoro sam imao tu diplomu. To me je na neki način usmerilo ka umetnosti, pretpostavljao sam da ću se baviti likovnim stvaralaštvom posle Gimnazije, gde sam i nastavio da slikam u nekim amaterskim razmerama. Posle Gimnazije ja sam rešio da upišem Akademiju u Beogradu, otišao sam da polažem prijemni gde je na odseku za slikarstvo bilo prijavljeno preko 500 kandidata a primljeno je samo deset i naravno ja nisam prošao."
"Neke kritične situacije ili društveni veliki događaju umetniku mogu samo doprineti da u trenutku stvori neko veće delo. To je značajno jer se dešava posle Nato bombardovanja Kosova i Metohije, posle okupacije. Može po sadržaju da bude značajnije jer to govori o tim nekim događajima. Ako je reč o likovnoj umetnosti ili o književnosti sigurno da dramatika tih događaja utiče na neku dramatiku dela, jer da nije tih događaja ne bi bilo zanimljivo."
