Transkript emisije Umetnost života, gost - Nadica Đekić-Nedeljković

(povratak na prethodnu stranu)

Dobro veče. U večerašnjem izdanju emisije Umetnost života predstavljamo vam mladu umetnicu sa centralnog Kosova koja je tragajuću dugo između poezije i slikarstva, sebe ipak pronašla u slikarstvu. Naša večerašnja gošća je odlučna da svoju budućnost provede na Kosovu jer smatra da treba ostati tamo gde imate najveću inspiraciju za svoje stvaralaštvo. Kosovo svojim znamenitostima, arhitekturom, ljudima i događajima deluje na nju, kao i na većinu umetnika vrlo inspirativno. Večeras vam predstavljamo Nadicu Đekić akademskog grafičara.

Interesovanje za slikarstvo se kod Nadice javilo još dok je bila dete. Ona smatra da se čovek jednostavno rodi sa tim kodom koji određuje njegov dalji put. Slikarstvo i grafika je upravo put koji je ona odabrala.

„Čini mi se da sam rođena sa tim da ljudima dam tu svoju emociju preko umetnosti. S druge strane, nama je to i u porodici, imamo tu umetničku žicu. Stric se bavio slikarstvom, braća se bave umetnošću, tako da i sa te strane nosim u sebi nešto nasledno, ali ja lično, tražila sam se dok se nisam pronašla u likovnoj umetnosti. Nisam se nešto mnogo razlikovala od druge dece, niti sam nešto specifično bila odvojena, ali sam primećivala da me prilično vuče nastava Likovnog i hvatala sam sebe da baš volim likovno u odnosu na muzičko ili neke druge predmete. Kasnije u Srednjoj školi se dugo u meni lomilo nešto između književnosti i slikarstva, jer ja dugo pišem i prozu i poeziju ali smatram da je to sve povezano sa likovnom umetnosti. Ali konkretno interesovanje za likovnu umetnost je bilo u srednjoj školi, kada sam počela malo više da se interesujem i mimo škole malo više da čitam, da pratim Istoriju umetnosti i onda me je to baš privuklo i odredilo moj dalji put."

Svaki umetnik inspiraciju pronalazi u sebi i u okruženju u kojem živi. S obzirom da je Nadica u svojoj ranoj mladosti, tokom ratnog perioda na Kosovu, morala da napusti svoj dom i grad u kome je rođena, strah i neizvestnost koje je doživela za svoj i porodični opstanak bili su joj inspiracija vrlo često.

„Refleksija života, kakav život živiš to se mora videti na slikama, crtežu, grafici, ili vajarskom delu, sve jedno. Ja lično inspiraciju pronalazim u sebi ali i u okruženju. To okruženje deluje na svakog čoveka pa i na mene. Ukoliko se lepo osećam, podrazumeva se da ću neke veselije teme da radim, ukoliko sam u nekoj depresivnoj fazi, a hvala Bogu u zadnje vreme ih nisam imala mnogo, onda radim nemrgodnije teme. Laici kažu da je to mrgodno, ali to nije mrgudno već samo jedno ispipavanje i pronalaženje smisla života preko tih slika i grafika."

Motivi sa Kosova i Metohije su uvek prisutni u apstraktoj umetnosti Nadice Đekić. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, onaj ko posmatra njenu grafiku naći će više motiva iz večite kosovske teme.

„Ja sam radila grafike, pošto sam i po zanimanju grafičar, neke motive Kosova. Evo baš sada gledam neke svoje grafike, gde itekako ima motiva Kosova. Evo upravo gledamo jednog crnog gavrana, koji je simbol Kosova. Radila sam ptice i ribe, vatre i zemlju. Uzela sam četiri životna elementa kroz koje se prepliće i tema Kosova, tako da vatru vezujem za taj ratni period na Kosovu, za paljenje i bombardovanje i rušenje. Vazduh vezujem za svoje detinstvo jer me vazduh asocira na nešto lepršavao iz detinstva. Tu su onda te ptičice, opet simboli Kosova. Vodu vezujem za neki smiraj posle tih ratnih dešavanja kada sam se već snašla. Iako nisam svoj na svome, raseljeno sam lice iz Prištine ali su tu opet neke mirnije stvari, upadne čovek opet u neki životni tok koji je stabilniji. Zaposliš se, udaš se, dobiješ dete, tako da su to neke lepe stvari."

Biti umetnik, odnosno slikar na Kosovu danas veoma je teško. Nadica smatra da to opredeljenje zahteva više uslova od ostalih. Iako zvuči po malo čudno i nerealno, električna energija i voda neophodnije su za ovakvu vrstu profesije.

„Za umetnika je potrebno više uslova za rad, ne zbog toga što smo mi umetnici u odnosu na druge ljude nešto superiorniji, ali jednostavno poziv je takav da si vezan za te elementarne uslove. Stvarno ti je potrebno svetlo, ako ništa drugo da bi slikao, da bi video šta radiš. Potreban ti je i materijal koji ovde ne može da se nađe već mora da se ode do Beograda ili Niša i da se tamo kupuje, potrebno ti je grejanje, jer uglavnom slikam noću, tada imam vremena, tako da to je to. Svakom treba uslova, ali čini mi se da umetnost više zahteva s te strane. Više se dajemo i očekumo da nam se neki normalni uslovi pruže. "

Prisustvo države i društva u ovoj oblast kulture veoma je bitno, ali je malo onih koji su zainteresovani da je pomognu. Nažalost, danas je sve manje pomoći i ulaganja u likovnu umetnost i umetnike na Kosovu uopšte nego ranijih godina, smatra Nadica.

„Održavaju se, što se tiče te kulturne strane, manifestacije i Kolonije, ali izložbi nema puno i to je ono iz godine u godinu samo kada je neka likovna kolonija, ali se stvarno još niko nije setio. Mi imamo galerije i u Gračanici, imamo galerije i u Mitrovici, ali su tu i druga mesta. Niko se nije setio da okupi umetnike na jednom mestu ili pojedinačno, sve je jedno, da narod vidi šta radimo, da se pogledaju slike, da se pogledaju crteži, skulpture... E to fali. S druge strane i zbog ove naše omladine i zbog ljudi uopšte. Što se te političke strane tiče mi se pozivamo na to kosovsko, iskonsko, na crkve, manastire, na kulturna dostignuća koja imamo, kao npr. nošnja, narodni vez. Ljudi ne razmišljaju da je i to umetnost koja je opstala kroz istoriju i da nas je takva umetnost očuvala i dan danas ovde. Ukoliko ulažemo u mlade umetnike za deset, dvadeset ili sto godina će opet ostati nešto što će Kosovo očuvati. Trebamo malo da se vraćamo u prošlost ali trebamo da gledamo unapred i sa te strane."

Najveću pomoć Nadica očekuje od matične države, onosno Ministarstva Kulture Srbije. Posebnu posvećenost očekuje prema mladim likovnim stvaraocima i onima koji se trenutno obrazuju.

„Pomoć sigurno ne očekjem od Ministarstva Kulture Kosova, to je definitivno. Čak i kada bi oni bili zainteresovani ja lično nisam zainteresovana da sa njima imam neku saradnju. Naravno da to očekujem od svoje države, to se podrazumeva. Ulagati u zdravstvo i u prostvetu je u redu, ja konkretno radim u prosveti, trenutno sam na mestu direktora škole, ali kao što sam ranije spomenula ja razmišljam i za ovu našu decu i omladinu. Ja imam dva ministarstva, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture pa bi želela da i Ministarstvo kulture malo obrati pažnju na umetnost na Kosovu i Metohiji. Jeste da ima dosta umetnika, jeste da je konkurencija velika ali pravi talenat, ko god da je u pitanju, mora da izađe na videlo. Imamo dosta talentovane dece. Ja sam Fakultet završila u izgnanstvu, jer je Fakultet bio u Raškoj, Varvarinu, u Kruševcu, pa u Leposaviću, sve dok se nije stacionirao u Zvečanu, i ja sam se borila, imala sam dosta samostalnih izložbi pa sam tu jednu svoju umetničku stranu ispunila, ali mi je najviše žao što naša talentovana deca nisu u mogućnosti da izlažu".

Nadica Đekić je diplomirala na Fakultetu umetnosti u Prištini na grafičkom odseku u klasi profesora Zorana Jovanovića, a 2002. godine upisuje i završava postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi profesora Tomislava Trifića. Nadica je izlagala na više samostalnih i nekoliko grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

„Uglavnom su to bile likovne kolonije,najpre u Gračanici na nekoliko likovnih kolonija, onda u Štrpcu, Sokolici, to je što se tiče Kosova i Metohije. Smatram da je potrebno organizovati što više takvih manifestacija koje bi bile propraćene koncertima, recitacijama. Što se tiče samostalnih izložbi, najviše sam ih imala u Beogradu. Tako da smatram da je to uspeh. Prva samostalna izložba mi je bila u Beogradu i poslednja samostalna izložba mi je bila u Beogradu kad sam magistrirala, u Studenskom centru. Izlagala sam dosta po inostranstvu, u Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Japanu, Indiji gde sam i boravala nedelju dana dok je trajala izložba u Nacionalnoj galeriji modernih umetnosti u Bombaju. To je bilo organizovano od strane Ujedninjenih nacija i tamo sam bila kao predstavnik srpske zajednice. Tamo sam izlagala slike, ulja na platnu. Moram vam reći da je tretman bio izuzetan što se tiče indijske Vlade i Ministarstva kulture. Sve je to propraćeno medijski korektno. Oni su finansirali izložbu."

Kosovski slikar i profesor na prištinskom Fakultetu umetnosti Petar Đuza o radu Nadice Đekić je napisao:

Umesnim se čini postaviti pitanje, u cilju razumevanja dela jednog stvaraoca, tim pre kada, na Kosovu i Metohiji, pripada mlađoj generaciji: šta stvara, od kakvog damara je sastavljena osobena poetika i u kakvim dramatičnim nacionalnim (ne) prilikama to deo nastaje. Delo sazdano u jednom od srpskih getoa, u jednom od krugova pakla, uistinu i jeste sažeto u dvojstvu: dela kao postmodernog likovnog artefekta i dela autentičnog i dramatičnog duhovno svedočenje. Otuda u radovima Nadice Đekič, stvaraoca mlaše generacije (na poslediplomskim studijama kod profesora Tomislava Trifića) poima se odgovor na ova pitanja.

Budući da živi i stvara na Kosovu, u Gračanici, ona naglašava ljudsku, duhovnu i stvaralačku postojanost i otpornost u odnosu na aktuelna dramtična kosovska dešavanja. Simptomatično je u mogućem ratumevanju da se njeni krugovi pakla, stoga, do bezdana svijeni u grotlo kruga. Oblik je kao likovni symbol svijen u sebe ograničen mučnim osećanjem klaustogobije. Crni krug (poput Maljevićevog) ne ishode iz esttike, koliko iz prihogene, egtzistencijalne i fizičke ugroženosti.

Podsticana sugestijama svog mentora, Nadica, u svojoj likovnoj poetici, čini nekoliko važnih pomaka: odbacuje krug. Strukturalno polje likovnog prostora otvara i obogaćuje simbolikom amorfnih i biomorfnih oblika. Nešto se važno promenilo; stukturalni elementi iz sveta asocijativne apstrakcije, sada s, optimistički, obogaćeni ikonografijom oblika, senki silueta, iz znatno bogatije riznice prepoznatljivih oblika i kombinovanom tehnikom. Nadica Đekić je po formalnom akademskom opredeljenju grafičar.

Njeno istraživanje i probavanje u slikarstvu, svakako je važno i to iskustvo. Ona, naime, provodi sliku u grafiku i grafiku u sliku. Tako u njenim radovima dolazi do zanimljive simbioze grafike is like. Između crteža i slikanih sekvenci na platnu, u tom spletu vijugavih linija ekspresionističkih enklava kolorita dešavaju se te likovne tezije. Stvara se vizuelni plastički napon, poput uličnih grafita, gde crtež ulazi u strukturu slike, a slika stukturu crteža obogaćuje i daje jednu novu dimenziju vrednosti.

Budemo li govorili, s razlogom, o autentičnoj likovnoj poetici Prištinske likovne pkole, proistekle iz kruga stvaralaca profesora Fakulteta umetnosti, onda se doista može s pravom reći da se Nadica Đekić legitimiše kao još jedan izdanak i perspektivni protagonista te prepoznatljive poetike.

Dok se još odvija grčevita borba za duhovni nacionalni opstanak, u preostalim srpskim enklavama na izdisaju, podrazumevanjući valjanu kulturnu funkciju Doma Kulture u Gračanici, ovo delo mladog stvaraoca Nadice Đekić vraća nam nadu u ponovno duhovno uzdignuće. Stoga se i njeni radovi mogu očitavati i kao svojevrsni stvaralački otpor besmislu i beznađu.

Osim grafike i ulja na platnu, Nadica Đekić se bavi i vajarstvom, ali zbog uslova samo povremeno. Ipak je sebe najviše pronašla u grafici.

„Grafika je takva umetnička disciplina koja zahteva crtež, osnova grafike je crtež i grafičar crtežom odnosno linijom dočarava taj svet, i unutrašnji i spoljašni onako kako deluje na njega. U grafici se koriste i boje, ne naravno tako često kao u slikarstvu, ali osnovna i prava grafika je grafika u crnoj i beloj boji gde se mora postignuti taj kontrast i ta suprotnost između crne i bele i dosta često se radi i sivim bojama. Ono što je karakteristično za grafiku jeste znak koji se tu koristi. Evo tu imamo grafiku, ribu, tu imam dosta raznih linijica, krstića, ima cik cak linija, spirala, kružića, to je sve jedan simbol, jedan znak koji nešto predstavlja umetniku. Recimo ovi krstići asociraju na Pravoslavlje, na Hrišćanstvo. Kružić asociraju na nešto upotpunjeno, da je nešto oblo, na zemaljsku kuglu i td. Unutrašnji impulsi i previranja moraju doći do izražaja u grafici jer što je crtež dominantniji, dinamičniji kada je jače odrađen, nekad čak i agresivan, upućuje na to da je umetnikovo unutrašnje stanje takvo. Kad je crtež blaži, linija svetlija i mekša onda pokazuje ženstvenu stranu kada je žena grafičar u pitanju."

Za sebe kaže da grafiku radi muški. To su jake linije i vrlo često se dešava da kada radi skice svojom snagom pocepa papir ili probuši ploču.

„Grafika je takva tehnika da iziskuje mušku snagu i ono nešto što na slikama na ulju ne priakzuje a što je mnogo nežnije, u grafici taj unutrašnji osećaj je agresivniji i dinamičniji. Što se tiče slika, samim tim što se boja koristi, slike su mnogo nežnije. Jesu apstrakcije ali su to opet apstrakcije ge ima plave boje, zelene, crvene koje prikazuju neko unutrašnje stanje koje je malo lepše."

Zbog obaveza koje ima kao majka dvogodišnjeg sina i direktorica Osnovne škole Miladin Mitić u Lapljem Selu, Nadica Đekić sve manje radi grafike, pa trenutno slika ulje na platnu.

„Grafiku nisam radila dugo, moram priznati. Više od godinu dana. U međuvremenu sam dobila bebu tako da je sada dosta teško da se grafika radi, jer grafiku radim u dubokoj štampi, a što se tiče slika, slike rado radim jer je lakše u odnosu na grafiku s obzirom da sada imam i malo dete. Lakše je doći i do platna, boje su tu, potrebna je samo ta inspiracija i da se sedne. Onda više nisi na zemlji, sve što imaš u glavi izbaciš na platno i gotova je slika za dva tri dana."

Iako joj deo porodice odavno više ne živi na Kosovu, Nadica svoju i budućnost svog supruga i sina vidi ovde. Kaže da nikada nije razmišljala da napusti Pokrajinu, bez obzira na mogućnosti koje bi imala kao umetnik u centralnoj Srbiji ili u inostranstvu. Čak ni u vreme kada su se na Kosovu dešavali incidenti i progoni nad Srbima, ona je bila uporna da ostane.

„Tu gde je najveća inspiracija, tu umetnik može da stvara, naravno potrebni su uslovi, ali ako je inspiracija jaka i to nešto od Boga dato, dovoljna je samo olovka i papir da nesto predstaviš i da to bude originalno delo. Kosovo, a pogotovo ljudi veoma su inspirativni, takođje naša stara arhitektura, crkve, pejzaži, ptice. Radila sam gavrane, koje sam viđala samo na Kosovu i mislim da takve i sličcne stvari koje se mogu videti samo na ovim prostorima treba preneti na papir. Moje kolege iz Srbije verovatno na sličan način stvaraju i inspiraciju za svoj rad imaju iz okruženja u kome su rođeni, ja sam rođena na Kosovu, ovo je moj dom i on će ostati moja inspiracija. Jeste teško, ali se ja iskreno nadam boljoj budućnosti za sve ljude na Kosovu, a posebno za srpsku zajednicu."

Nažalost, većina srpskih stvaralaca sa Kosova i Metohije ne misli kao Nadica, pa je odavno napustila svoj dom, neki su odlazili svojom voljom a mnogi od njih su proterani, pa je vrlo mali broj ostao u Pokrajini, gde i danas živi i radi.

"Mogu slobodno da kažem da je na ovim prostorima oko dvadesetak pravih i ozbiljnih umetnika kojih je ostalo da stvara i živi. Od dvadesetoro umetnika koji završe Fakultet samo njih dvoje-troje nastavi da se bavi svojim pozivom i nije samostalni umetnik, a ima i takvih koji nikad nisu izlagali i to je ono što ne valja. Ja radim u školi, ali kad završim obaveze meni jedan dan ne prođje bez umetničkog rada, jer je za mene to duhovna hrana. Uveče kad uspavam dete nastavim sa crtanjem."

Jedina prilika kada se okupljaju likovni umetnici na Kosovu je tradicionalna Vidovdanska likovna kolonija u Gračanici koja se održava svake godine. Nadica Đekić je nekoliko puta izlagala na koloniji zajedno sa svojim kolegama, a 2004 godine osvojila je nagradu „Dimitrije Popović" za mlade stvaroce.

"Ta kolonija je veoma bitna za umetnike na Kosovu, posebno za centralni deo, iz rasloga što ta kolonija ima umetnički savet i živi. Kolonija bez Umetničkog saveta nije potpuna, jer kad umetnici izlažu vrlo je važno da svaka galerija ima ovakav savet koji pregleda te radove, a onda se ti radovi, koji su prošli Umetnički savet i žiri izlažu. Znači, to neki kritičar mora pogledati, oceniti i tek onda taj rad i ta kolonija dobija na vrednosti, odnosno takva izložba. Ova kolonija je veoma ozbiljna zbog toga što je čine profesori Fakulteta umetnosti iz Prištine. Tradiconalno se svake godine štampa katalog sa tim radovima, a Ministarstvo kulture Republike Srbije je inicijator i glavni finansijer svega toga. Moram vam reći da je iz godine u godinu bolje, bez obzira na teške uslove. U ovoj koloniji ne nalaze se samo umetnici sa Kosova, već su tu i razni drugi poznati slikari koji rade u inostranstvu, zatim i umetnici iz Beograda. Član kolonije je i gospodin Miško Petrović doskorašnji presednik ULS-ovog, upravnog odbora. Izuzetno je značajna za mlade stvaraoce i za njihovu afirmaciju, tu se nalaze studenti završnih godina studija Fakulteta umetnosti, kojji imaju priliku da slikaju zajedno sa svojim profesorom, druže se i tako se zapravo uči ovaj zanat."

Bila je ovo priča o još jednom mladom umetniku koji živi i stvara tu pored nas. Njena upornost i talenat, ali i želja da ostane u Gračanici, gde trenutno živi, trebala bi biti podstrek svima, ali posebno mladim umetnicima koji tek treba da se afirmišu. Ovo svakako može biti i podstrek društvu da pomogne razvoj umetnosti na Kosovu i Metohiji.

(povratak na prethodnu stranu)