 |
|
|
|
Goran Vučetić, gitarista
Slušajte emisiju Umetnost života od 21.12.2008. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
U večerašnjem izdanju serijala Umetnost života predstavljamo vam mladog muzičara koji svojom muzikom budi i uspavljuje komšije iz zgrade i koji mu naviknuti na žestoki zvuk više i ne zameraju. Naprotiv, naš mladi gitarista nije u svom kraju poznat samo po ovome, već i po kvalitetnom radu što je rezultiralo mnogobrojnim nastupima u zemlji i inostranstvu. Predstavljamo vam Gorana Vučetića, gitaristu iz Kosovske Mitrovice i člana 'Lazy benda'...
„To je bilo pre 18 godina. Moja braća su svirala gitaru, to im je više bio hobi ali su nastupali u Domu, onda sam ja nešto poželeo da sviram u jednom trenutku, međutim, moj srednji brat koji je od mene strariji 14 godina nije imao volje da radi sa početnicima. Napisao mi je 16 osnovnih akorda i rekao je „ceo si rahitičan, nikada nećeš da prosviraš. Jedva hvataš to sve". Muka mu je bila da radi sa početnicima kao i svima. Dao mi je tih 16 akorda i rekao da vežbam to. U međuvremenu se on odselio, nije živeo više sa nama i kad je došao posle godinu dana, zaprepastio se. Ja sam sve sam radio, ja sam samouk. To je krvavi rad, mnogo je lakše kad odeš na Akademiju ili u Srednju muzičku pa te ljudi usmere. Ovo je vežbanje, u prvom periodu šest sati dnevno, pa devet pa na kraju završiš na 12 sati dnevno. Znači, brutalan rad ali rezultati tu nikad ne izostaju." Prvi javni nastup Goran je imao još u šestom razredu u jednom kosovskomitrovačkom kafiću, a zatim je u sedmom osnovne usledio i nastup pred većom publikom, na čuvenom rok festivalu u Kosovskoj Mitrovici koji se tradicionalno održava u čast pokojnog bubnjara Mije Radomirovića. Iako je stekao neko prvo i u to vreme značajno iskustvo kao samouk, Goran se nije muzički obrazovao. Malo zbog godina koje je imao a malo i zbog sputavanja roditelja. „Obično deca u Muzičku školu kreću u prvi razred i to je na vreme, ali sam ja malo kasnio pa sam sve sam radio. Kasnije sa 18 godina mene je interesovalo to obrazovanje, npr. Akdemija ali ne naša jer me klasična muzika nije zanimala. Jedino od klasike što sam ja poznavao je bilo Ingvi Maunsen i to je neoklasika, on je svirao metal klasiku i to je bilo aktuelno kad sam ja bio klinac. Više me je zanimo bluz sviranje, rock 'n' roll, džez, ali klasična muzika ne. Taj pristup me nije interesovao. U to vreme je bila i Srednja muzička i ja sam kao nešto pokušavao ali je gitara bila neobavezan instrument, klavir je bio obavezan a ovo sviraš po želji, što je meni isto bilo van pameti. Onda sa 18 godina kad sam završio srednju bilo dali da odem... Dosta mi je prijatelja otišlo u Grac u Austriji, to je nama najbliža i najjeftinija Akademija i razmišljao sam da li da odem ili ne i onda su moji roditelji rekli „pa gde ćeš tamo, trebaš Nemački da učiš, ti si klinac" i ja ne odem, a tad se u stvari ide, kad si pun elana. Sad sa 30 godina da ja odem je malo hard cor. Nije to da moram da radim sve iz početka ali treba stvarno mnogo volje, a i hiljadu stvari me veže ovde." Međutim poznanstvo sa kosovkom muzičkom legendom Petrom Rakićem pomoglo mu je da napreduje i mnogo toga nauči. Iskustvo osnivača džez festivala a kasnije i kosovskomitrovačkog Big benda nateralo je Gorana da i sam stekne iskustvo pravog profesionalca.
Jesi li učestvovao na ovogodišnjem džaz festivalu u Kosovskoj Mitrovici? „Ne samo sam jednom učestvovao i to je bilo 2004. godine i tad sam svirao sa Perom i sa mojim bendom." Goran Vučetić je aktivni član Lazy benda koji je posle rata na Kosovu i Metohiji oformljen na inicijativu Petra Rakića i Vasilija Adžića. To je cover band koji broji pet članova i postoji već više od pet godina, a sastavljen je od članova bendova koji su se uglavnom raspali zbog odlaska mnogih muzičara sa Kosova. „To je bend od posle rata. Svi smo bili u šoku, rat, frke, ne znam ni ja šta sve... i niko nije svirao. Svi ovi dobri muzičari su nam otišli. Neki su ostali ali je većina otišla po svetu, po akademijama, po Srbiji su se odselili, tako da smo bili u deficitu. Imali smo samo neke okrnjene bendove. Neki nisu imali bubnjara, neki pevača, a dešavalo se da su i kompletni bendovi otišli. Ovde je scena bila jaka pa je bilo normalno da radi 30 aktivnih bendova tokom cele godine. Onda smo napravili bend na ideju prijatelja našeg, Vasilija Adžića. Bukvalno je pokupio sve ljude iz različitih bendova, neke malo bolje muzičare. Iz mog starog benda Krvna grupa smo bili ja i moj pevač, Miljan iz grupe Dalton, Darko iz poznatog benda Crna dama koji su svirali sa Viktorijom na 3 kanalu, Gitarijadi itd, bili su prateći bendovi i Vasil koji je bio basista u par bendova. Tako smo krenuli. Oživeli smo tu scenu, a u to vreme je garažni punk bend Hosenfefer snimao svoj album, možda peti po redu, tako da je ta scena oživela sa ta dva benda. Onda su klinci krenuli masovno da sviraju, zaprav onoliko koliko je to bilo moguće. Dešavalo se da imamo probu, prvu ili drugu i da neko baci bombu i onda svi dole, pauza nedelju dana. Ali smo ipak radili svirke. Zapravo sve je krenulo kad se Pera vratio iz Herceg Novog, on je krenuo sa sešenima, sa gitarskim večerima, pa smo kao posledica toga napravili ovaj bend." Iako postoje dosta dugo, Lazy band do sada ništa nijeu objavljivao. Ovi momci rade isključivo live svirke i obrade drugih poznatih izvođača.
Osim Kosovske Mitrovice, jedinog „kulturnog centra" na Kosovu i Metohij, Lazy band nije nastupao u drugim sredinama. Bilo je pregovora ali se od toga ipak odustajalo zbog nezainteresovanosti publike. „Ovo je posledica ranijih dešavanja, ovo nije nastalo posle rata ova scena postoji iz pedesetih godina. Imali smo želju da sviramo tamo ali su te sredine zatvorene. Ugovarali smo neke svirke, kažu da su lokali dole troduplo veći od ovih ovde. Kažu da je super sređeno u lokalima u Gračanici i da mogu i koncerti da se održavaju ali sam čuo da ljudi baš i ne vole ovu vrstu muzike i bez veze je da maltretiramo nekog. I kada bi neki poznati Rock band došao, verujem da ne bi bilo veliko interesovanje." Iako je veliki broj rok bendova napustio ovaj grad, generacije koje stasavaju sve se više interesuju za ovu vrstu muzike pa sastavljaju svoje bendove, tako da Kosovaska Mitrovica trenutno ima desetak aktivnih rok sastava. Pored toga u gradu na Ibru postoji i Rok škola koju pohađa više od trideset mladih. „To je organizovalo par nevladinih organizacija u saradnji sa Muzičarima bez granica i tom državnom Holandskom Rock akademijom. Oni su sve to donirali, mi smo krenuli pre dva meseca sa radom. Pričali smo u Holandiji i dogovorili da to preraste u nešto ozbiljno, svi mi težimo tome. Ti klinci će imati neku svrhu, jer oni koji idu ovde u školu kada dobiju neki papir imaće neke olakšice za studiranje u Holandiji. Pokušavamo neku ozbiljnu priču da napravimo jer u Srbiji ne postoji Rok akademija, već su to neke privatne škole, možda čak ne i to već neki ljudi samo daju privatne časove."
„Držim im individualno časove gitare i bas gitare, imamo i čoveka koji radi sa bubnjarima ali se većina vremena posvećuje bendovima. Akcenat je stavljen na rad sa bendovima. Učenici dođu i izaberu neke pesme koje sviraju i ako su im ponekad teške neke pesme, oni mogu da odaberu druge. Nešto oni skinu, nešto mi i onda im pokazujemo i polako radimo zajedno, učimo pevanje, refren i gde treba tiše, gde jače." Mladen Murinić jedan od studenata u Rock školi kaže da je zadovoljan tretmanom u ovoj ustanovi i onim što je naučio od Gorana. "Kada sam krenuo u školu naučio sam mnogo toga. Kada je Goran počeo da me uči naučio sam tonove I nekako sve ide mnogo lakše. Goran je odličan professor, objašnjava super. Nije strog, šta god da zada to se nauči." Instrumenti za mlade umetnike obezbeđuje sama škola, što je kako Goran kaže velika prednost. On se priseća da je kada je on počinjao bilo nezamislivo kupiti neki insturment. „Kada smo mi svirali, bilo je nezamislivo kupiti bubanj, prvo zato što je najskuplji instrument, drugo zato što pravi veliku buku i treće zto što nemaš mesto gde bi ga stavio. Kupovali su ljudi ali neke najjeftinije, a deca su sda dobila perol bubanj odmah. Imao sam tu sreću da moj brat živi u Australiji. Imali smo kući neku akustičnu gitaru i kada je on čuo da se ja ozbiljno bavim muzikom on je doneo i gitaru i pojačala na poklon, ne baš jako ali je bilo dobro za svirke. Ja sam imao sreću da dobijem sve odjednom ali to je redak slučaj, uglavnom su se ljudi mučili. Kasnije sam kupovao i brat mi je donosio, još dve gitare mi je doneo, ali one su bile mnogo kvalitetnije. To ume da bude jako skup hobi, ako ne zarađuješ od njega." Škola u kojoj mladi uče da sviraju se nalazi u čuvenoj Bošnjačkoj mahali u Kosovskoj Mitrovici, poznaoj po velikom broju incidenata. To je privatna kuća na čijim vratima su okačene rešetke i koja ima samo tri prostorije. Goran smatra da to nije dovoljno za velikih broj studenata koji tu dolaze pa najavljuje moguće proširenje. „Hoćemo da proširimo školu ali treba mnogo novca. Sve zavisi od investicija, koliko novca bude dato. Jedan bubnjar sada treba da počne da radi i on će note da im pokazuje. Ovde ima trenutno 9 bendova i to su uglavnom mladi bendovi. Postoje dva benda u kojima su ljudi stariji od dvadeset godina, a u ostalim su deca od nekih 13 godina, klinci." Zbog obaveza koje ima u Rok školi ali i privatnih obaveza članova benda sve se ređe okupljaju i nastupaju. Ipak se nekako sastave pa bar jednom mesečno i odsviraju u nekom klubu u gradu. Tako je bilo i pre nedelju dana.
Da bi se normalno živelo od svirke treba dosta nastupati, što rock bendovi ne mogu da postignu. On kaže da je drugačija i mnogo bolja situacija sa bendovima koji sviraju narodnjake. „Zarađuje se i ja u principu ne sviram besplatno, ni ovde ne radim za džabe ali daleko od toga da zarađujem kao neko ko svira svadbe svakog vikenda ili ne daj Bože svaki dan. Mi imamo super cifru, mnogo veću nego bendovi u Srbiji ali trebaš baš da sviraš mnogo često da bi od toga mogao da živiš dobro. Mi sad baš retko sviramo, ali ako sviraš u istom gradu optimalno je da sviraš dva puta mesečno s jednim bendom, a ako imaš više bendova onda super. I to ti je od prilike zarada od 300 ili 400 evra da bi mogao da živiš od toga. Sviranje je lep poziv, lepo zanimanje, ti uživaš u nečemu što sviraš. U principu mi ne sviramo ono što ne volimo. Obično je to nama kao neki ekstremni posao, mi imamo još jedan posao pa nam je to neko dodatno primanje. Tako je isto i u Srbiji, to većina radi. Svi muzičari drže ili neki musick shop ili časove ili ne znam šta već, ali niko ne živi samo od muzike." Iako je imao ponude za rad u metropoli, Goran nikada nije odlazio iz provincije, bar ne na duži period. Kosovska Mitrovica ga veže za porodicu i prijatelje ali i za pošten rad, što nije bio slučaj sa zvezdama sa kojima je kratko sarađivao u Beogradu. „Bio sam ja par puta tamo i snimao sam za ove „poznate" likove nešto, ali to su sve klanovi i teški eksploatatori. Svi gledaju da te zavrnu na svaki način. Tako da mi se uopšte nije svidela ta priča pa se nisam ni zadržavao nešto dugo gore pa da ja nađem neki bend u kom ću da sviram, nego to je sve bilo na kratko. Ovde sam već imao bend, nešto smo radili. Ni gore u Beogradu nije bajno za ovu vrstu muzike ili da svirš u nekom mnogo poznatom bendu ali i to moraš da sviraš često ili da ideš vani." Iako ima dugogodišnje iskustvo kao live svirač, Goran ništa nije objavljivao. Snimao je uglavnom za druge koji su u većini slučajeva zloupodtrebili njegovo poverenje. „Ja sam više live svirač, više sam za džemovanje, za sešne, svirke. Ja sam to izabrao. Svirao sam davno, ali su mi to bili prijatelji. Dado Glišić, tada nije bio poznat i mi smo kao radili nekom liku album u Herceg Novom i ubismo se od posla i sviranja, snimimo lom materijala što su oni mogli da iskoriste. Imaš tejkove i on posle bira šta će da iskoristi, secka. Na kraju je bila priča da nisu mogli da iskoriste ništa od toga. Ja kasnije slušam album i čujem neke moje delove. Sad nisam siguran jer je to isproducirano. Kasnije, kad sam drugi put snimao za Bojana Marovića. Dogovorimo se da se vidimo i sve ugovorimo, oni plaćaju 300 evra i ja se razbijem tamo od snimanja. Jer ja tako snimam, ne znam ja te njihove prevarantske fore. Ja im snimim za jednu pesmu 20 kompozicija u raznim manirima, jedna sa akustičnom, jedna sa električnom, jedna kao Satrijani, jedna kao Hendriks, džez sam im snimio, sve šta su hteli da bi mi na kraju rekli ne može ništa od toga da se iskoristi, rekao je menadžer. I ja sad nisam siguran kad slušam album, jer on može da secka kako hoće. To je sve ostalo kod njega, ništa nije brisao. Tako da te priče ne volim, a kad nešto sviraš uživo, tu nema prevare. Ti kućni svirači nisu moj fah." Na današnju rock scenu u Srbiji najviše utiču mediji. Nezastupljenost rock grupa u medijima odražava se i na publiku koja se sve više okreće turbo folku. Goran smatra da u su turbo folk muzičari previše prisutni u domaćoj javnosti.
Ovaj dvadesetosmogišnjak svakodnevno vežba i po nekoliko sati jer se priprema za put u Australiju gde će svirati pred sidnejskom publikom. „To je turneja sa grupom Galija u sklopu koje ću ja imati jedan nastup od 45 minuta svake večeri, sviraću na pratećim trakama gde je usnimljen ceo bend i ja preko toga sviram insturmentalnu muziku. Pretežno ću svirati neke etno rok kompozicije i par kompozicija od nekih poznatih svetskih muzičara. Ta turneja je organizovana preko mog brata koji tamo u Sidneju već 17 godina. On je dok je bio u Srbiji radio sa našim poznatim pevačima, bio je menadžer mnogima, ugovarao im je svirke i dovodio ih je u Australiju, pa se iz Srbije zna i sa grupom Galija, a pošto oni nikada nisu bili tamo a voleli bi da odu, tako je i sve to organizovano, a tako je nastala i naša saradnja." Goran Vučetić nema neke određene planove za budućnost. Ono o čemu trenutno razmišlja je da iskoristi slobodno vreme u Australiji obilazak klubova i neko eventualno muzičko angažovanje tamo. „Videćemo šta će biti u Australiji. Neki moj osnovni motiv što idem tamo nije sviranje sa Galijom, jer od toga nema ništa naravno. Mi sviramo samo sad i više nikad najvrerovatnije. Bitno mi je da u tim pauzama koncerata, kad mi budemo slobodni da idem po autstralijskim klubovima, da vidim njihove svirače. To smo radili u Holandiji. To ti je ono da vidiš gde si u odnosu na svet, i naravno svaki taj veliki grad ima svoju knjigu sa muzičarima, ti to prelistaš, javiš se i onda odeš i probaš. Probaš pa ako upadneš u neki bend i ako vidiš da možeš da živiš od toga to je strava. A tamo nema narodnjaka, nema turbo folka, tamo se svira ono što ti voliš. Sve je do tebe, naravno i faktor sreće."
Zanimljive podatke o radu Gorana Vučetića pronašlli smo i na sajtu Muzičara bez granica http://www.musicianswithoutborders.nl/p_rock_whoswho_goran.htm: "Goran je sam učio da svira gitaru tokom devedesetih, što je sada ukupno 18 godina. Svirao je na mnogim klubskim koncertima, džem sešn-ovima, festivalima i većim koncertima. Goran je džemovao sa velikim imenima kao što su svirač duplog basa Branko Pejaković, Maks Gregor Orkestra, Djuke Elington, Jeni Evans i bubnjarem Markom Đorđevićem. Takođe je nastupao sa nekoliko srpskih bendova, uključujući Viktoriju, Tajm, Ju grupu, Neverne bebe i Električni orgazam, a jednom je u klubu svirao i sa basistom grupe Fejt nou mor Bilijem Gouldom. Goran poznaje različite gitarske tehnike, kao što su slajd gitara, čiken piking i teping, a svira različite pravce kao što su bluz, rok, hevi metal i džez fjužn. Osim gitare Goran zna da svira i bas i bubnjeve. Od samog otvaranja u oktobru 2008. godine, Goran radi kao trener bendova i instruktor za gitaru i bas u severnom odeljku mitrovačke Rok škole." Bila je ovo priča o mladom muzičaru Goranu Vučetiću koji je sam zaslužan za svoj trenutni uspeh i koji smatra da za rokc and roll još uvek ima nade i publike. U Kosovkoj Mitrovici je sigurno ima jer činjenica da u ovom gradu postoji škola Rocka mnogo govori, a Goranov mukotrpan rad sa gitarom i upornost će sigurno mlađim generacijama poslužiti kao podstrek. 
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" Gledajte i slušajte izvođenje Gorana Vučetića i "Lazy benda" na YouTube-u |
|
|
|
|
Goran Vučetić je dobru muziku prepoznao još u dok je bio u pelenama jer su ga starija dva brata uspavljivala uz AC/DC. Pošto su i oni svirali gitaru, jednostavno je bilo nemoguće da to jednoga dana ne poželi i mali Goran, što se zaista i dogodilo. Prvu gitaru i akorde dobio je od brata, ali ne i razumevanje. Ipak njegova upornost i želja da dobro svira dali su prve i značajne rezultate što je nadjačalo bratovljevo nepoverenje.
„Sa Perom sam se upoznao preko muzike i mnogo sam naučio od njega i svirke. Mi se i privatno družimo. Kad je došao iz Herceg Novog pozvao me je pa smo džemovali, pa smo osnovali jedan bend i to je super iskustvo za mene. Mnogo sam naučio od njega iako nisma kod njega išao na časove, nego razgovorima, koncertima stekeneš puno iskustva. On stvarno zna mnogo."
„Mi smo pravi cover band, u principu svi mi smo snimili pet, šest stvari tada u prištinskom studiju sa starim bendovima, ali od kada je ovaj bend nastao sviramo samo obrade. Svirali smo i novogodišnje programe. Lazy nije za neki takav projekat, sviramo samo obrade. Glupo je da jedan čovek povuče sve, da uradi aranžmane, da uradi sve, da bi bend potpisao sve na gotovo, tako da u tu priču nismo uopšte ni ulazili. Ja radim neke instrumentalne stvari i to radim već godinama ali to je nekomercijalno. Ako budem i snimio nešto, biće to s mojim imenom."
Goran Vučetić u školi Roka radi kao profesor gitare.
„To smo samo ja i bubnjar, to je više za prijatelje, mada dolaze svi. To je ta glavna ekipa, naše društvo, nije privatna žurka ali to tako ispadne. Sviramo ali nemamo puno vremena. Ja se spremam za Australiju i puno vežbam, a bubnjar je sada skoro dobio sina i zauzet je. Na drive festivalu smo bili samo ja i pevač, pošto smo bili pozvani. Pre toga smo imali jednu svirku u VIVI ali to nije tako često kao pre. Ranije smo imali u starom klubu VIVA, koji je izgoreo, dva puta mesečno koncert. Oziljno se radilo, jedne nedelje se svira nekih 25 stvari, a sledeće se skida 5 ili 6 novih i tako stalno. To je dugo trajalo ali posle toga smo malo stagnirali. Sada imamo možda 150 stvari na repertoaru."
„Imaš ljude sa izgrađenim ukusom. Ne mogu ja sada sa 30 godina da počnem da slušam turbo folk, to je gotovo. Mogu oni da utiču malo na klince, ali se i to kasnije iskristališe kad dete sazri. Mediji utiču, u medijima nije zastupljen rock 'n' roll. Ranije su postojale neke rock emisije, mada je bio zastupljen i džez ali i druga vrsta muzike koja nije turbo folk. Evo ja lično gledam emisije o starogradskoj muzici i staroj narodnoj muzici, npr. kad Merima Njegomir peva u onim nošnjama ja se oduševim, meni je to strava. To je naša muzika, a ovo nije moja muzika, ovo je neki Avganistan, Turska ili ne znam šta je uopšte, nešto bez veze. Turbo folk pevači su stalno u medijima jer su puni para, oni plaćaju termine. Glupo je da čovek koji iza sebe ima 30 albuma nešto radi, nigde u svetu takvi muzičari ne rade više, već se voze kolima i idu s kafe na kafu, na odmore i ne rade ništa. A kod nas ne, ovi što imaju 30 albuma muče se i dalje, sviraju za 1000 dinara i nema nikakve zarade od tih diskografija, a na svim radio stanicama se vrte njegove stvari, a narodnjak npr ima dva albuma i došao je iz Svedske ili Nemačke i odmah plati. Npr. Na RTS-u posle dnevnika hoću da mi reklama ide tri sata, lupam sada, ali je stvarno tako jer on ima toliko novca da plati i to je ubitačno. Ja znam da je sve novac ali kako da ga zaradiš, šta sad. Ovde se uopšte ne doživlajva muzika kao zanimanje, smatra se da si ti neki zabavljač. Isto je svirao obrade ili svoje pesme isto je, nema svrhe. Svuda u svetu ljudi žive od autorskih prava. Zamisli da Abba sada nešto snima, to bi bilo smešno. Godinama se ti hitovi vrte jer su to mega hitovi, sve generacije znaju za njih. Naravno na njihov račun konstantno leži novac. Ili jedan Pol Makartni, isto je tako. Pričajmo o Električnom orgazmu, to je naš poznati bend koji ima mega hit „Igra rock 'n' roll cela Jugoslavija". Svuda se korista ta numera, a oni ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem. Mene ne može da ubedi niko da je veći hit „Splavovi" (Novice Zdravkovića) nego ovo. Splavovi su sezonska pesma, ali taj pevač je pun para, a ovaj Gile koji je zašao u godine se i dalje muči, mora da ide na koncerte i da svira. To je ta čudna priča. Lako je dok si mlad, možeš da nosiš na leđima 300 kg i da ideš iz grada u grad ali sa 50 godina je već van pameti stvarno."
