 |
|
|
|
Blagoje Savić, pesnik
...ili pročitajte celokupan transkript emisije
U nastavku ciklusa emisija "Umetnost života" predstavljamo vam pesnika koji se oslobodio kosovskog krika u poeziji i koji je od samog početka težio da u njegovom stvaralaštvu budu dominantni koreni svetske poezije. On traga za onim što je u toj savremenoj svetskoj peoziji najvrednije, najupečatljivije i najproduktivnije. Večeras vam predstavljamo Blagoja Savića, pesnika iz Kosovskog Pomoravlja. Čovek pun nebrojenih namera
Čovek pun nebrojenih namera
"Tada kada sam objavio prvu pesmu, bilo je nešto o Novoj Godini, ali pre toga je bila jedna misaono refleksivna pesma "Vodeni žubor". Bio je jedan potok i on je pored moje kuće prolazio i tada sam imao prvi razgovor, prvu tajnu i to je bilo moje prvo uvođenje duha u prirodu. To je bila neobična pesma u prozi i taj žanr i sada dosta negujem. Samo podneblje iznuđuje tvoj duh da mu se ponovo vratiš na to polazište ili izvorište, to prvobitno i beskrajno nadahnuće. Ma koliko čovek živeo on se uvek vraća tim svojim prvim utiscima i korenima u detinstvu. Ja sam u to vreme čuvao bostan, roditelji su me kao gimnazijalca posle svoje nemaštine usmerili da čuvam bosta, i tada sam pročitao četiri vrlo važne zbirke pesama, "Koru" Vaska Pope, koja je objavljena 1953. godine i koja je značila mnogo za srpsku savremenu književnost, potom"Vatra je ništa" Branka Miljkovića, a onda i dve žbirke pesma našeg izdavača koje je štampalo Jedinstvo iz Prištine a to su, "Veseli prognanik" Ljube Popovića i "Bestelesni konjanik" Radeta Pavlovića. Onda sam čitao treću zbirku Lazara Vučkovića "Izgubljeno more" i onda sam došao do saznanja, do nekog Božijeg signala, odozgo je došla neka poruka da i ja mogu da mogu da napišem bolju zbirku pesama od njih. To je bila jedna velika hrabrost, jedna velika poetska smelost i ušao sam u tu duhovnu vežbu i napravio prvu zbirku pesama koja se zvala "Zatišje osećanja". Njegova prva zbirka pesama "Zatišje osećanja" sadržala je oko četrdeset pesama. Dve, među kojima i pesma Beli san, urednik Radoslav Zlatanović je odabrao i objavio u Stremljenjima. Nakon toga, Blagoje Savić je počeo ozbiljnije da ulazi u svet literature. "To je stalna sumnja, kolektivni oblak koji dolazi odozgo, on vrši neko sažimanje u tvom duhu, ne možeš sve da obuhvatiš, ali ono najvažnije kao iskra koja daje jedan svetleći stub u tvom duhu. E to ti otvara neka vrata kao u Danteovom Čistilištu da si negde blizu nekog sjajnog dohvata mirisa ruže i njenog imena, ali to je sve naslućivanje. Dođete do jedne zlere Aristotelove sumnje, do neke istine koja nas polako za pravu stvar zavarava i nikad do nje ne možemo da dođemo.Možda je u toj poetici dijalektike zaista istina ono što čoveka neprestano celog života zavarava. Pesnici stalno u svoj toj duhovnoj vežbi, stalno menjaju, stalno misle da im je pesma savršena a onda kada se malo udalje od nje, kada se ponovo vrati, onu iskricu koju je priroda dala ponovo pokušava da je još dublje rasvetli da to bude jedan pravi stameni znak njegovog spisateljskog oprobavanja, da ovekoveči onaj trenutak, onaj kosmos za sebe. Možda grešim, možda je prva verzija najbolja a možda i zadnja, to će možda čitaoci ili sam Bog znati." Osim ove, Savić je objavio i zbirke pesama Izvinjenje cilju (1975), Govorim po drugi put (1978), Isto mleko (1982), Veče u plastičnoj sandali (1998), Crni rep (1989) Izmornik (1994) Pričest u polju (1995) Merza (1998) Pojanje (2004). Život poeziji
Prohodao sam kroz unutrašnjost poezije Govoreći o preispitivanju prve iskre, Blagoje kaže da je književno delo više san nego stvarnost i nikad realnost, već samo san, pa se tako među njegovim knjigama i pesmama može naći i "Međ javom i međ snom" Laze Kostića. Ovaj pesnik trenutno čita priče i eseje.
Unutrašnji svet slike Blagoja Savića dolazi kao neki neprimatan znak ali je reč ta koja će opredmetiti tu sliku u nekom neslućenom intelektualnom naletu. "Tu sliku i čitav taj teret za tu sliku će uraditi reč, a reč po meni važnija od vremena tog trenutka, ona daje jedan produžetak svega onog započetog. Reč u tom glasovnom smislu će biti razumljiva ali ono što ostavljaš nerečeno a samo opredmećuješ slikom, a između slike nema ni reči ni onog vidljivog, to je ustvari tajna savrmene poezije, ono neviđeno što ostavljaš čitaocu, da on promišlja kasnije da on dopuni ili da mu daš jedan smer koji će on kasnije u tom savremenom ruhu da opredmeti nov način pevanja, novi signal, novo pomeranje misli, novo pomeranje i vrednosno pomeranje reči jer puka reč je samo jedan krik, jedna glasovna pojava. Ono što je tajno iza nje, u slici , to je ustvari naslućivanje stvarnosnog." On smatra da je posle Branka Miljkovića prvi koji je opredmetio pesničku sliku, osnažio reč i dao joj veliko nadahnuće Lazar Vučković. Međutim, Savić zamera kritičarima što su zanemarili ljude koji su stvarali i stvaraju na Kosovu i Metohiji. "Mislim da se kritika sramno ponaša prema kosovskoj poeziji, a prvrenstveno prema pokojnom Lazaru Vučkoviću, on mora da bude prisutan u svakoj srpskoj savrmenoj poeziji. On nam je otvorio vrata savremenosti, a pre njega naravno Miljković. Čak smatram da je u poslednjim pesmama "Žuti pasĆ" ""Kiša" , onda "Tanja Dubava mi ne piše" Lazar Vučković bolji od Miljkovića. Miljković je već zapao u jednu krizu, imao je mnogo kraće pesme. Jedno namerno pećutkivanje i zanemarivanje ne samo poezije, nego i ljudi koji žive ovde, jedna nacija koja pogrešno živi to smo mi činimi se sada. U ovo vreme suludosti, jedino pisci znaju i trpe ga. Evo imali smo sjajnog kritičara Novicu Petrovića koji je vrlo loše, on je estetski po tim njegovim merilima hteo da osvetli poeziju Lazara Vučkovića pa čak umanjio njegovu vrednost. Lično smatram, ono neviđeno, ono najvrednije i ono najtananije u savremenoj poeziji ni on nije dobro poznavao jer nema to naslućivanje. Kritičar nema to naslućivanje, ono koje pesnik ima." Kritičari prilaze metodološki, oni nemaju snagu i moć da svoju misao uhvate sa onim trenutkom kada je pesnik započeo svoju pesmu. Samo oni kritičari koji pišu poeziju znaju da u svakoj pesmi pesnik daje celog sebe i da samo oni znaju problem ćutanja. 
"U ćutanju je kako kaže Andrić u Mostu na Žepi, u ćutanju je sigurnost i večnost. Ali iz tog ćutanja kad izađu one slike, drugim rečima, koje su nam bile tu na dohvat a nismo ih rekli mi, rekao ih je pesnik, tu je on jači i veći od kritičara. Kritičar mora da prizna to svakidašnje kako dođe odjednom kao kad munja blesne ali ne istom snagom ne obasja sav taj prostor , nego negde ima taj najjači intenzitet gde ga treba uhvatiti tamo gde je najsvetlije. Tako je isto i sa rečima, impulsom i snagom misli kada pesnik započinje pesmu. Započne je možda najslabijim stihom ali pesmu zaokružuje sa potpunom celinom. To je radio Lazar Vučković, jer kaže:
Trenutak prolepšan pesmom Evo šta je o stvaralaštvu Blagoja Savića napisao kritičar Saša Radojčić:
Savremena kosovska poezija mnogo boluje od usklika i uzvika o Kosovu i bolu, pa smatra da se ta poezija mora rasvetliti. Prema njegovom mišljenju postoji i neoromantičarski krik koji osporava savremenu poeziju. Taj krik je glasniji i on pokriva onu tajnu snagu savremene kosovske poezije.
Iako ne potpuno, Blagoje Savić se kroz svoju poeziju često i sa nostalgijom vraća u prošlost. To je vreme mladosti i prostor u kome se kretao, njegove prve staze i prvo promišljanje usijanja. "Posle prve zbirke ja sam sada eto uneo nešto novo, a kritika je to i zabeležila. To novo je ustvari bilo i malo bekstvo od te srednjovekovne književnosti ali su od tih glasnih intonacija ostale u reči i u stihu, u tim uzvicima, u tom kriku. Ja sam se oslobodio tog kosovskog krika, tog bola. Ostao je jedan tihi bol u mojoj poezi, univerzalni je, nema te snage da te stalno opominje ali ima snage da stalno razmišljaš o njemu, da si tu zatečen. On je pretvoren u jednu beskrajno kosmičku ćutnju." Velika patetika i glasnost ušle su sa epskom poezijom, a liričari i ljudi univerzalne epske slike nisu imali pristup da govore na takav način, smatra Savić. "Epska poezija je bila naš bukvar, naše pravo i prvo polazište ka samoj slici, ka istinitom ili neistinitom događaju, izmišljenom ili neizmišljenom. Ona nam je bila osnovno polazište, jedna cesta gde i danas mnogi pisci idu, ali na sasvim drugačiji i moderniji način opredmećuju tu sliku bola i Kosova, i taj mit je neizbežan. Nećemo ga se nikad osloboditi jer je takav prostor. Ja sam u jednom intervjuu rekao da svi mi gazimo po kostima predaka i možda nam se i njihovi krici potajno vraćaju i opominju nas da na neki drugi način progovorimo o njihovom bolu jer upravo mi gazimo po tom njihovom bolu i po toj njihovoj velikoj istorijskoj nepravdi, koja je sada i nas zadesila. Poezija ne može da kaže tu pravu istinu, ali naslućivanje o tom bolu i viševekovnu nepravdu mora neko od pesnika i prozaista na bilo koji način da iskaže. Kosovo je stvarno jedan magijski prostor, nije toliko sebičan, ko god dođe i nagazi ili počne da živi na ovom prostoru on je faktički "ušao u neki atlas opisan nebom" kao što kaže prozni pisac Goran Petrović. Znači, nema izlaza iz ove magije, velika je snaga na Balkanu pogrešno istrošena, ali misao je ta koja opravdava a istorija joj ne da da se to pomiluje." Misao će i dalje nalaziti svoj put pomirenja, a čovek će biti glavni stožer koji će odlučivati da li da će opravdati ili pronaći pravi način da odbrani tu svoju misao, to započeto delo, ili će pustiti da ljudi govore o njemu. Blagoje Savić ima pripremljenu knjigu za koju nema izdavača. "Ali ljudi su često zaboravni, namerno ili ne, mnogi dobri pisci su zaboravljeni bilo pesnici bilo kritičari bilo istoričari književnosti mnogi su sada negde u moru zaborava. Na Kosovu i Metohiji je sada jedna čista, kako bih rekao pravu imenicu "tamnica", Vladislava Petkovića Disa. Jednu grobnicu vidim gde namerno, ili pak ova ekonomska kriza, potpuno utamničila sve nas fizički a literalno svako od nas ima po nekoliko rukopisa ali je sada tako teško vreme da bi otključali vrata i objavili ih. Izdavači su već posrnuli, joj jedino Izdavačko preduzeće Panorama, kako su sada tu skraćenicu upotrebili, ali sam ja ponudio izabrane pesme jer je vreme pošto ima oko 10 objavljenih zbirki oni kažu da nemaju para i zato sam ja i dao jedan malo simboličan naslov jedan odgovor koji se krije, naše tuge tog bola i nesreće a knjiga se zove "Izabranih pesama zaključaj prah". Neznam kada će neko od nas moći da zaključa prah svojih predaka ili prah poezije ili prah misli. Volim da se knjiga pojavi u toj ediciji izabrane poezije naše Panorame jer je to zaista dobra edicija jer je poslednja knjiga koja je objavljena pokojne Darinke Jevrić ali su tu objavljne i pre toga knjige Lazara Vučkovića, Radeta Zlatanovića, Petra Sarića a smatram da je tu i meni mesto što je i logično. Sami mi kosovci nemamo kritičara nemamo ni prave urednike, neka ćutnja, neka magla bez ikakvog ljudskog lica vlada da eto oni žele da objave ovo ali nemaju sredstva. Knjiga će se pojaviti jer kad god napišem moju knjigu ona nađe put, ona će se pojaviti ali neće se pojaviti njihov bezobrazluk." 
Koja je osnovna karakteristika stvaranja u proteklih deset godina teško je reći, ali svakako da postoje neke dominante i neke tačke u tom stvaranju ljudi sa Kosova i Metohije. Taj dominantan motiv je prema Savićevom mišljenju kosovsi krik od koga se kod onoga ko sluša stvara neka vrsta prezasićenosti. "Kad počne veče kosovskih pisaca u Udruženju i pesnik krene sa "Oj Kosovo, oj majko" to je više i osnovcima velika prezasićenost. Znači ne mora da kaže "Oj majko" već samo može da kaže "Kosovo, spavam ili spava ja mu snove gledam s druge strane" jer sa druge strane slika je uvek mnogo nevinija. Ovo što vidimo to je toliko mnogo od ljudskog roda uprljano da nema granica, da nema reči da to pročiste ili da ima genijalca pesnika pa da to okrene drugačije. Kod pesnika je bitno obrnuti sliku iza onog neviđenog, on treba da prati savremenu periodiku. Kosovski pisci ili bar dobar broj njih ne prati savremenu periodiku. Ja se ovde mučim ali dok sam radio u u Biblioteci pratio sam sve moguće časopise koji izlaze kod nas i dan danas pratim ali danas me rad u prosveti sputava da imam neke rukopise i da završim. Čak ja lično mislim da ja napravim jednu antologiju savremene kosovske poezije i da ja da izvršim odabir verujte da bi se našlo samo pet do sedam kosovskih pesnika ostali ne, pa neka me pljuju ali rekao bi zašto i kako.Tu bi bilo sve rešeno." Poslednja zbirka pesama koju je u Narodnoj knjizi objavio Blagoje Savić nosi naziv Pomereni svet. "I sam naslov govori da su neke druge sile, čak fizičke htele da nas zuvek pomere sa ovih prostora. Ja sam upravo na jedan pesnički način hteo da odgovorim koliko se upravo kosovska pezija pomerila od izgubljenog mora Lazara Vučkovića do danas. Tu nema više rime, tu je samo jedan hod misli i velika isprepletenost slika, simbola, naslućivanja. Tako da sve ono što čini "Pomerani svet" može biti samo kao jedna bolna, ponovo se vratimo toj kosovskoj nesrećnoj reči, dakle, jedna bolna opomena bez koje se ne može, bez te reči Kosovo. Ali ne "oj, uh" evo Kosovo je jedna još uvek nenapisana pesma i dovoljno neoplakana, bez obzira što su toliki urlici i krici. Ja sam jednostavno od krika oslobodio kosovsku poeziju, dao joj misao da bude i u tami i u svetlosti prepoznatljiva. Približio sam je srspkoj poeziji i napravio jedan prohod budućoj generaciji pesnika da mogu da se približe ozbiljnom toku savremenog pisanja srpske poezije pa i svetske." Blagoje Savić se distancira od ličnog i kolektivnog tragizma od epske glasnosti, pa čak i od onoga što sam radi. Kaže da to radi jer smatra da je samo stvaralaštvo večna igra duha. "Kad god kreneš da napišeš novu pesmu pokušavaš uvek iz početka i nema vraćanja na ono što je urađeno. Možda intuitivno, nekako u naslućivanju, kada krenu slike da si to ranije možda rekao, ali nije tako, postupak mora da bude drugačiji. Postupak je taj koji drugačije oblikuje sliku i daje novinu u poeziji i tu je ta promena ovog Milutina Petrovića, ta "Glava na panju", preseći onaj urlik, zabraniti mu više da se čuje a neka ide tihi hod mudrosti, jer, kako kaže Meša Selimović "čovek je jedna večna nula od samog rođenja, rođen je da ide ka gubitku. Osuđen je na smrt". Znači, mora da prebrodi taj strah, mora da ide dalje ako može u toj igri duha da ovekoveči i odbrani sebe od tih silnih bezbožnika ili pak jakih i i umiljatih vatri, kako bi rekao Miljković." Za Blagoja Savića su veoma bitni naslovi knjiga, a impresioniran je imenima knjiga Branka Miljkovića. On smatra da se treba boriti za dobar naslov jer on ovekovečuje sve ono što je pesnik ili pisac stvarao. Postoji mnogo definicija o pesniku, pa tako i Blagoje Savic svoju ima svoju... "Da je pesnik nesebično darovanje sebe i neumorni tragalac za istinom i neprekidno osvajanje same te istine, ako je ima." Blagoje Savić je rođen 1951 godine u Donjoj Budrigi kod Gnjilana. Bio je upravnik Narodne biblioteke "Janko Veselinović" u Gnjilanu. S obzirom da od rata više ne postoji biblioteka u Kosovskom pomoravlju Savić se zalaže na obnovi fonda knjiga na srpskom jeziku u školskim bibliotekama na ovom području. Radi kao profesor u Srednjoj Tehničkoj školi u Kuscu. Bila je ovo priča o pesniku koji je samoniklo i suvereno kreirao svoj pesnički svet pun žestokih metafora, a njegova poetska slika, poput duhovne i imaginacijske pantomime šalje svoje originalne poruke.
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
Blagoje Savić je svoje prve stihove zabeležio još u osnovnoj školi. Ti stihovi su bili zapaženi pa su i objavljeni u rubrici "Jedinstvo za decu". Mladog stvaroca u to vreme je inspirsala priroda i dela velikih srpskih pesnika.
"Eseji su ti koji nas usmeravaju kako i šta ukrotiti svoju misao i kad je treba izvesti na čistinu ili kad joj treba dati tu snagu da žabeleži i opredmeti sliku, mislim na maštu. Hteli mi ili ne od romantičara na ovamo mašta je vodilja svega, ali se sada u savremenoj poeziji slika svodi na tajnu, na jedan samo naslućeni privid preko koje možda ni Miljković koga izuzetno cenim uneo nešto novo u savremenoj srpskoj poeziji zaista otemeljio ono naslućeno, znači da je iz njega zaista govorila vatra, misao se pretvarala u vatru i ogromnu duhovnu snagu i tako je on opredmećivao ono naslućeno, ono vanzemaljsko. Posle njega je došao Vasko Popa i on je uneo onaj bol i onu ćutnju vidljivih i nevidljivih stvari. Kasnije, od ovih mlađih po meni najvića zbirka koja je napravila pravu prekretnicu "87 pesama", potom je svaka njegova pesma i zbirka imala veliku novaciju, ali se kasnije javljaju pisci Milutin Petrović i Branislav Petrović, oni su malo različiti ali je Milutin Petrović malo moderniji po tom mom opipavanju misli. Potom se javlja Adam Hustović, ali se javlja nova generacija sa Novicom Tadićem čija je zbirka "Ognjena kokoš i ždrelo" učinila nešto novo, onda Duško Novaković a onda se takođe po meni jedan zanimljiv rumunski pesnik Jovan Flora koji je skoro preminuo, ta mi je poezija odgovrala."
Pesnik čijoj knjizi izabranih stihova posvećujemo ovaj tekst, pokazao je da poseduje tu snagu i da je spreman da uloži napor. Među kosovskometohijskim pesnicima, Blagoje Savić izdvaja se kao autor modernog glasa, čije je delo u stanju da učestvuje u dijalogu sa aktuelnim poetičkim preokupacijama srpskog pesništva. Prva Savićeva pesnička zbirka Izvinjenje cilju (1975 ) deluje nesvakidašnje zrelo za knjigu kojom je jedan mladi pesnik ušao u svet književnosti. Savić u svojoj prvoj knjizi pesama koketira i sa činiocima nadrealističkog izraza. U knjizi Govorim po drugi put (1978), glas mitske prošlosti, samim tim što artkuliše kao glas Drugog nije postao dominantan. Naporedo sa pohvalom savremenosti, u Savićevim pesmamamse odigrava povlačenje lirskog subjekta u svedeni privatni proctor sa jedne, i razvijanje imaginarnog prostora sa druge strane. Treća zbirka Isto mleko (1980) u svom izboru je zastupljena sa najmanjim brojem pesama. Savić je u njoj nastojao da izgrađuje simboličke likove nalik na lirske junake. U kvalitete istog mleka treba ubrojati i gipki iskaz koji teče prirodno i bez lomova. Pesnik se uglavnom oslanja na efekte nadrealnih i fantastičnih slika, a pokatkad i na paradokse, češće na misaonoj, nego na jezičkoj ravni. Relativno veliki vremenski razmak između Istog mleka i sledeće Savićeve zbirke Veče u plastičnoj sandali (1987) najverovatnije svedoči o tome da je pesnik dugo tražio nov način pevanja, novu zrelost. Zbirka Veče u plastičnoj sandali sadrži znatan broj pesama u kojima se odvija susret sa nadrealnim ali i pesme u kojima se ulaže energija u tvorenje sopstvenih simbola. To su simboli koji svoje dalje poreklo imaju u naslagama folklornih sećanja, ali su rekontekstualizovani i tako im je udahnut nov lirski dah. U zbirci Crni rep 1989 jezik se ponovo oslobodio, i sve češže se ostvaruje u iskazima šireg zahvata. Oslobađanje jezika u ovoj zbirci ide pod ruku insistiranjem na negativnoj, tamnoj, tanatičkoj simbolici. Osećanje zeskobe dominatno je u u sledećoj Savićevoj nagrađenoj knjizi pesama Izmornik 1994 U ovoj knjizi se pesnik, kako je to već primetio Radivoje Mikić, izričito vezuje za mitsko-istorijsku sferu života. Područje mitskoj konačno osvojeno Izmornikom, ostaje povlašćeni prostor pevanja i u knjizi Priest u polju 1995. To je i razumljivo, jer su ove dve knjige objavljene u razmaku od samo godinu dana. Istina, u Pričesti u polju to područje kao da je pomereno u smeru fantazmagorijskog. Pojedine pesme ove zbirke ulaze u red najboljih koje je Blagoje Savić panisao. Zbirku Merza 1998 u pojedinim segmetima možemo posmatrati kao nastavljanje i razvijeanje pesničke stategije iz prethodnih dveju knjiga. Merza je živi mrtvac, vampir, zastrašujući folklorni lik, ali u isto vreme poznar i prisan govornim licima pesama. U sličnom znaku preispitivanja subjektivnosti i njenog odnosa prema svetu stoji i za sada poslednja objavljena Savićeva pesnička zbirka Pojanje četvrtog dana (2004). Moglo bi se reći da ona predstavlja logičan nastavak jednog pesničkog ratvoja unutar kojeg nikada nije bilo prekida i preloma, nego pre postupnog rasta, smenjivanja ili produbljivanja prioriteta. Izbor poetije Blagoja Savića koji se nalati pred čitaocem, sadrži i veći broj pesama iz još uvek neobjavljene zbirke Tri na prvom grobu. Iako su stihovi ovog toka u novim pesmama Blagoja Savića puni gorčine i ratočaranja, ne moćemo reći da on jednostavno peva tužbalicu. Gorak ukus je utoiko jači, što je udrućen sa trezvenom koncentracijom. Ni pesnik, ni ibor njegovih pesama, na kraju ni čitalac, ne mogu da izbegnu tu temu, tu okosničku temu srpskog pesništva. Ali zato mogu, i u njoj, da pronađu razliku od koje žive.
"Snaga mita, snaga te istorijske činjenice upravo leži u misaonosti, a to je iscrpljeno iz srenjovekovne kniževnosti koja je kolevka srpskog pesništva. Nadahnuće u romantizmu, snaga tvog stava da se vratiš nekoj temi ili mitu tera te samo ovo područje, samo podneblje. Mi smo zatečeni tim velikim mislima. Srednjovekovni stih je čvrst, snažan, misaon, izbrusen i večno trajan. Evo imate je i kod Despota Stefana Lazarevića u Pohvali Jefimijinoj Knezu Lazaru. Ona nije toliko moderna ali je trajna jer snaga, ta misao daje snagu da to istrajava. Ona ne dozvoljava pad dok ga čovek čita, pad slabosti da u tome nađe neku slabu reč, neki slab stih. To je ogromna snaga tragike."
