 |
|
|
|
Milan Maja Ilić, aforističar, pesnik i šansonjer
Slušajte emisiju Umetnost života od 7.12.2008. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Milan Maja Ilić svoje aforizme često zapisuje na parčićima drveta, daščicama ili na kamenu. Pogledajte galeriju njegovih umetničkih radova.
Pogledajte Maju Ilića na YouTube
Osim što je šansonjer, Milan Maja Ilić je aforističar i satiričar, prvi i jedini koji stvara na Kosovu i Metohiji. Evo kako je počeo... "Interesantno kako sam ja ustvari počeo da ih pišem. Čini mi se da sva velika naučna otkrića nastaju slučajno. Eureka! Ja sam ustvari u nekim svojim literarnim pokušajima pokušavao da neke stvari definišem i odjednom mi se omaklo. Upravo ta slučajnost, omaklo mi se da neku stvar definišem neobično, nekim neobičnim obrtom reči i da dobijem jednu formulaciju koja je vrlo intrigantna, zanimljiva. Primetio sam da to može da bude duhovito, u isto vreme može da bude i mudro i da može nekoga da zainteresuje, da mu se dopadne. Tako je to počelo. Osetio sam potrebu da treba da brusim neke misli, da ih ne kazujem onako sirovo. Ponekad se u meni rodi aforizam, odsanjam ga pa se probudim ali sam ga zaboravio, ponekad se desi da kao plima poteče desetak aforizama, ponekad tri meseca nema nijednog. Tako je to nastalo. Sada kada sam ispekao taj zanat čini mi se da ih lakše pisem i sve više idem ka nekoj filozofiji, pokušavam da neke svoje refleksivne imaginacije pretvorim u nešto. Vrlo često koristim neke neobične filolozofske maksime neki filozofa koje ja sada prepravljam. Napravio sam potpuno nov aforizam od antologijskog aforizma jednog antologijskog satiričara. Reč je o Dušanu Radoviću, a on kaže ovako: -Danas će profesori opet krišom dapuše Dravu da ih ne vide đaci što puše Kent. Taj isti aforizam sam ja samo malo skrenuo u levo i stvorio potpuno nov aforizam koji više nije Duškov, sada je moj: - Danas će profesori opet krišom da puše Dravu da ih ne vide đaci što puše travu."
"Strašno je to što bude kritički rekli o kosovskoj stvarnosti upotrebi se protiv vas. Moje kritičko razmišljanje mnogi smatraju kao preterivanje, da ne bi smeo tako da pričam. Ja sam na skupu kada je održana promocija knjige Momčila Trajkovića rekao da nas bukvalno budale vode i naš put je takav. Potpuno su intelektualci zgaženi, isplivali su neki drugi. Jas am protiv ovoga partijskog, mislim da treba depolitizovati kulturu. Ima toliko pametnih ljudi ovde koji mogu da vode kulturu. Mi ne možemo jer naša partija nije dobila kulturu, dobila je njihova partija. Ako bi hteo da progovorim kritički o nekim stvarima ovde, oni shvate da sam udario na sistem da hoću da ih rušim." Čitavo njegovo satirično stvaralaštvo je angažovanje u književnosti. On kaže da ne piše aforizme da bi se ljudi smejali već da bi stvarnost izmenio na bolje i da su neki njegovi aforizmi anticipirali budućnost. Smatra da se nije sve srušilo na kulturnom planu ali da se prikriva nekim zamagljivanjem stvarnosti. Zbog potiskivanja pravih vrednosti, Milana sve to podseća na kvazi kulturu. - Promenio se sistem vrednosti... sada za funkciju gore - biraju najgore! "Čini mi se da je u toj eroziji duhovnosti srpske devalviralo i to biće stvaralaštva. Ima mnogo toga što se naziva lažnim, kvazi, počevši od patriotizma. Ljudi koji ovde najgrlatije govore o patriotizmu, oni su prvi nekako izdali kosovske interese. Oni su prvi otišli tamo, obezbedili se i otuda cvrkuću o patriotizmu. Zato je moj aforizam to sjajno anticipirao, "patriotizam na kosovski način". Kad to kažem, oni odmah kažu: evo ga ovaj sad će neku patriotsku parolu da istakne, a ja onda strahovito sarkazmom ubijam one koji su to uradili: - Ne dam ovo parče svete kosovske zemlje.... ispod 300.000 evra. Upravo je to ta moja angažovanost. To se mnogima ne sviđa. Kad čuju taj aforizam oni ne gledaju aforizam kao umetničko ostvarenje nego na mene kao na čoveka koji ih je pogodio i počinju da me mrze, zašto sam to rekao, jer su prepoznali sebe u njemu. To je angažovanost, ja sam mogao da pišem slatkorečiv aforizam u kome se dodvoravam nekome na vlasti..." Celokupna situacija u društvu strahovito insiriše Milana Ilića u pisanju aforizama. "Politika je ušla u sve pore društvenog života tako da je baš zbog toga kreativnost ljudi i neka istinska sposobnost ljudi gurnuta na margine i sad su ljudi prosto tu i samo treba da ih gurneš i da sa margina skliznu dole. Tako da niko više ne postavlja pitanje kvaliteta. Ja recimo, smatram da ne samo u kulturi već u svim oblastima života pod hitno treba depolitizovati rukovođenje institucijama. Upravo tako, ja ih upravo čekam iza prve krivine da ih vidim kako se šepure gore na lovorikama nekog neznanja, onda je to strahovit materijal za aforizam. Tu samo treba napraviti jedan briljantan obrt reči da dobijete sjajan aforizam koga i sami niste svesni, sama situacija vam se nametne. Plima gluposti ljudske je toliko velika da iz vas zaista izbijaju sami aforizmi. Čim se pomešaju kriterijumi onda bukvalno u tom haosu u kome je sve moguće i ništa nije moguće, u tome igra reči može da da jedan strahovito produktivan proizvod koji se zove briljantan aforizam." - Danas možeš postati Kraljević Marko, samo ako radiš po babu i po stričevima. Milan Maja Ilić spada u red najboljih satiričara u Srbiji. Objavio je knjige aforizama: Oštar ugao za tupljenje (1994), Kuvanje naroda (1996), Majski prevrat (2003) i Pošto čovek (2007), kao zbirku pesama Krik iz kolevke.
Epitaf ili nemoć pesnika
Uvek kada odem na gnjilansko groblje
U vremenu kada nikome nije padalo na pamet da piše i kada se ljudi bore za opstanak, on je pisao satiru. Nažalost, nikada nije održana promocija tih knjiga jer niko za to nije bio zainteresovan, a Milan nije bio u stanju da plati. "Mnogo mi pada teško da pišući u tim, takvim trenucima niko nije napisao nijednu reč o meni. Niko mi nije pomogao da odštampam te knjige, iako ja poklanjam knjige deci. Drugo, nijednu promociju tih knjiga nisam održao u tim teškim trenucima jer niko nije hteo da plati jedan ručak. Ja sam ostao bez kuće, ja plaćam stan i ne mogu ja sa svojom platom da izdržim i da sponzorišem kulturu i svoje stvaralaštvo, kad oni koji ne znaju šta će s parama, ne žele da mi pomognu, da jedan ručak plate za jednog kritičara koga mogu da dovedem iz Srbije da govori o mojoj knjizi. Dakle, potpuno su nezapaženo prošle moje knjige ovde jer je kultura potpuno zamrla, niko dinara jednog nije dao, osim za ove dve manifestacije, Vidovdansko pesničko pričešće i Susreti Lazar Vučković, nijedna kulturna manifestacija više nije pokrivena finansijski." Marta 2004. godine u Gnjilanu mu je spaljena kuća, a sa kućom i sve njegove knjige i rukopisi, ali i uspomene. "Potpuno su me srušili, spalili mi kuću, uništili mi sećanja. Ja od dece nemam nijednu fotografiju. Moj sin, stariji, ima 29 godina, ja nemam nijednu njegovu fotografiju. Žena je uzela samo jednu u Leskovcu na kojoj su bili mali, to je jedino što imam od njih, a imao sam hiljade fotografija njihovih, slikao sam ih kad su bili mali. Sve je to izgorelo. Strašno boli kad vam unište uspomene." Čovek koji se smeje u tragizmu, patriotizmu, lažnom patriotizmu, čovek koji je postavljen između sukobljenih etničkih strana i strana jednog etnosa. Maja Ilić odgovara na pitanje, koji je najbolji način da se sve to izdrži...
- Borba za povratak Kosova i Metohije mirnim putem je dokaz da su naši rukvodioci spremni da u toj borbi umru prirodnom smrću! Međutim, postoji nešto u tome što je ironija, što ima oštricu i nešto čega se oni kojima savest nije mirna veoma plaše. Ljudi koji su na nekakvom položaju smatraju da Maja kroz svoje aforizme može da poljulja upravo te njihove funkcije. "Mi danas nemamo Nikolu Pašića. Pašić je bio mudar čovek, tako da je u susretu sa Domanovićem kada je čitao "Vođu" i prepoznao sebe, Pašić je dostojanstveno rekao Domanoviću: Vi ste taj koji piše! Domanović se prepao, ali mu Pašić ništa nije uradio loše, očigledno je da je cenio to što radi Domanović, da je to za buduće generacije. Danas nema Pašića, već ima nekih drugih koji vam neće oprostiti to. Tako da ja kao satiričar doživlajvam tihi bojkot, tamo gde treba da mi se pomogne, uvek mi vrate milo za drago, kao: Aha, to je onaj što piše, nećemo mu pomoći!" Maja Ilić nije lojalan nikome i zbog toga doživljava da ga ne poštuju i odmažu mu u mnogim situacijama. On smatra da satiričar treba da bude pravedan čovek koji će podjednako udarati i žigosati po svima. To jedina lojalnost satiričara, smatra Maja. "Ja često u mojim aforizmima kritikujem Albance, ali ja zato kritikujem i Srbe. Dakle, vlast, vlastoljublje ma s koje strane dolazilo zaslužuje osudu i ja ga osuđujem bilo koje boje ono bilo. Jedina lojalnost satiričara mora da bude pravičnost. Ali strašno je to što satiričari, za razliku od pesnika koji pišu prigodne pesme, koji mogu da napišu pesmu koja će im obezbediti egzistenciju, satiričar je dežurni krivac. Sada se meni dešava da mi niko direktno ne pokazuje prstom da sma nešto rekao protiv njega ali ako ja kažem na jednom skupu pred đacima i profesorima aforizam: - Naše diplome su manje vredne od njihovih, mi smo ih dobili badava! Posle jednog kratkog razmišljanja, svi oni se tu osete pogeđenim, počinju da me mrze zbog toga što sam ja rekao jednu misao u kojoj ja nikoga nisam imenovao, ali prepoznajući sebe ja gradim jedan kapital mržnje. I gde god se kasnije pojavim da neki svoj interes ostvarim, da pomognem svojoj deci, oni će reći: "da, da mi ćemo vam pomoći..." Ali smatraju: "on je taj što je pisao, to i to, on je onaj koji je napisao taj aforizam..." Satiričar je dežurni krivac i kao takav on je uvek na marginama društvenog života." Iako deluje vrlo surovo, za neke čak i odbojno, Milan Maja Ilić je u stvari jedan skroman i prijatan čovek koji u prozi pokušava da progovori drugačije od ostalih knjževnih stvaralaca sa Kosova. Ipak, smatra da postoje sličnosti u rađanju pesme i aforizma. "Čini mi se da u autoru, samom organizmu čovekovom, odnosno stvaraoca, bilo da je u pitanju pesnik ili satiričar nešto traži da izađe iz vas i sad samo je pitanje formed a li će to izaći kao aforizam ili kao pesma. Upravo ta moja prividna surovost u aforizmu gde sam pokolebljiv i oštar vrlo često ostavljam utisak kod ljudi da sam ja surov kao čovek I da u meni nema ničeg tananog, ničeg lirskog, međutim, ponekad neka moja aforistička ideja pretoči se u lepu pesmu, u liriku. Dakle, nekako to prevagne u meni. Kao što sam u jednoj svojoj pesmi rekao, "znam samo da me je bolelo dok se rađalo to što se zove aforizam ili pesma."
Porodični konzilijum
Kad otkazaše ruke majci,
Sve dok postoji nepravda i neznaje ljudi koji se trude da prikriju stvarnost aforizmi Milana Maje Ilića će živeti. "Ono što me teši je da će neki moji aforizmi živeti sto godina, neće ih prevazići vreme. Dok postoji takva situacija u kojoj se ljudski um zamagljuje, dotle će taj aforizam biti aktuelan i generacije koje će doći uvek će se smejati ljudskoj gluposti o kojoj sam ja pričao u aforizmu." - Ovoga puta Janko nije kasno stigao na Kosovo. Na vreme je prodao kuću i imanje!
Sama činjenica da neko posle juna '99, živi u Gnjilanu a piše aforizme, zvuči toliko neverovatno da se prima kao dobar vic. U Gnjilanu postoji čovek koji se zove Milan Ilić Maja koji piše na srpskom- i to odlučne afozitme. Živeći u minijaturnom prostoru sa minimumom slobode, kada se život na lutiriji svak čas može izgubiti, Milan Ilić Maja se odlučio za kniževne minijature. Milan Ilić Maja se davno opredelio za nemi govor aforizma, za mimiku, za znak, putokaz u ćorsokaku reči. Za kratku rečenicu koja se dugo pamti. Aforizam je nedovršena, nedorečena misao, ali je, opet, u njemu sve rečeno-tako što je nedorečeno. Poruka mora biti zamagljena, nejasna, višesmislena, ali tako da se podrazumeva. Milan Ilić Maja je čovek koji je napisao da se „smrt svakog drveta mora oglasiti testerom", čime je, kao motornom testerom, udario u Gordijev čvor smisla i besmisla. U pripremi je nova knjiga aforizama koja nosi naziv "Mislim dakle ne postojim", čije objavljivanje Milan očekuje uskoro. "Ova moja prerada poznate filozofske misli je ustvari pokazuje jesublimacija onoga što se nama dešava danas. "Mislim dakle ne postojim", došlo je jedno čudesno vreme, čudesan obrt u kome misleći ljudi su potpuno zapostavljeni, isplivala je na površinu sva ona gamad ljudska i moralna koja u nekom drugom sistemu ne bi mogla da ispliva na površinu. Zato čovek koji misli, ne postoji. Danas najbolje prolaze oni koji uopšte ne misle svojom glavom, kojima ona služi kao ukras." - Ljubavna izjava: anđele, đavo nek te nosi! U planu Maje Ilića je roman o kosovskoj stvarnosti i o onome što je preživela njegova porodica. "Možda ću zaokružiti ovaj ciklus aforizama, pisaću ih ali manje. Moram da se ogledam u prozi, moram da napišem što nedostaje kosovskoj stvarnosti. Kosovski roman ne postoji još uvek, nemamo pravi roman još uvek, ima nekih pokušaja samo. Treba da se istinski oslika kako se ovde živelo i kako se živi, da to bude jedna priča. Neće to biti politička priča, već slučaj jedne porodice, jedna dramatika. Ja sam taj tip čoveka, pravi pravcati stradalnik!" U proteklih deset godina Srbi iz pomoravlja su ostali bez svog grada, a samim tim i bez kulturne scene. Evo šta Milan kaže o kulturi na Kosovu i Metohiji danas... "Da kažem moj aforizam: - Bio sam niko, sad sam napredovao, sad sam niko i ništa! Da prevedom to na običan govor. Kad smo imali grad, odvijao se i kakav takav kulturni život. Bez lažne skomnosti ja sam bio jedan od tri četiri glavna kulturna radnika u tom gradu. Dakle, nije bilo manifestacije u kojoj ja nisam učestvovao, bilo da su promocije knjiga ili bilo šta, bio sam prisutan u toj kulturi. Sada kad se kultura preselila iz grada u selo, među 100 Srba ja sam 101, nema me ni među 100. Ako sam među 20-30 hiljada bio treći ili četvrti, sada me nema ni među sto od sto Srba. Što znači da više niko ne ceni, niti se išta daje za kulturu, počevši od novca pa do interesovanja i sadržaja. Nikoga ne zanima kultura." Milan Maja Ilić je rođen u Prištini pre skoro šest decenija. Studije Jugoslovenske književnosti je završio u Skoplju. Sa suprugom i dvojicom sinova živi u Šilovu, a kao profesor književnosti radi u školi u Gornjem Kuscu. O radu u prosveti kaže: "Malo je tih profesora koji sa časa izađu i vi čujete iz učionice aplauz, kao na pozorišnoj predstavi. To je sjajno, a takvih je malo. Ja sam se uvek divio profesorima koji nateraju đake da ne znaju kad je zvonilo, a danas je takva situacija da jedva čekamo kad će da zvoni i profesori i đaci. Mi profesori da pobegnemo od đaka, a oni jedva čekaju da nam vide leđa kad izlazimo iz učionice. Opet je to reflekcija te opšte duhovne devalvacije ljudskih vrednosti." Bila je ovo priča o čoveku koji je, ma koliko bio kritičan i za mnoge surov, ipak topao i nežan i koji u svojim šansonama peva o ljubavi, bogatstvu i siromaštvu.
Kontaktirajte Milana Maju Ilića na e-mail: majailic50@yahoo.com ili telefon: 063-742-48-16 Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Posle 17. marta 2004. godine bio sam tužan i u šoku... Žena je insistirala da kupim gitaru. Ja sam te šansone imao od ranije ali nisam imao gitaru, spalili su mi je. Kupio sam gitaru od 150 evra, kupio sam je i ona me je tešila. E, sad nemam harmoniku ali ću kupiti i harmoniku. Sviram ja ali ne tako često, sviram kad mi dođu neki dragi prijatelji kao vi danas, uzmem gitaru. Nisam dugo svirao i malo me grlo zeza ali čini mi se da ste mogli ostetiti toplinu koja zrači iz ove pesme, ove šansone. To je jedna lepa priča o ljubavi, malo neobična... Voleti nekoga toliki niz godina... Trebalo je izdržati sve to. 2000. godine svi su otišli, pobegli za Srbiju, ja sam ostao sa njom (suprugom). Nju su roditelji zvali da dođe u Leskovac, ali me ona nije ostavila nijednog trenutka, zato sam joj ja i posvetio pesme, jer kada je bilo najteže ona je bila uz mene. Zajedno smo sve to propatili i kad čovek sve to pogleda, dobro je da ja umem napišem lirsku pesmu i da napišem šansonu posle toliko tuge koje sam doživeo."
Kroz svoje aforizme na kritički način pokušava da prikaže svakodnevni život na Kosovu, što mu većina zamera i doživljava ga kao surovog i odbojnog.
"Najbolji način da se to izdrži je smejati se. I samo se smejati. Ali taj moj smeh je ustvari borba protiv onoga što izaziva taj smeh. To nije smeh radosti, to je smeh očaja, zaprepašćenja. Imam jedan aforizam, sećate se one Titove misli: Ništa nas ne sme iznenadititi, a ja dodajem - zaprepašćeni smo! Znači, nas više ništa ne sme iznenaditi, sad smo u fazi zaprepašćenja, ne znamo šta da radimo. Taj moj smeh je jedna moja angažovana borba da se neke stvari promene u društvu. Po malo je neobično ali ja sam zaista svojevremeno kada sam radio jednu emisiju za Tv Prištinu koja se zvala Čekajući pegaza, tada '85 ili '86 godine kada su se napravili stanovi i kada su ljudi dolazili I odlazili sa torbama tada sam anticipirao da će se dogoditi ovo. Da će se Srbi iseljavati, da će se stanovi prodavati. Ljudima je tada to bilo smešno, međutim ispostavilo se da sam ja bio u pravu. Dest godina sam išao pre vremena da će se to dogoditi."
O knjizi "Majski prevrat" Milana Maje Ilića i sve o onome što on radi, kritičar Iva Mažuranić je napisala:
