 |
|
|
|
Miomir Miki Jovanović, pesnik i ikonopisac
Slušajte emisiju Umetnost života od 30.11.2008. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
Predstavljamo vam kosovskomitrovačkog pesnika Miomira Mikija Jovanovića, koji je u svojoj karijeri najviše pisao o Kosovu, ne samo kao mestu stradanja, već i mestu trajanja i otpora. U njegovim zbirkama prisutni su egzistencijalni bol i sudbinska zapitanost. Ovaj četrdesetogodišnjak svakodnevnu zbilju ume vešto da oblikuje u poetsku sliku.
POLOMLJENE RUKE
Svaka pesma breme progutala
Ljubav prema poeziji rađa se ovom pesniku već u srednjoj školi. Kaže da je zbog velike ljubavi prema poeziji često u školi zapostavljao matematiku ali i ostale predmete. Tokom služenja vojnog roka, Miki je počeo aktivnije da stvara. Od 1997. do 2006. objavljuje tri zbirke pesama: I reč život rodi, Nebeska vrata i Kad noć jutro ne priznaje. "Mnogo sam voleo Srpski jezik al nekako mi je poezija još tad u ranom detinstvu prirasla za srce i nekako sam nalazio sebe u tim stihovima. Mnogo sam čitao poeziju. Dok smo kao klinci uzimali stipove, pa stip staviš u neku knjigu i onda čitas stripove, to sam ja radio sa poezijom. Uzmem knjigu matematike ili neku drugu koju treba da učim i tu stavim poeziju, Dučića ili Šantića, jer sam voleo poeziju. A počeo sam da pišem sasvim spontano, neke stvari i neke pojave sam počeo da zapisujem. Tako nekako dođe mi da razmišljam u stihovima i tako mi je u jednom momentu palo na pamet da počenem da zapisujem te neke svoje crtice i sitne beleške od kojih su kasnije nastajale pesme. Sada sa ovog stanovišta i sa ove distance gledano nisu to bile neke pesme, niti neki jaki stihovi, nešto, ali za to vreme i u tom godištu i u tom uzrastu to je ipak značilo nešto, bilo je koliko toliko drugačije od mojih vršnjaka i onih koji se nisu bavili ili nisu imali afiniteta prema tome. Onda kasnije u vojsci u nekom slobodnom vremenu, a u vojsci uvek ima nekog vremena kada covek sam sa sobom nešto treba da radi, tu sam isto dosta pisao". Posebno mesto u životu i radu ovog pesnika zauzima i poznanstvo i prijateljstvo sa Milanom Mihajlovićem. Upoznali su se sasvim slučajno, u kafani, i posle par recitacija među njima se rodilo prijateljstvo koje i danas traje i koje je neraskidivo. Dva mlada pesnika formirala su Književni klub za mlade u koji su dolazili umetnici sa Kosova i Metohije.
Nakon svih dešavanja u Pokrajini, većina članova Kluba Mitriks svoje utočište je pronašla u Književnom društvu Kosova i Metohije. Među njima je bio i Miki Jovanović. "Kniževno društvo Kosova i Metohije je ogranak Književnog društva Srbije tako da smo svi koji smo članovi tog društva i članovi Književnog društva Srbije. Tako da se taj moj rad sa Mitriksom više približio Književnom društvu Kosova i Metohije koje danas baš aktino radi, imamo dosta programa, posete južnom Kosovu, posebno enklavama dole koje su u okruženju, dole u Metohiji. Tamo dajemo kulturne programe, nosimo pomoc. Po Srbiji su redovne posete i gostovanja na međunarodnim susretima pisaca". Jovanović je u svojim zbirkama uglavnom pisao rodoljubivu i ljubavnu poeziju. "U prvoj knjizi je bilo mešovitih motiva, bilo je kosovskih motiva a bilo je i ljubavne poezije, bilo je i refleksnih pesama. Druga knjiga, Nebeska vrata, bila je većinom rodoljubiva sa nešto malo ljubavne poezije. U trećoj knjizi "Kad noć jutro ne priznaje" trudio sam se jer se uvek trudim da napravim jedan skup te rodoljubive i ljubavne poezije, da ne bude sve crno, nego neka bude malo crno-belo, tako da je bilo i ljjbavne i rodoljubive poezije, a radio sam i neke kombinacije formi. Koliko je to dobro, to je rekla kritika, dala je o tome svoje mišljenje". Inspiracija je prema njegovom mišljenju relativna stvar, on je ima je vrlo često, ali kaže da ume da bude inspirisan i lepim i svetlijim kao i lošim događajima. Kosovo na njega kao i većinu kulturnih stvaraoca deluje posebno ispirativno.
Mnogo je stvari i mnogo motiva o kojima književnik može pisati na Kosovu. Pesnik, prema njegovim rečima, teže i emotivnije prihvata i podnosi nemile dogadjaje, što onima koji čitaju deluju još stravičnije. "Način života je težak na Kosovu i Metohiji, to i sami znate. Kako to deluje na pesnika, to je druga stvar. Pesnici su u principu veliki emotivci, sve te negativne pojave i ovi stresovi mnogo više utiču na nas nego na neke ljude koji su stabilniji u smislu da jednostavno nemaju toliko jaku emociju u sebi izraženu. Nekome je sasvim svejedno da sad ovde padne bomba u Bošnjačkoj mahali, što je na stotinak metara odavde, on će to drugačije da prihvati od mene. To mnogo utiče na samog pisca jer se sve to kondenzuje u njegovim mislima i u njegovoj glavi i onda kad to izađe na papir nekad može da bude i crnje nego što stvarno jeste. U tome ogledam težinu te emotivne strane življenja ovde na Kosovu i Metohiji". Nemile događaje je teško zaboraviti, oni ostaju u sećanju svakog čoveka duboko urezani kao ožiljak koji koliko god ga skrivao teško ga je ne videti. "Sve te slike, dece pobijene u Goraždevcu, slike 17. marta naročito i te nemoći da se nešto izmeni... Najgore je kad se nešto dešava a ti ne možeš niti da pomogneš, niti da izmeniš jer nemaš snage za to, nemaš oruzje, ti si jednostavno bespomoćan čovek da to izmeniš. Sve je to u podsvesti čoveka, navodi te da poezija koju ti pišeš buda crna da crnja ne može biti. Čak iako bi hteo da napišeš nešto vedro i lepo, to crnilo ga poklopi i ono nikada ne može belo da ispliva". Tragove koje u svom stvaralastvu ostavljaju umetnici sa Kosova dočaraće i budućim generacijama jedno prošlo vreme i sve lepo i ružno što je ono nosilo.
Kosovo je jedan od zajedničikih motiva umetnika iz regiona, kaže Miki, ali smatra da različite religije i nacionalnosti drugačije doživljavaju ovo područje. "Svi ti motivi o kojima mi pišemo, motivi i ljudi i dešavanja i priroda, sve je to oko nas, samo je pitanje kako će umetnik ili pisac ili pesnik da to vidi sa svoje tačke gledišta. Verovatno je da i Albanski pesnici, ako ih uopšte ima, pišu o Kosovu i Metohiji, oni pišu o tome na neki svoj način koji meni nije prihvatljiv, to su činjenice. Oni možda pišu o Gazimestanu kao o nekom svom spomeniku, o nekoj svojoj teritoriji, o svom polju Kosovu, ne znam šta oni sve mogu da pišu... To naravno nije tačno. Ja o tome pištem sa svoje tačke gledišta, umetnik naravno na svoj način da oslika ali sve su to isti motivi, na ovoj teritoriji se mora o tome pisati, nema o čemu drugo. Naravno, ako nije ljubav u pitanju, svako ljubav prihvata na svoj način i to je nepšto sasvim drugo, ali motivi su, da kažem, univerzalna stvar koje svako prezentira na svoj način, ako to vidi u budućnosti ili se vraća u prošlost..." Veća briga i angažovanje pojedinih institucija pomogli bi umetnicima koji stvaraju na Kosovu, jer uslovi u kojima trenutno rade nisu ni malo zavidni. "Jako teško je raditi, kada nema uslova za rad. Kniževno društvo Kosova i Metohije nema svoje prostorije za rad, kompletan materijal, kompletna arhiva se nalazi po privatnim kućama, većina je kod Milana Mihajlovića predsednika Udruženja. Nemamo svoj prostor, nemamo gde da održavamo sastanke. Često nam dolaze delegacije, sad su bili Rusi, mi nemamo gde da ih vodimo pa ih vodimo u kafanu, da bi mogli da obavimo neki razgovor, da se nešto dogovorimo. To nije samo sa njima, već sa svima ko dođe sa strane, a mnogi dolaze. Iskreno da vam kažem, oni se čude, i stvarno je čudno da jedna važna pokrajinska institucija nema svoje prostorije. S druge strane, čuo sam da albanski pisci dole u Prištini imaju čitavu zgradu. To samo govori koliko mi razmišljamo o pisanoj reči, koliko razmišljamo o našoj kulturi. Ne kažem ja da u ovom gradu nema prostora za mnoge stvari i mesta za rad, ali mislim da treba da nađu neke prostorije za nas. Ja znam da su jako važne prostorije i pčelarima i ribolovcima i raznim drugim zanatlijama ali ipak treba malo više posvetiti pažne kulturi". Osim ljubavi prema poeziji, Miki Jovanović ima još jednu ljubav, a to je ikonopis. Njegove ikone nalaze se u galerijama i domovima širom Evrope. Malu prostoriji koja je nekada korišćena kao ostava u jednoj kosovskomitrovačkoj zgradi, on je sa svojim prijateljem, takođe ikonopiscem, preuredio u atelje.
Da bi covek naslikao ikonu mora da bude duhovno smiren, jer sve ono što se nalazi u njegovoj glavi, njegovim mislima odražava se na upravo na tu ikonu. "Ikona se može uraditi bez problema, ona će tehnički izgledati u redu, ali ako čovek nije duhovno jak, duhovno smiren onda neće taj lik izgledati onako kako bi trebao da izađe.Može on biti tehnički dobar, ali duhovno neće biti jak". Slično je i sa pisanjem poezije, jer kako kažu, ono što je pesniku u mislima to će preneti na papir. "Ta poezija može da bude i crna, može da bude i ružna i svakakva, bitno je da bude tehnički dobra, da ima ritam, stih i metražu, sve ono što treba da ima pesma. Kod ikone sve treba da bude sjajno, lepo i belo. Ne kažu džabe "lep kao ikona", znači ikona mora biti savršenstvo onoga što u tom momentu možete da uradite". Nedovoljno poznavanje naše vere i kulture i nezainteresovanost za ono što umetnici rade emotivno pogađa i ovog umetnika. Ikone koje je on naslikao stoje u malom ateljeu i čekaju da neko dođe po njih. "Ikone su na prodaju ali to slabo ide. Uglavnom to kupuju stranci, ranije su više kupovali, a sada je to mnogo manje jer se menjaju garniture pa ko je jednom kupio ikonu više je neće kupovati. Od naših ljudi vrlo malo. Nije tu u pitanju samo novac jer ikona nikada nije skupa, sve je to u nekim našim razmišljanjima. Pojedini naši ljudi će bez problema da potroše 100 evra u kafani a da daju toliko za ikonu im je skupo". Umetnici sa Kosova i Metohije uspeli su u svom stvaralaštvu da odgovore na sve događaje koji su zadesili srpski narod od 1999.godine do danas. Ono što su oni zabeležili ostaće generacijama koje dolaze da se kroz poeziju ili prozu upoznaju sa dešavanjima koje sami nisu doživeli.
O radu pesnika Miomira Mikija Jovanovića, profesor doktor Danica Andrijević je napisala: "Početni poetski impulsi Miomira Jovanovića su u dousluhu s narodnom epikom, ali i sa dramatičnim fenomenima svakidašnjice. Pre šest godina pesnika je zanimao crno-beli svet, binarna opozicija dobra i zla i odnos prijatelja i neprijatelja. Tad je to moglo značiti nagoveštaj sukoba I raskida suživota s Albancima na južnim prostorima srpskih zemalja. Međutim, Jovanovićeve lirske inscenacije bile su transistorijske, arhaične onoliko koliko bi bile inovantne I projicirane na intimnu sferu. Otpevavajući I na narodnu I na ljubavnu, Jovanović je nagovestio novu usebnost koja u poetskoj formi traga za suštinom i od koje se tek očekuje da artikuliše svoj zreliji lirski glas". Zajedno sa svojim kolegama iz Književnog društva Miki Jovanović često posećuje izolovane srpske sredine. Želja da obiđe Srbe u Velikoj Hoči, Goraždevcu ili bratiju u manastiru Visoki Dečani veća je i od samog straha. On kaže da ni ne pomišlja na to šta bi moglo da se desi na putu do tih mesta. "Ja jednostavno nemam osećaj, čim odem van Mitrovice u južni deo ili u enklave, ja nemam taj osećaj da sam negde gde ne treba da budem. U nekom deliću imam to, ali ne razmišljam o tome, jer jednostavno pošao sam tamo gde hoću, hoću da vidim ljude koje ja hoću, da radim šta hoću I nemam taj osećaj da nisam bezbedan. Bilo je mnogo neprijatnih situacija kad čovek vidi da jednostavno nije to baš tako ali sve se to na neki način prevaziđe. Bogu hvala, živi smo i zdravi, ne samo ja nego i sve moje kolege koje idu tamo. Na mene to mnogo ne utiče, za mene je isto što Mitrovica - Gračanica, Prizren i Dečani jer ako ja nemam Dečane, nemam ni Gračanicu, ni Prizren, a ni Mitrovicu, ja tako na to gledam. Mnogi pisci iz Srbije bi rado došli na Kosovo i oni dođu do severa Kosova ali neće da idu na jug iz sebi znanih razloga. Dobro, ja njih mogu da razumem, oni nisu rasli na Kosovu i nemaju ugrađen taj naš "kosovski čip" pa mogu da razumem da neće ine smeju da dođu u te naše enkave. Mene samo čudi što pojedini naši pisci, braća koja žive u Srbiji, u Beogradu a važe za jako bitna imena u srpskoj književnosti nisu našli za sve ove godine da dođu da obiđu Kosovo i Metohiju".
"To je naš veliki pesnik, gromada pesnička, mogu slobodno da kažem i jedan od simbola koji je trebao da dođe ovde na Kosovo, ako ni zbog čega drugo a ono zbog onoga "Kosovo je najskuplja srpska reč". Ja se sa tim ne mogu nikako složiti jer ako je nešto najskuplje, to svakako ima svoju cenu. Možda je ta cena ogromna, možda najskuplja koja može biti i ona postoji, ali Kosovo nema cenu..."
Miomir Jovanović je čovek koji nikada nije pomišljao na odlazak iz rodnog svog grada i svog Kosova i Metohije. On smatra da pesnik nikada ne može sa istim žarom pisati o ovom prostoru nego kada je tu. Miomir Miki Jovanović živi i stvara u krugu svoje porodice, žene i dvoje dece. Osim vlastitih izdanja, pojavljuje se i u nekoliko antologija, leksikona i zajednickih zbirki pesama. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, makedonski i poljski jezik. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada od kojih i nagrada "Pero Despota Stefana" na Vidovdan 2007 godine u Gračanici. 
Trenutno priprema novu zbirku pesama, pa svaki slobodan trenutak koristi da nesto napiše. Ovoga puta je odlučio da u knjizi ne bude crnila već će dominirati ljubavna poezija. "Ima tu materijala koji nije objaviljivan još od vojske jer obično kad čovek sklapa zbirku pesama gleda da uklopi sve po ciklusima,onda neke koje zavređuju pažnju otpadnu a upadnu neke druge. Imam dosta materijala pa ću videti". TI JEDINA ZNAS
Na nakovanju tvome Bila je ovo priča o čoveku koji je svoj život posvetio umetnosti i svom gradu, za koji mnogi umetnici iz tog kraja kažu da je Kosovska Mitrovica kroz istoriju bila kulturni centar Kosova i Metohije. Verujemo da je i sada tako, jer je ovo jedini grad u kome Srbi mogu videti pozorišnu predstavu, film ili prisustvovati koncertu ili muzičkom festivalu.
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
"Zajedno smo ušli u tada Književni klub Trepča u kom su bili neki stariji knjizevnici, ta starija garnitura pesnika, Aco Despotović, Lenka Jakšić, Božidarka Tanasković, da pokušamo da i mi doprinesemo razvoju tog književnog kluba. Međutim, kao i svim mladi, taj njihov ustaljeni ritam rada nama nije odgovarao, nismo se našli u tom načinu rada, uvek smo gledali sebe kroz neku drugačiju prizmu tog poetskog stvaranja. Da ne kažem da smo se posvađali s njima, ali nismo našli neki zajednički jezik i onda smo odlučili da napravimo svoj Knjizevni klub Mitriks, to je bilo 1991.godine. Taj Književni klub je počeo samo od mene i njega ali je to preraslo u nešto više u Udruženje mladih umetnika Kosova i Metohije u punom nazivu. Tu su bili zastupljeni svi segmenti kulture, knjizevnost i literarna sekcija i slikarska sekcija, Amatersko pozorište koje jako dobro radilo. Mnogo mladih je tu dalo svoj doprinos i taj Književni klub je izrastao u nešto mnogo više, od toga je ostalo i dan danas dvadesetak dobrih pesnika. I danas Mitriks ima nekih desetak aktinih članova".
"Meni lično inspiracija nije potrebna, dovoljno je da odem u Veliku Hoču da budem tamo jedan dan i ja imam da pišem posle toga, mesec dana je meni ispunjeno. Mogu da pišem o svemu i svačemu i to pokušavam realno da prenesem na papir. Ne kažem ja da nema inspiracije, ona je potrebna ali nekome treba mnogo više da bi nešto napisao a nekome ne. Ne osećam da imam uvek neku posebnu inspiraciju.. Možda je neka posebna inspiracija kad napišem pesmu koja bukvalno sama od sebe izleti iz rukava bez ikakvih izmena bez ikakvih promena u stihu i formi. To su stvarno neke posebne pesme i retko se dešava da one same od sebe tako izlete, ali imam dosta i njih. Mi kosovski pesnici smo neki poseban soj ljudi i pisaca jer ovo što se sad dešava na Kosovu traje već 40 godina, mi smo o tome pisali i ranije a pišemo i sad, ali ono što smo ranije pisali dešava se sada,što znači da smo svi mi, pisci sa Kosova i Metohije, globalno gledano imali neku viziju da će se to kasnije desiti I to je tada bilo zabeleženo a dešava se sada. Ne kažem ja da smo mi vidoviti, ali svakako da osećamo neke stvari koje su se dešavale na Kosovu Polju, za razliku od onih koji ovde nisu živeli ili ne žive na Kosovu. Ovo što mi sada pišemo je realnost, pišemo u sadašnjem vremenu o onome što se dešava, a možda ćemo napisati i nešto što će se desiti kasnije. Postoji činjenica da kosovsku zbilju jedino ispravno I korektno mogu da prenesu samo kosovski pesnici".
"Taj trag koji ostave pisci sa Kosova je pravi i realni trag dešavanja na Kosovu i Metohiji sa stanovišta poezije i proze i uopšte kroz kultureno stvaralaštvo. To je jedini pravi trag. Ako mi nemamo prave tragove, sutra neće biti ni tebe ni mene, ni Milana, ali ono što je napisano to ostaje, to će neko da pročita. Ako nemamo napisan trag onda se to nije ni desilo i zbog toga je jako važno da postoje uslovi za rad, da postoji jedna opšta dobra volja da to kulturno stvaralaštvo, ne samo pisana reč već uopšte, sačuva i ima svoje mesto u društvu. Ako mi kao narod nismo toga svesni, da je to značajna stvar onda nama niko ne može da pomogne."
"To je bilo 2001. godine. Ja i Marko Pašić smo otvorili jedan atelje, ustvari ikonopisačku radionicu. To je inače, prva ikonopisačka radionica na Kosovu i Metohiji. Malo se bavimo tim ikonopisanjem, trenutno sam sam jer je Marko Pašić u Čikagu, tamo ikonopiše crkve u okolini Čikaga, dobio je poziv od naše dijaspore u Americi, tako da sam ja tu sada sam i ponešto raduckam kad imam vremena".
"Svako dešavanje koje je bilo negativno po Srbe je bilo propraćeno od strane Književnog društva. Osim tih tehničkih detalja jedini način na koji se može delovati je pisanjem i beleškom onih stvari koje se dešavaju sa svog ugla viđenja, neko kroz prozu, neko kroz poeziju, ali svakako da je svaki pisac sa Kosova i Metohije to zabeležio i to postoji. To je nešto što postoji i što će kad tad neko to pročitati jer je to zabeleženo i prošlo je kroz to stvaralaštvo srpskih pisaca na Kosovu i Metohiji. Ako je čovek na licu mesta, mislim da je njegova dužnost da verno prenese ono što je video. Ja sad nemam tu moć da ocenim koliko je to jako i koliko je to dobro, tu su kritičari. Kritika je rekla svoje i videćemo kolika je težina svega toga što smo mi napisali".
Od svih srpskih pesnika Miomir najviše zamera Matiji Bećkoviću.
