Bajram Mehmeti, slikar

Bajram Mehmeti, je mladi romski slikar čija se životna borba odvija na nekoliko polja. Egzistencija, nesloboda, siromaštvo, diskriminacija... Iako su postali činioci njegovog života, kao da ni na trenutak ne uspevaju da skinu osmeh sa lica ovog mladog čoveka, kome je istrajavanje u slikarstvu, i pored svega, najveći izazov i najteža borba.

Bajram je rođen 1980. godine u Lipljanu u kome je završio i Srednju poljoprivrednu školu. Radeći naporne fizičke poslove sa svojim ocem, vrlo rano je počeo da razmišlja o poslu koji bi bio lakši a pričinjavao mu zadovoljstvo. Savetuju ga da se bavi muzikom, međutim, on nikada nije imao dovoljno novca kako bi kupio neki instrument. Ono što je mogao, jeste da - crta. Tako i počinje njegova priča...

Slikarstvom, poput ostale dece, počinje da se bavi u školi. Kada je neke od svojih prvih crteža pokazao svom nastavniku, bio je - pretučen. Niko nije verovao da je on to sam nacrtao. Bajram je tada uzeo papir i olovku i počeo da crta pred njim. Sve sumnje u njegov talenat odmah su pale. Njegov dalji život, tog trenutka je bio određen. Iako je to tada bilo rano reći, Bajram je postao slikar.

"Počeo sam da slikam još od malih nogu. U školi sam još zavoleo slikanje. Kad zapazim neku sliku odmah bi me privuklo da i ja radim. To je bila ljubav. To su bili crteži, dok sam bio dete. Zavoleo sam crtanje najpre gledajući novogodišnje čestitke i Deda mraza. Onda sam primetio da posedujem taj dar, i onda sam nastavio. Kad čovek nešto voli, onda to i radi. To je bila moja prva ljubav. Ja sam imao potrebu da to radim, onda sam to i usavšavao, pa je bilo sve bolje i bolje".

Tragajući za motivima, Bajram se zaustavlja upravo tamo gde njegova inspiracija neće nikada presušiti. U onome što čini njegov nacionalni identitet. Život Roma, do nedavno nomadski, slikovit u svojim navikama, postaje tema njegovog opusa.

„Sada slikam romski život ovde kod nas na Kosovu. Romski život u prošlosti, kako su živeli Romi starosedeoci, po selima, zatim čargare koji su se selili, njihove običaje, rad i ceo njihov život. U Školi slikanja sam slikao sve, mrtvu prirodu, pejzaže, ikone, portrete... Slikajući to, dobio sam ideju da naslikam nešto iz svog žovota. Pošto sam ja Rom, poslušao sam savete drugih da slikam o životu našeg naroda jer je to stvarno zanimljiv narod. Tako ja predstavljam svoj narod u svojim slikama, da bi pokazao drugima naše običaje. Postoje različiti Romi, neki su čargari koji žive u šatorima po poljima. Toga sada verovatno i nema više. Čargari su tako živeli, imali su razne običaje, bili su to ljudi bez kuće, već su to bile kolibe od slame i blata. Tu su oni živeli, imali su svoju stoku i taj njihov način života me inspiriše zato što je drugačiji od ovoga kako se sada živi. Mi sad imamo kuće. Nemamo možda sve što nam je potrebno ali imamo najosnovnije".

Promene u načinu života koje je pretrpeo poslednji nomadski narod u Evropi, nestajanje običaja i svega što je taj život odlikovalo, u njemu stvara želju da svojim slikama sačuva vreme siromaštva i svakojakih nevolja ali sa mnogo manje zla i zlobe među ljudima.

„To je neko posebno osećanje. Ja predstavljam svoj narod kroz svoj rad. Možda neki ljudi koji ne znaju o njihovim životima, kroz moje slike mogu da saznaju nešto i da pitaju žašto je to tako predstaljeno, a onda ja to mogu da objasnim. Npr. pravljenje „flija" to su jelo koje su Romi često pravili, pekli ispod sača, ložili vatru ispred kuće uvek kada bi trebali da rade neki posao. Još kao dete sam gledao kako dolaze strina i još neki rođaci i tu ispred kuće bi se skupili i radili, srpemali hranu i pekli. To sam gledao i to mi je ostalo u sećanju i ja sam naslikao to, jer je to bilo karakteristično. Mislim da je bilo drugačije, bolje vreme nekada. Ljudi su malo više radili, bili su siromašniji ali su bili pošteniji ljudi nego sad. Čovek koji nema dovoljno je drugačiji čovek, a danas sve imaju ali ono najosnovnije kao što je poštovanje to nemaju. Ja nažalost nisam video kako su ljudi živeli ranije ali sam dosta slušao od drugih. Recimo, za Đurđevdan kad sakljupljaju vrbu..."

Izvor energije koja pokreće i vodi njegovo stvaralaštvo, Bajram oseća neraskidivim sa prostorom na kome opstaju njegovi pretci. Blago zatalasana ravnica centralnog Kosova sa Šar planinom sa jedne i Golešom sa druge strane, uokvirila je biće ovog mladog umetnika.

„Okruženje me inspiriše, navikao sam ovde, ne bih mogao ni za šta da menjam Kosovo. Ovde sam rođen, tu živim, obožavam prirodu Šar planine, Goleša i celo to okruženje koje me vezuje za ovaj prostor. Možda kada bih bio na nekom drugom mestu ne bi mogao ovako da slikam kao ovde. Kao da tu imam neki izvor, u ovoj kući, u ovo zemlji, tako osećam. Bez obzira što je ovakva situacija i ovakvo vreme. Ovo sve treba da bude zajedničko, da svi dobro živimo, da nikoga ne napadamo, da zajedno radimo. Kad bi mogli, to bi bilo dobro".

Večito poprište religija, oduvek je izazivalo sukobe između ali u samim ljudima. Bajram je rođen u porodici čija je religija islam, prateći svoj put, kako sam kaže „sreo je Hrista" a sebe pronašao u Hristovom učenju o čemu rado govori.

„Ja verujem u Isusa, volim ga i hoću da ga sledim. Ja sam po nazivu muslimanske vere ali sam prihvatio Hrista i verujem u Boga. To mi nekako daje inspiraciju i više volje, energiju. To je moj utisak".

Položaj u kome se nalazi Bajram sa svojom porodicom i uslovi u kojima radi nisu ni malo zavidni.

„Nemamo baš uslove, imamo ovu jednu sobu i tu živimo. Sedmočlana smo porodica bez posla, otac je star, majka je bolesna. Imamo po neki dinar kad prodam neku sliku, i tome se radujemo jer se od toga nešto nađe. Teška je situacija jer nema posla, ne samo za nas Rome već i za druge, za Srbe na Kosovu. Ali tako je vreme došlo, moramo nekako da preživimo. Ponekad kad dođe neki stranac ili neki ovdašnji čovek i kupi neku sliku ja mogu da uštedim, pa onda mogu i da razmišljam o nekoj drugoj slici koju ću da radim. To je novac za materijal koji mi treba. Ja idem i kod slikara Zorana Živkovića kad mi nešto zatreba, od njega tražim štafelaj, papir ili platno i on mi to donese, pa ja nastavim sa radom i imam neke nove slike".

I onda kada nabavi nešto materijala, ako vreme dozvoljava, on voli da ode u prirodu i da tamo slika.

„Kad je leto ja izađem u selo i slikam. Ljudi koji prolaze tu me uglavnom pitaju šta je to što slikam. Zanimljivo je i zato volim da slikam prirodu. Ovako, kad je zima malo je tesno u kući. Imam volju, ljubav je jača od svega pa radim i u takvim uslovima. Sednem na krevet i uzmem nešto da slikam, dođe mi inspiracija. Sliku ne radim za jedan dan, treba više vremena. Radim sve dok ne završim".

Baš uslovi u kojima živi, nezaposlenost i siromaštvo, sprečili su ovog mladog slikara da stekne akademsko obrazovanje.

„Ja sam voleo da studiram na Fakultetu, da upišem Akademiju. Zoran mi je dosta govorio da idem dalje, ali ja nisam imao uslove jer treba da se plati školarina, a mi nemamo odakle da platimo. To kad prodam neku sliku, dobijem malo para pa se nadamo da ćemo od toga preživeti, a za drugo kad imamo više uslova. Naravno, imaću i da studiram i da upišem Akademiju. Kad dolaze ljudi, pričao sam im ovako kao i vama da nemam prostora, ali oni koji su mogli nudili su mi po neki dinar da kupim materijal. Inače, neku veću pomoć mi niko nije ponudio. Kad bi imamo bar jednu barakicu kao što imaju po ovim kampovima ili jednu sobicu, posebno sigurno bi mi bilo lakše. Imao bih svoj materijal i ne bi nikome smetao ovde u kući jer nas je dosta, sedmoro članova u jednoj sobi jer tu najviše sedimo".

Prva ozbiljnija podrška i pomoć usledila je u samoj „Školi slikanja" koju je osnovao ovdašnji slikar Zoran Živković a upravo sa namerom da pruži mladima mogućnost da se ozbiljnije oprobaju u ovoj vrsti umetnosti. Stoga ne čudi njegova bliskost, poverenje i ljubav koju oseća prema Zoranu, koji nije bio jedini koji je ambicioznom umetniku ponudio i pružio pomoć.

„Prvo i najviše mi je pomogao Zoran Živković. Ja sam se kod njega prijavio još 2000. godine. On mi pokazao kako da slikam. Ja sam i pre slikao prirodu, ali kad sam otišao kod njega on mi je pokazao tehnike slikanja, kako se mešaju boje, pa sam tako mnoge stvari naučio od njega. Tamo u njegovoj Školi slikanja sam imao i prvu izložbu, to je bila zajednička izložba na koju su dolazili i drugi mladi slikari koji su sad završili studije. Eto, prvi mi je Zoran pomogao. Kada sam davao intervju za jedan drugi radio, to je čuo stranac Paul Polanski. On je radio u Preocu za OESCE, bio je zadužen za Romsku zajednicu. Stanovao je kod Roma i čuo je da ja slikam, a on je pesnik, pisao je pesme o životu Roma, onda ga je itneresovalo kako ja kao Rom slikam. On je bio drugi na listi koji mi je pomogao i dao inspiracu da slikam Rome. Rekao mi je tada: „pošto ja kao stranac pišem o vama Romima pesme i priče, možeš i ti kao Rom da slikaš". Onda sam ja rekao „zašo da ne" i tako sam počeo. On mi je kupio neke slike koje sam ja uradio o romskom životu i običajima pa je otišao u inostranstvo i pokazivao te slike i onda su posle njega dolazili još neki stranci i gledali kako ja slikam, Andreas Majer i Andrejas Vong tako da su mi oni pomogli da imam tu samostalnu izložbu i Švajcarskoj i Austriji. Onda su dolazili i novinari, snimali su i gledali, pa sam po neku sliku i prodao. Pored mene, slikarstvom se bavi i moja sestra. Kad ja radim taj doživljaj prenesem i na nju, taj osećaj dobije i ona, pošto je slikarstvo privlači pa tako mi slikamo zajedno".

Zadivljen svežinom, živopisnošću slika i temperamentu koga ovaj mladi romski slikar prikazuje u svojim radovima, američki pesnik Pol Polanski, o njegovim radovima tada je zapisao:

S obzirom da je kuća Bajramovih roditelja bila u stanju raspadanja, i da su bili odeveni u rite, bilo je očigledno da Bajram nije mogao da sebi priušti nabavku slikarskog materijala. On nije bio bosonog, ali kroz rupe na njegovim cipelama mogao sam mu videti nožne palčeve. Dva dana kasnije vratio sam se noseći nekoliko blokova papira za crtanje, nešto vodenih bojica i četkica. Bajram je zbog toga bio oduševljen kao dečačić koji otvara Božićni poklon...

Momentalno su me pogodile boje i detalji Bajramovih slika. Samo pravi Rom može da ima takav osećaj za svetle, nekoordinisane boje koje kada su zajedno izgledaju tako čudnovato lepo. Što se tiče detalja, većinu stvari koje je predstavio na svojim slikama nisam nikada ranije video.

Bajramova budućnost na Kosovu, ne samo kao Roma već i kao slikara, izgleda veoma turobno. Jednom sam za njega organizovao izložbu u Istambulu, ali je on odbio da ide. On se smrtno razboli ukoliko daleko putuje. „Pored toga", kaže on, „nikada ne bih mogao da se na duže odvajam od svoje porodice, ma ni na jednu noć."

Među tolikim Romima koji i dalje pokušavaju da odu sa Kosova, Bajram je i dalje onaj koji želi da ostane. On živi u oskudnoj dvosobnoj baraci sa majkom, ocem i četvoro rođaka, bez tekuće vode, sa poljskim toaletom u dvorištu...

Ipak, Bajram u sebi sadrži sve ono što je Pikaso oduvek želeo da bude: slikar bez obrazovanja, slikar bez mnogo uticaja, slikar koji slika po instinktu.

Neprestano govorim Bajramu da će jednoga dana ljudi pričati kako Romi nikada nisu živeli na Kosovu. Pričam mu da je njegova dužnost da naslika veoma slikovitu istoriju Roma na Kosovu. Nisam siguran da baš razume šta hoću time da mu kažem. On samo odgovara: "Uvek ću da slikam moje Rome, moje Kosovo." (Pročitajte ceo tekst Pola Polanskog o Bajramu Mehmetiju)

Svi ovi događaji skupa, podstiču Bajrama da intezivnije radi što rezultira brojem radova kojim se, ni mnogi akademski slikari njegove generacije, ne bi mogli pohvaliti. Brojnost, kao i osobenost koju pokazuje, omogućava Polanskom da organizuje dve, za Bajrama, izuzetno značajne izložbe. Jednu u glavnom gradu Austrije, Beču, a drugu u Švajcarskom gradu Bernu.

„Prvo je došao Pol Polanski Amerikanac, njemu sam prodao dve slike na kome je oslikan romski život, pa je on te slike pokazao drugim ljudima iz Švajcrske pa su mi oni organizovali samostalnu izložbu, prvo u Austirji u Beču, imao sam nedelju dana za to, pa onda druga izložba je bila u Švajcarskoj u Bernu. Ljudi su bili oduševljeni, prijatno iznenađeni, gledali su to kao na nešto najnovije sa Kosova, raspitivali se šta to znači, zatim kakva je situacija ovde i kako se živi kod nas. Najviše su ih interesovale slike koje predstavljaju život Roma".

Gostujući sa svojim slikama u ovim velikim gradovima, Bajramu je to bila jedinstvena prilika da obiđe neke od muzeja i susretne se sa delima svetskih velikana.

„Kad sam bio u inostranstvu, u Švajcarskoj i Austriji, vodili su me po muzejima. Gledao sam kako su slikari pre radili, to su uglavnom bili poznati umetnici. Tada sam to po prvi put video. Obožavao sam njihova dela. Razmišljao sam i o tome koliko im je vremena za to trebalo, kako su imali toliko strpljenja. Oni tada možda nisu imali ni boje kao što mi imamo sada, ali su te slike tako savršene, tako lepe. U to vreme oni su stvarali takve lepe slike, pitam se koliko bi nama trebalo da to danas uradimo i da to uradimo bolje jer imamo više uslova. Nisu oni možda imali ni četkice, verovatno su ih sami pravili...".

I pored toga u Prištini, najbližem velikom gradu, on nije mogao da ima samostalnu izložbu. Iako bez zvaničnog objašnjenja o tome zašto je odbijen, razlog je bio jedino njegov potpis na slikama.

„Ja sam išao u školu i učio sam na srpskom jeziku i tako sam i pisao ćrilicu i možda neki nisu to mogli da prihvate jer sam ja učio na srpskom, možda nekima to smeta i onda to nisu prihvatili jer su na to gledali kao da otvaraju izložbu nekom Srbinu. Ne znam. Ljudi su različiti ali ja ne delim ljude na po nacionalnosti, već ih delim na dobre i loše, samo tako. Ljudi mogu da budu različiti. Neki kažu: Ti si Rom, tebi to ne treba, ili si Srbin ili Albanac... Sve zavisi od toga kakav ljudi imaju karakter. Ja zbog toga ne želim nikoga ni da krivim, niti da uvredim".

Stanje na koje po pitanju mnogih nesloboda, gotovo čitavu deceniju, prisutno na Kosovu, nije zaobišlo ni Romsku zajednicu pa samim tim ni Bajrama koji kroz to prolazi i na njemu svojstven način.

„Ta situacija na Kosovu, kakva je....? Sloboda, da se krećemo to je najbitnije. Teško je, nema čovek nikakve uslove za život slobodno, da živi normalno kao što je nekad bilo, pre rata. Da izađemo, da odemo u Prištinu, jer nam je život ograničen. To ostavlja posledice i čovek može da se zatvori u sebe. Mnogi ljudi sa strane se čude kako sve to trpimo. Možda to nikad nismo doživeli kao sad, kad idemo slobodno kad te niko ne dira, kad možeš da se krećeš slobodono. Osećaš se bolje jer si slobodan, razmišljaš da nešto radiš, imaš volju, drugačija osećanja, a ne da ideš i da se plašiš da te neko bez ikakve krivice napadne. Za sve nas bi bilo dobro da se slažemo, Bog nam je dao da svi živimo na ovoj zemlji i zato treba da se slažemo."

Sećanja na vremena sukoba čije posledice ne jenjavaju ni danas, ne pomažu ovom mladom umetniku da se oslobodi tereta prošlosti i nastavi sa normalnim životom, za šta on ne prestaje da se bori onako kako to najbolje ume, svojom umetnošću.

„Ova patnja i sve to što smo doživeli nije bilo lako ni za nas niti za bilo koga. Kad bi smo čuli na radiju ili televiziji da su nekoga kidnapovali ili je neko ubijen ili kada su gorele kuće 17. marta bilo nam je stvarno teško. Ne mogu da kažem da je bilo lako. Onda se čovek pita za sebe šta može da doživi, šta njega čeka, nikad se ne zna. To je taj neki strah, neka nesigurnost, to je teško za nas. Ja znam da su se posle tih dešavanja selili i Romi i Srbi jer ne znaju kako će da žive i kakva će biti njihova budućnost pa ostavljaju sve, svoju imovinu i sve sa čim su nekad živeli. To je tako, pa onda žive kako se ko snađe. Mi smo ostali i ovde živimo i dan danas. Nadamo se da će Bog dati da jednog dana bude sve kako treba, da bude dobro. Ta nada nas možda i održava. Trudim se da nekako ulepšam svoj život tako što slikam. U sebe ne stavljam neke loše misli, jednostavno uzdam se u Boga, ostavljam sve svoje probleme Bogu da ih on rešava. Na taj način se oslobađam stresa, iskušenja. Čovek treba da se oslobodi, treba sebi da nađe neki mir. Ja sam eto u slikanju pronašao neki mir, koji me oslobađa. Čovek treba uvek nešto da radi, da se za nešto trudi i bori, jer ovaj život je borba".

Snagu da ne posustane u svom radu, on pronalazi u samom značaju njegovog i radu ostalih kosovskih slikara. Svojim delima oni beleže ne samo vreme već i osećanja i misli. Sve ovo će jednom biti izuzetno dragocen dokument i svedočanstvo. Kao i u svakoj životnoj nevolji i borbi kakvu tada čovek vodi, Bajramu bi u ovoj situaciji, svaka pomoć bila od ogromnog značaja.

„Značajno je da umetnici na Kosovu slikaju jer sva ta iskušenja kroz koja prolaze to mogu da prenesu na sliku. Možda ako sada to ne prepoznaju, prepoznaće kasnije jer možda je taj čovek koji je slikao prošao kroz teške situacije koje su se desile u prošlom vremenu. Možda to nekada budu dobre, a možda i loše situacije, ali oni to mogu da prenesu na platno i da zapečate, pa da drugima pokažu kroz šta su prošli. Možda nas neki ne razumeju šta to znači uzeti boje i slikati i nemaju neki osećaj, ali možda će u nekom narednom vremenu i drugačijoj situaciji ti ljudi razumeti. Ali ako te ljudi ne razumeju, razumeće te Bog. Bilo bi dobro kada bi nas i država podržavala i kada bi nam dala više pomoći, ohrabrenje ili podršku, nešto od toga bi za nas bilo dobro. Možda neko od nas nema materijala, možda neko nema slobodu da se kreće. Meni bi značilo kada bi neko imao da mi pomogne, da mi da prostor za slikanje. Ono što mi je potrebno jeste da radim i radim, da slikam..."

Politička, bezbednosna i socijalna neizvesnost kojima se kraj za sada ne nazire, opterecuju brigama od kojih je najveća ona da će jednom ostati bez materijala i tako doći u situaciju da neće moći da slika.

"Nadam se i razmišljam... da ne ulazim u politiku jer nisam neki političar pa da nešto kažem ali jako je teško da planiram svoju budućnost kako će sve biti. Jedino mogu da se nadam da će Bog dati da bude slobode i neko malo bolje vreme ili da se vrati ono što je pre bilo, da se slobodno krećemo i imamo posao i normalno živimo, ali je to i dalje pod znakom pitanja. Razmišljam o tome da bi ljudi koji to rade, shvate kako bi bilo da se tako nešto njima dešava i da se tako neko prema njima ophodi, da ne budu u pokretu, ali to neki ne žele. Nemam neki poseban plan za sebe, jedino da još više radim i da imam što više slika. Voleo bih kada bi dobio ponovo neku ponudu za izložbu u inostranstvu ili ovde negde u Srbiji, ma bilo gde. To bi mi dobro došlo. Dakle, drugi neki plan nemam, voleo bih da mi neko pomogne i dostavi neki materijal za slikanje jer bi onda imao još više volje za rad".

Bila je ovo još jedna priča o kosovskom umetniku koji stvara tu pored nas. Njegova skromnost ali i nezavidan materijalni položaj i nemogućnost da svoje radove prikaže ni ljudima u čijoj sredini stvara, još jednom potvrđuju nemarnost društva prema retkim vrednostima i ljudima koji svojom snagom, ljubavlju prema onome što rade i željom za životom, mnogima mogu poslužiti kao primer i uzor u borbi sa sopstvenim nevoljama. Nadajmo se, onako kako se i Bajram nada, da će ono dobro u ljudima napokon pobediti ali i da će ovaj slikar imati dovoljno sreće i snage da istraje u svom stvaralaštvu.

Kontaktirajte Bajrama Mehmetija na telefon: 064-98-99-377  ili  061-166-20-58

Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"