Tekst iz knjige "Bajram Mehmeti, slike kosovskog Roma",

izdate u Švajcerskoj 2005. godine, autori su Andreas Majer i

američki pesnik i aktivista za prava Roma - Pol Polanski

(povratak na prethodnu stranu)

Ubrzo nakon što su Nato snage stupile na Kosovo 1999, dobrovoljno sam se prijavio da odem tamo i živim u romskom kampu za raseljena lica, da bih savetovao UNHCR u vezi sa njihovim problemima koje imaju sa "ciganima". Pošto sam već napisao nekoliko knjiga o češkim Romima, NVO iz Praga me je preporučila kao stručnjaka. Prvobitno sam došao na Kosovo na tri meseca. Četiri godine kasnije, još uvek sam ovde, vodim svoju sopstvenu NVO da bih pomagao Romima koji i dalje snose posledice rata. Za Bajrama Mehmetija sam prvi put čuo leta 2001. Jednog vrelog dana krajem jula bio sam zaglavljen u saobraćajnoj gužvi u Gračanici. Stotine Srba i nekoliko Roma je marširalo uz glavnu ulicu protestujući da bi skrenulo pažnju na oko 1000 nestalih tokom i neposredno nakon rata. Demonstranti su smatrali da administracija UN na Kosovo ne čini dovoljno da se nestali ili makar njihova tela pronađu.

Posle demonstracija otišao sam u glavni štab Međunarodnog Crvenog krsta na Kosovu. Želeo sam da tražim pomoć za jednu staru slepu Romkinju koja je živela sama. Nije imala nigde ništa i preživljavala je samo na onome šta su joj njeni susedi donosili s vremena na vreme. Direktorica Crvenog Krsta nije bila tamo, ali njen srpski prevodilac Mario je bio tu tako da sam razgovarao sa njim.

Pošto je zapisao adresu slepe Romkinje, upitao me je o mojim knjigama i delima. Takođe je pitao da li sam na mojim putovanjima po Kosovu ikada naleteo na romskog slikara koji živi negde zapadno od Lipljana. Mario nije znao njegovo ime, niti je ikada video njegove slike, ali je neko Mariju rekao o njemu. Odmah sam bio zainteresovan. Nekoliko decenija sam vodio veliku umetničku kolekciju u Španiji, ali jedine romske slike koje sam ikada video na Kosovu do tada su bile skice naivnih slikara nacrtane u kampu za raseljena lica u kome sam živeo 1999; ovo su bile užasne slike rata, NATO bombardovanja i proterivanja od strane albanskih ekstremista kada su se oni vratili nakon rata. Iako sam u to vreme bio zainteresovan da kupim te slike, one su nestale kada je oko 500 Roma pobeglo iz kampa, marširajući prema Makedoniji radi svoje bezbednosti.

Mario nije mogao da kaže nešto više o tome kako da pronađem Romskog slikara o kome je on samo čuo. Samo je znao da on živi u jednom od malih srpskih farmerskih sela zapadno od Lipljana.

Sledećeg popodneva, nakon što se temperatura pomalo spustila, krenuo sam sa Adom Godžicem, prijateljem Romom, kod koga sam odsedao, da tražimo ovog slikara. Ado nikada nije čuo za ovog romskog slikara, a tvrdio je da poznaje sve Rome. Kao i uvek poveli smo skupinu Adovih rođaka sa nama. Svi su imali rođake u tom delu Kosova, ali nikada niko nije čuo za nekog slikara.
Tokom sledećih sat vremena, posetili smo nekoliko malih farmerskih sela. Po nekoliko Roma je živelo u svakome od njih, ali nikada niko nije čuo za nekog romskog slikara. Na kraju smo završili u Lepini, gde su živeli neki od Adovih rođaka. Tamo je malo jezero, pa su Ado i njegovi rođaci želeli da malo pecaju. Pozajmili su nekoliko štapova i udice (nisu koristili mamce).

Ado i ja smo posetili njegove rođake da vidimo da li su ikada čuli za slikara Roma, i na naše iznenađenje, slikar je živeo u susednoj kući.

Ispostavilo se da se romski slikar zove Bajram Mehmeti. U to vreme je imao 21 godinu i živeo je sa svojim roditeljima. Slikao je već sedam godina. Bio je samouk i rekao je da je uglavnom učio kopirajući slike iz novina i knjiga. Bio je srećan što ima mogućnost da mi pokaže svoju malu kolekciju. U to vreme još uvek nije prodao neku sliku.

Njegovi najbolji radovi su bili portreti članova porodice. Rekao sam mu da bih želeo da naslika neke tipične scene iz romskog života: rad kovača, romske farmerske kućice, stare pećnice, itd. Rekao mi je ako bih mu kupio materijal u Prištini rado bi naslikao nešto za mene. Dao mi je listu potrepština, uglavnom su to bile vodene bojice i papir.

Videvši Bajramovu trošnu kućicu i tepihe, bilo je očigledno da Bajram nije mogao sebi da priušti bilo šta od slikarskog materijala. Nije bio bos, sli su se nazirali prsti kroz rupe u njegovim cipelama.

Dva dana kasnije, vratio sam se sa nekoliko blokova sa papirom za crtanje, vodenim bojicama i četkicama. Bajram je bio srećan kao dete kada otvara božićne poklone- slika koju je Bajram imao podsvesno usađenu u sebi jer uvek nosi zlatan lanac oko vrata iako su on i svi Romi danas na Kosovu Muslimani (pre 600 godina svi Romi na Kosovu su bili katolici ili pravoslavci).

Najstarija Bajramova sestra je bila takođe veoma srećna jer voli da slika ali nikada nije imala toliko slobodnog vremena kao Bajram. Na osnovu romske tradicije, svakoga dana je imala mnogo obaveza: spravljanje hleba, čišćenje kuće, ručno pranje veša i pranje stopala svih muškaraca na kraju dana. Ipak, Bajram joj je dao nešto od svog materijala za slikanje i rekao joj da i ona mora nešto da naslika.

Dve nedelje kasnije vratio sam se da kupim prve slike od Bajrama. Jedna je bila slika tradicionalne Romkinje vračare u svom šatoru koja čita sudbinu iz dlana drugog Roma, dok nekoliko mušterija čeka ispred na svoj red. Druga slika je prikazivala ćelavog romskog kovača koji izrađuje potkovice.

Na Kosovu postoji četrnaest različitih klanova/plemena Roma. Jedan klan/pleme se zove Romi Kovači. Oni su svi po profesiji kovači i Bajram je pripadao ovoj grupi. Iako je njegov otac farmer i nadničar, Bajram se sećao vremena kada su svi njegovi preci bili kovači. Krhak i žgoljav, Bajram nekako ne pripada ovoj osobini njegove porodice. Njegova oba roditelja su krupni, robusni Romi. Ali Bajram izgleda slabunjav sa svojih pedesetak kilograma i ima izraz lica kao da mu je neko upravo na nekoj plaži bacio pesak pravo u lice.

Od prvog trenutka sam bio zapanjen Bajramovim bojama i detaljima. Samo pravi Rom može da ima takav osećaj za drečave, nekoordinisane boje koje tako dobro stoje jedna uz drugu. Što se tiče detalja na slikama, većinu nikada ranije u životu nisam video. I to je bilo nešto što samo jedan Rom može da poznaje.

Tokom ostatka leta, nastavio sam da Bajramu donosim materijal i da kupujem šta god da je slikao. Do trenutka kada je trebalo da odem u Ameriku na zimski odmor, kupio sam 35 akvarela od Bajrama i dva od njegove sestre. Iako je njen rad imao više naive u poređenju sa Bajramovim, njene slike su imale svežinu koja se meni dopadala. Ali kao i uvek, govorila je da ima previše posla, a često je to bio slučaj i sa njenim bratom.

Nakon povratka posle tromesečnog odmora u Americi (gde sam imao neplaniranu operaciju srca), vratio sam se na Kosovo da nastavim da radim na humanitarnoj pomoći i da ohrabrujem Bajrama da još više slika. Kada se požalio da mu je ponestalo ideja, rekao sam mu da nastavi da slika romske profesije i tradiciju. Na primer, jednoga dana sam mu reko da naslika crne ptice. One su simbol drevnog Kosova. Nedavno sam objavio zbirku pesama pod nazivom ''Crne ptice Kosova''. Na naslovnoj strani moje knjige je fotografija starog Roma obučenog u tradicionalnu albansku nošnju. Bajram je naravno imao različito mišljenje o crnim pticama. Naslikao je jato crnih ptica na nebu; njegov stav o tome je bio detalj na slici koji pokazuje pticu koja prati jato.

Na moju zaprepašćenost, Bajram je počeo da pohađa časove slikanja. Sreo je slikara, starijeg Srbina, koji je hteo da profini Bajramovu tehniku. Kada mi je Bajram pokazao njegovo prvo delo posle časova, bilo mi je muka. Bilo je dobro oslikano, naravno, ali je nedostajalo Bajramove mašte, osećaja za svoj narod, nedostajalo je njegove duše. Ničeg romskog nije bilo na slici. Rekao sam Bajramu da zaboravi na časove slikanja i da se vrati na svoj instinktivan način slikanja. Ponekad me posluša, a ponekad ne. Ali onda kada me posluša, njegove slike su sve bolje i bolje jer on instinktivno hvata duh svog naroda.

Pored pustoši koju je rat za sobom ostavio 1999, (14.500 romskih kuća je zapaljeno nakon dolaska NATO trupa i više od 100.000 Roma je otišlo u druge zemlje.), Bajram nikada nije slikao ovu tragediju, uglavnom zato što Bajram nikada nije u stvarnosti iskusio ili video tu tragediju. Ne samo što je Bajram siromašan, već je i stidljiv. Upravo ove dve karakteristike koje poseduje kao deo svog mentaliteta su ga naterale da ostane kod kuće, i da retko napušta svoje selo. On nikada nije video ruševine koje je rat na Kosovu ostavio. Samo jednom sam ga naterao da naslika uništenu romsku kuću i siguran sam da je to u potpunosti bio deo njegove mašte.

Tri godine nakon mog ''otkrića'' Bajrama, on je još uvek nepoznat na Kosovu. Samo smo ja i nekoliko prijatelja kupili njegove slike. Jednom sam pokušao sa jednim švedskim diplomatom da organizujem izložbu za Bajrama u jednom prištinskim restoranu koji redovno izlaže slike albanskih slikara. Nakon dobrog ručka, švedski diplomata i ja smo pokazali vlasniku nekoliko Bajramovih radova i objasnili da bi bilo dobro okupiti manjinske i većinske zajednice. Pošto su u ovaj prištinski restoran uglavnom dolazili kosovski intelektualci, mislili smo da bi izložba Bajramovih radova promovisala trenutnu političku klimu ''mira i tolerancije'' na Kosovu. Ali nakon razgledanja nekoliko Bajramovih slika, vlasnik restorana je zadržao u rukama jednu koja prikazuje Romkinju kako pere veš reci i rekao je: "Ako zakačim ovu sliku na zid mog restorana, mušterije bi mi zapalile restoran''. "Zašto'', upitao sam. "Zato što ova slika ne pokazuje albansko Kosovo.'', odgovorio je. E, baš to je najveći problem danas na Kosovu četiri godine nakon rata: ne samo za Bajrama, već za sve Rome. Previše je albanskih ekstremista koji još uvek pokušavaju da naprave etničko čišćenje, proterujući sve Rome sa Kosova. Jednom kada su doživeli nepravdu od Srba, ovi ekstremisti sada proteruju sve manjine.

Bajramova budućnost na Kosovu je takođe veoma slaba, ne samo za njega kao Roma, veći za njega kao slikara. Jednom sam organizovao izložbu za njega u Istanbulu ali je on odbio da ide. Kaže da se smrtno razboli ako se dugo vozi u autu. ''Pored toga'', dodao je "Nikada ne bih mogao da budem tako dugo razdvojen od svoje porodice, ne ni za jednu noć''.

Među toliko mnogo Roma koji još uvek pokušavaju da pobegnu sa Kosova, Bajram je jedan od onih koji žele da ostanu. Živi u trošnoj dvosobnoj udžerici sa majkom, ocem i četvoro braće i sestara. Nemaju vodu u kući a toalet je spolja u maloj odaji koja nema rupu. Kada se izmet sasuši, sestre ili majka ga spaljuju.

Ipak u Bajramu imamo ono što je Pikaso uvek želeo da bude: slikar bez obrazovanja, slikar bez mnogo uticaja sa strane, slikar koji slika samo na osnovu instinkta.

Stalno govorim Bajramu da će jednoga dana ljudi reći da Romi nikada nisu ni živeli na Kosovu. Govorim mu da je njegova dužnost da slika slikovnu istoriju Roma na Kosovu.

Nisam siguran da razume ono što mu pričam. On uvek ponavlja, "uvek ću slikati moje Rome, moje Kosovo".

(povratak na prethodnu stranu)