Petar Rakić, gitarista

Slušajte emisiju Umetnost života od 16.11.2008. godine 

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

U nastavku ciklusa „Umetnost života" predstavljamo umetnika koji se, kao retko koji na Kosovu i Metohiji, posvetio muzici i u tome istrajao čitav svoj život, do današnjih dana. Sve što je radio sadžalo je u sebi melodiju, ritam, harmoniju. Rezultati koje je postigao baveći se muzikom, gotovo da prevazilaze mogućnosti jednog čoveka.

Petar Rakić, je rođen 25. juna 1948 godine u Kosovoskoj Mitrovici. Oženjen je i otac je dvoje dece. Osnivač i organizator Džez i bluz festivala "North City" - Kosovska Mitrovica, dirigent crkvenog hora "Branislav Nušić " i zaposlen je kao nastavnik klasične gitare u srednjoj muzičkoj školi "Miodrag Vasiljević" u Kosovskoj Mitrovici. Ovo je njegova priča.

Muzikom je počeo da se bavi još od školskih dana. U nižoj Muzičkoj školi počinje da svira violinu da bi kasnije, očaran hipi pokretom pa zatim Bitlsima, Roling Stonsima, počeo da svira gitaru. Muzikom se u to vreme bavio još uvek amaterski, kao učenik srednje Mašinske skole.

"Svaki instrument koji se svira, pored svega onoga što se uči, zahteva od tebe da budeš slobodan, da se na njemu izraziš, kažeš ono što želiš. Mislim da je džez, preko improvizacije, upravo to što treba svaki muzičar da oseti i onda si posvećen i džezu, i muzici...".

„Kasnije, u nekim godinama, osnivam Big Bend u Kosovskoj Mitrovici. Mislim da je to bilo 1980. godine, kada taj Big Bend počinje da radi. U početku u maloj postavi, a kroz pet godina kasnije, formirali smo pravu postavu Big Benda. To su bile četiri trube, četiri trombona, pet saksofona, plus ritam sekcija... to je radilo u ono vreme, da kažem bratstva i jedinstva gde stvarno niko nikome nije gledao ko je šta. Važna je bila ljubav prema muzici i želja da se svira. To se održalo do 1990. godine, posle toga je ta politika uništila jednu takvu, divnu orkestarsku postavu".

Nacionalne, verske ili bilo kakve druge razlike nisu mogle ni na koji način da utiču na ovaj dvadesetočlani muzički sastav jer je želja za dobrom svirkom bila jača od svega. Kao takav, Big Bend je nastupao na mnogim jugoslovenskim džez festivalima od kojih je većina imala internacionalni karakter.

"Stvarno niko nije gledao dal' si Srbin, dal' si Albanac, dal' si Turčin ili šta si... Samo smo poštovali želju za sviranjem. Ja sam "digao" tu jednu generciju koja se bavila muzikom... Par trubača, trombonista i saksofonista, to je bio početak. Kasnije smo uključivali i mlađe ali to je dosta teško išlo. Na drugoj strani se uvek negovao i rokenrol onda smo mi preko rokenrola, skidajući neke vrlo atraktivne kompozicije, izazvali kod mladih želju da počnu da sviraju te duvačke instrumente. Tako smo, jednostavno, regrutovali te mlade snage i napravili postavu sa četiri trube, četiri trombona, pet saksofona... kompletna moderna ritam sekcija. Taj Big Bend je učestvovao na niškom Džez festivalu, to je internacionalni festival, zatim na valjevskom Džez festivalu, bili smo u Podgorici.... Onda smo otvorili ovaj naš, mitrovački Džez festival. Ipak je to bio amaterski Big Bend, mi smo mlade ljude dovodili tu a onda su ih ovi stariji članovi tu u učionici učili. Ja sam pisao aranžmane, znate, onako "kol'ko ti je jorgan dugačak, tol'ko da se ispružiš". Recimo, znam da ima pet članova onda napišem aranžman sa više polovina i celih nota, sa pauzama... Kako smo se razvijali, tako su i aranžmani dobijali na svojoj težini. Posle pet godina smo počeli da svirmo i da stavljamo u repertoar američke aranžere, naše aranžere, recimo Skerla, ili jednog Stjepka Guta, Vladislava Fridriha, trubača iz Zagreba koji nam je bio i gost na prvom Džez festivalu koga je otvorio naš Big Bend".

Novac koji je Big Bend u to vreme dobijao od gradskih vlasti bio je dovoljan za kupovinu sasvim novih instrumenata od kojih su neki stizali iz Amerike. Iz zahvalnosti gradu i želje da i mlade uključe u svetske muzičke tokove, članovi ovog benda odlučuju da osnuju Dečiji muzički festival a kasnije i Džem sešn iz čega je nastao Džez festival.

"Kao orkestar smo predložili da u Mitrovici bude dečiji festival gde smo mi nosili taj teret. Mi smo pratili decu muzički, pravili smo i aranžmane, tako da smo, za pet godina nabavili instrumente i '89. godine smo i otvorili prvi Džez festival u Kosovskoj Mitrovici, to je u stvari ovaj sada "North City", to je trajalo dve godine. Posle ovih ratnih zbivanja i svega ovoga, napravljena je ta pauza da bi ponovo počeo da se održava kao "Noth City - jazz & blues festival". Mi smo odmah u početku, kada je krenuo Džez festival, učinili da bude internacionalnog karaktera. Zašto? Zato što smo mi deset godina čekali i radili kao taj orkestar, da bi smo stvorili slušaoce, jer džabe vam muzika ako to nema ko da sluša. Mislim das mo na tom planu uspeli. Drugo, iškolovali smo jednu mlađu generaciju koja ide posle mene. Smatram da će oni to i produžiti. Upravo je to i bio glavni cilj. Imali smo par nih koje smo poslali u Grac na Džez akademiju. Pevačica Maja Jakupović je tamo, Predrag Dedić je tamo kao bubnjar. Pošto je bilo tih multietničkih sastava, tamo je bio i Faton Maculja, gitarista, koji je sada u Njujorku. On je dete naše škole, tog muzičkog života, oni su nam ga onda oteli".

Članove orkestra je zanimala isključivo muzika. Entuzijazam i uporonost u radu koje su posedovali odrazio se i na njihov uspeh.

"Stvarno nikada nismo pričali o političkim stvarima. Vladao je jedan veliki entuzijazam i to je bilo nešto neverovatno. Kad odemo u studio da snimamo to je trajalo po deset, dvanaest sati. Kad pričam o tadašnjem entuzijazmu često pominjem jeda događaj. Bila je utakmica, Partizan je igrao u Kupu UEFA, dođem ja na probu i kažem "dobro, došao sam na probu formalno da neko na navrati inače neće niko da dođe, utakmica je". Dođem ja "onako", otvorim muzičku školu i čekam da dođu. I svi dođu na probu! Ja tada kažem "e, pa da znate da će ovaj Big Bend imati puno uspeha čim ste spremni na ovakvu žrtvu i svi došli na probu". Tako je i bilo. Verujte da ljudi koji su ostavili instrumente, jednostavno su to sklopili, stavili u futrolu i odložili na šifonjer jer se više ne bave muzikom, odjednom su bili puni entuzijazma, tako su vežbali, morali su i individualno da vežbaju. Znate kako, to jeste bio amaterski Big Bend međutim, ja sam radio dosta profesionalno. Kako su oni radili profesionalno, tako sam i ja radio sa njima profesionalno a istovremeno sam radio i na sebi. Nisam imao tu školu za dirigovanje pa sam "na suvo" dirigovao, tako da je to stvarno bilo deset godina lepog, sadržajnog muzičkog života. Svirali smo jedni sa drugima, bilo je to divno jedno vreme... Sada svi ti ljudi povremeno dolaze na taj naš Džez festival i dalje se družimo".

Entuzijazam kojim su mitrovčani svirali privukao je neke od najboljih muzičara bivše Jugoslavije kojima, kako sami kažu, nastup u Kosovskoj Mitrovici pričinjava veliko zadovoljstvo. Na poslednjem Džez festivalu publici se predstavio i jedan od naših najboljih džez muzičara već duže vreme, Jovan Maljoković sa svojim bendom:

"Prvo, obradovao sam se kad su nas pozvali, a drugo ja znam Peru Rakića godinama, znam da voli muziku, znam da je vodio i Big bend. Sada se trudi što se tiče kulture, razvoja džeza i uopšte. Mislim da je ovo veliki događaj za Kosovsku Mitrovicu i velika stvar što se tiče kulture. U Beogradu nema džez muzičara koji ne bi došao da svira ovde, ili u foajeu Radio Beograda svi pričaju o festivalu u Kosovskoj Mitrovici. Iskreno sam se obradovao kad su me pozvali da sviram jer znam da je ovde narod talentovan, ovde ima dosta muzikalnog sveta, imam tu i prijatelje".

Kao i većinu umetnika na Kosovu, tako je i ovog muzičkog stvaraoca iznenadio rat. Primoran je na napuštanje sopstvenog doma i odlazak sa Kosova i Metohije. Četiri godine nakon toga boravi u Herceg Novom, iako je bio radno angažovan, tamo ne nalazi svoje mesto. Po dogovoru sa ondašnjim sveštenikom obnavlja crkveni hor u Herceg Novom ali, kao što on nije mogao bez svog grada, tako ni njegov grad ne može bez njega i on se vraća u Kosovsku Mitrovicu.

"Prijatelj sam sa Vladom Georgijevim i on kaže "aj, Pero, dođi da sviraš kod mene". BAR, tako mu se zove kafić, ja sam svirao tamo. Posle onog bombardovanja 1999. godine, ovde je bilo strašno. Bilo je neizvesno, posao, kako, šta... Svi smo bili u bunilu... Ja, kao raseljeno lice došao iz južnog dela ovde sa dve torbe... Onda mi je bilo ponuđeno da ostanem u Herceg Novom i da obnovimo neki crkveni hor koji je postojao u Herceg Novom i da ja posle vodim taj hor. Rekao sam svešteniku da ne mogu da napravim hor za tri meseca nego za, najmanje, tri godine a eto ostao sam četiri. Onda sam se vratio ovde, i deca su mi bila tu... tako da te četiri godine nisam bio ovde".

I pored svih dešavanja na Kosovu i mnogih razočarenja koje je doživeo nakon završetka rata, događaja iz prošlih vremena Petar se seća sa nostalgijom.
"Kad mi je bila slava, trećeg dana mi dolaze ovi moji iz Big Benda i kažu mi "Pero, da ti čestitam slavu ili Bajram?" Šta ću ja, bili smo svi zajedno tu, družili se. Kad je bio Bajram, obučem se ja lepo, odelo, kravatu i sa ženom odem kod njih na Bajram. Niko me nikada nije provocirao. Bilo je to jedno druženje, još smo se zezali i na njihov i na naš račun. Žalim za nekim muzičkim vremenima i za onim druženjem a neke stvari su se folirale. Oni koji su se bavili politikom, to je bilo neko licemerje. Za tim ne žalim. Ono što je bilo ljudski, žalim za tim, ono što je bilo politički... gnušam se toga. Jednostavno, zbog te takve politike, je i došlo do svega ovoga. Da u trećem milenijumu ja uzimam dve torbe i da napustam svoju kuću? To je glupo i primitivno i mislim da je uopšte svet i Evropa i sve to, pali su na ispitu što se tiče humanosti. Da u dvadesetprvom veku napustam kuću i budem raseljeno lice, ne samo ja kao Srbin nego bilo ko, uopšteno govorim. Mislim da je sve to moglo biti rešeno drugačije".

Za sebe kaže da nikada nije želeo karijeru, što dakazuje i to da je skoro čitav svoj život proveo u Kosovskoj Mitrovici.

"Nikada nisam jurio karijeru, jednostavno, ja sam voleo taj život. Dan danas mislim da je to jedan duhovni život. Možda mi je takav život i pomogao da prebrodim sve ove probleme. Smatrao sam da je najvažnije da smo živi i zdravi a ostalo će sve doći samo po sebi, snaći ćemo se nekako ali nikako duhovno posustati. Da nema Džez festivala, da nema crkvenog hora, da nema mog grada sa decom u školi... to bi bilo tragično. Kosovska Mitrovica je bila mnogo lep grad, to je grad koji je uvek živeo sa jednom kulturom. Imao je svoj život, imao je svoje pozorište, imao je svoj bioskop, svoje letnje bašte... Mnogo mi je krivo i burno reagujem kad kažu "jao, odakle toj Kosovskoj Mitrovici Džez festival?" Kažem stanite malo, zašto se ne raspitate malo. Početkom dvadesetog veka, kada su Trepču Englezi držali, dok ste se vi tamo igrali krpenjačama ovde se igrao tennis! Pa je gradski orkestar svake nedelje svirao u centru Kosovske Mitrovice, tu je bila gradska kafana, pozorište je bilo tu, održavali su se balovi. Otac mi je pričao da su igrali engleski valcer. Znači to je bila neka kultura. S druge strane, tu je bila razvijena trgovina. Mitrovica je ipak bila neki centar, kako kulture tako industruije i trgovine. U muzičkoj školi sam našao komplet instrumenata jednog gradskog orkestra. To je ipak neko nasleđe".

Za razliku od ostalih srpskih sredina na Kosovu I Metohiji, u kojima je nemogućnost života u gradskim sredinama desetkovala čak i svaku kulturnu inicijativu, u Kosovskoj Mitrovici kao jedinom urbanom centru u kome žive i Srbi, ipak postoji neki kulturni zivot. Petar Rakic kaže da oseća kako se ovaj grad polako vraća kulturi, muzici i stvaranju.

„Ona se vraća u onu jačinu u kojoj je bila ranije. Ali, vraća se baš preko ovih manifestacija. Recimo, preko dečijeg festivala, preko džez festivala, preko crkvenog hora... u zadnje vreme se izuzetno forsira i sportska kultura koja daje izvanredne rezultate. Da se razumemo, nema uslova ali kad postoji želja i kad vidim onu decu da treniraju, da li fudbal, dal' tenis, košarku... vidim da se vraćamo na staro. I onda smo kukali "nema uslova", nikada ne može da bude sve idealno ali kada postoji želja onda je lako".

Posle Big Benda, Petar je želeo da oformi i crkveni hor u Kosovskoj Mitrovici. Uz pomoć prijatelja i lokalnih sveštenika uspeo je da sastavi hor Branislav Nušić.

"U Kosovskoj Mitrovici je do neke 1947 - 48. postojao crkveni hor. Odavno je postojala želja za njegovom obnovom ali sam smatrao da ja ipak nisam toliko muzički jak da bih moga da radim u jednom takvom horu. Međutim, '89. se javila ta želja i rekao sam "nema problema, počeću pa šta mi Bog da". Onda smo sa našim sveštenicima koji su bili u crkvi sv. Sava, koja je sada u južnom delu, napravili hor '89. - '90. godine. Tako smo napravili opet jednu veliku formaciju i opet je počelo sa deset - petnaest članova a kasnije se tragalo za novim članovima, za podmlađivanjem hora. Taj hor danas ima skoro devetnaest godina i broji oko pedeset pet članova".

Osim što, više nego uspešno, vodi crkveni hor i osnivač je i organizator najvećeg muzičkog festivala na Kosovu, Petar Rakić je i nastavnik u muzičkoj školi u Kosovskoj Mitrovici. Rad sa decom i njihovo zalaganje on ističe kao svoj najveći uspeh.

"Predajem gitaru u muzičkoj školi i živim od toga. Tu imam nekih trideset učenika. To je, da tako kažem, moja klasa. Ima tu dosta dobrih učenika, svake godine idu na takmičenje i osvajaju nagrade, nekad je to prvo mesto, nekad drugo... U svakom slučaju, radi se sa njima. Imaju dva puta godišnje koncert, jednom je to novogodišnji a drugi završni koncert juna meseca. Imamo i trio koji ima dosta uspeha, ima dosta talentovane dece ovde... Ali, ponekad dođem i u sukob sa njima, kažem im da je talenat jedan posto a devedesetdevet posto rada, mora da se radi, da se vežba. Kad se to spoji, onda dolazi uspeh. Imao sam jednog učenika, Miodrag Radović, predavao sam mu u gimnaziji. Završio je pravni fakultet, pa ga je zadesilo ovo što nas je zadesilo, radio je kao prevodilac negde, sakupio neki novac i otišao u Barselonu i tamo studirao bubnjeve. Koji je to entuzijazam... Evo, sada je došao ovde, zaposlio se, oženio se, radi... Ove godine je svirao sa svojim direktorom iz Barselone, učestvovao na džez festivalu. Deluje i kao muzičar i kao pravnik... to je za mene uspeh moje karijere".

Da pristup koji ima u radu sa decom zaista daje rezultate, svedoči i uspeh Nevene Božović pobednice dečije Evrovizije koja je i otvorila ovogodišnji Džez festival u Kosovskoj Mitrovici.

"Džez festival je otvorila ova mala Nevena Božović. Kažu mi "Pero, kakve veze ima ova mala sa džezom?" "Ima, ima" rekoh... Kad ona otvori Džez festival zbog nje će doći i čitava njena generacija. Ako ja njoj sada dajem poverenje, u njenim godinama, ona ne može da ode na Grand paradu, to vam Pera Rakić potpisuje! Uvežbali smo te dve pesme i ja kažem "ove godine ja imam čast da nam naša pobednice na Evroviziji otvara festival". Ona je na instumentalnom odseku, odlično svira klavir, bluz sa jednom nogom u džezu. Da to nazovem njihovim žargonom - smooth jazz, ja to zovem "džez na kašičicu" dok ne bude nešto ozbiljnije a to dolazi sa godinama".

Muzika i uopste kultura, je ono što bi trebalo da spaja ne samo generacije već sve kulturne stvaraoce sa Kosova i Metohije, smatra Petar i dodaje da političke, verske i druge razlike ne bi trebale da na to da utiču.

"Ako niste opterećeni politikom, o svemu mora da isto mislimo. Recimo, u džezu postoji takozvani "real book" odnosno knjiga standarda. Dakle standard, postoji kompozicija koja se zove Blue Bossa i ako se nađe nekoliko nas pa jedan iz Amerike, jedan iz Engleske, ovaj iz Japana, jedan iz Grčke... nas pet muzičara i jedan kaže "sviramo Blu bosu" svi počinjemo da sviramo i svi znamo da je u C molu. Zato postoji standard, pričamo muzičkim jezikom i svako zna šta je improvizacija. Znači svi moramo isto da mislimo o toj kompoziciji a svako će da unese svoju priču u tu kompoziciju preko improvizacije. Tu može samo da bude mozak koji je utripovan nečim drugim i onda ćete dobiti nešto što nema veze sa džezom ni sa umetnošću".

Turbo folk muzika je ono što danas nanosi najveću štetu mladima ne samo u njihovoj kreativnosti već i razvoju njihove celokupne ličnosti, kaže Petar.

"Pogledajte šta se radi. Na muzičkom planu - katastrofa! Da li je to srpska muzika? To je... pokradi malo tursku, malo grčku, malo ovo, malo ono... Zna se šta je izvor naše muzike! "To ne pije vodu", tako to oni kažu. A šta treba da pije vodu? Zvezde Granda, jel? Seka Aleksić, jel to? Eto tako mi vaspitavamo našu decu! Petar Rakić kao nastavnik gitare, kao vođa hora, ja znam šta pričam mojoj deci".

Ovo je priča o Petru Rakiću, jednom od onih umetnika koji stvaraju tu pored nas. Jedan od onih ljudi koji je svojim radom i delima, daleko nadmašio provinciju u kojoj živi i dok su drugi iz nje odlazili u beli svet on je ljude iz tog istog sveta uspeo da dovede u svoj grad.

Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca"

Gledajte i slušajte izvođenje Petra Rakića na YouTube-u