 |
|
|
|
Ratko Popović, književnik
Slušajte emisiju Umetnost života od 9.11.2008. godine ...ili pročitajte celokupan transkript emisije
U nastavku ciklusa emisija "Umetnost života", predstavljamo vam još jednog umetnika, književnika pre svega, ali i čoveka koji je sopstvenim zalaganjem i pregalaštvom, uspeo i uradio posao kojim bi se svaka kulturna institucija ponosila. Njegov rad se ne samo oslanja već je još jedna forma podneblja na kome su krv i mastilo - jedno. Svim svojim bićem vezan za zemlju koja je zapis vekovima, zavet ljudima, ogledalo nebu, on pre svega ističe svoje pretke koji su generacijama očuvali Gračanicu pod tuđom i najtežom vlašću, verovatno sa istim onim ponosom kojim će njegovi potomci govoriti o njemu kao o nekome je sačuvao jedan dobar deo bića svog naroda u vemenu pod jakim političkim, kulturnim i svakim drugim uticajem. ZIDALI GRAČANIČANI
Ratko Popović, koji nam je upravo čitao, je rođen 1947. godine u Gračanici. Njegovi pretci, 1759. godine iz Prizrena dolaze u Gračanicu. Ta je porodica iznedrila devet svešteničkih kolena koja su čuvala i sačuvala manastir Gračanicu. Duhovnosti nije manjkalo pa je među njima bilo i onih koji su se bavili prosvetnim radom i kulturnim poslanistvom, među kojima se ističu književnici Josif i Janićije Popović, kao i neimar Maksim Popović. Ratko počinje da piše još u osnovnoj školi a uz podstrek svoje tadašnje, veoma stroge ali i metodične nastavnice Radojke Dragojlović. „Ona je od nas zahtevala mnogo, pored čitanja naših radova, mi smo morali da pojedina dela i priče koje smo pisali pred drugovima iz razreda prezentujemo. U to vreme je za nas to bilo veoma interesantno. Tada u petom razredu počinju i ti moji prvi radovi, kasnije je dolaskom književnika Milenka Jeftovića u osmom razredu to je sve nastavljeno, a potom je počelo objavljivanje radova i to zahvaljujući Radio Prištini i Draganu Stojadinoviću. On je mnogo učinio za mlade pesnike i one koji su želeli da svoje stvaralaštvo prezentuju. Kasnije je počelo objavljivanje radova u Stremljenju u listu Jedinstvo." Ratko podseća da je prištinski list Jedinstvo bio stožer koji je okupio sve značajnije stvaraoce sa prostora Kosova i Metohije. Bio je to list koji je imao i nudio dovoljno prostora ovdašnjim književnicima da se iskažu, objave svoj rad i pruže ga na uvid i sud i publici i kritičarima. Nažalost, neki od tih pisaca su kasnije odustali ili su napustili Pokrajinu. Međutim, ima onih koji jos uvek tu žive, a među kojima je i on sam. Ratko ne pominje odlazak, on govori o životu i stradanju, o nadi i porazu, o pebadama i neljudstvu. Ponekad se iz njegovog pisanja ne može jasno razlučiti, da li Kosovo i Gračanica zauzimaju posebno mesto ili on glasno izgovara šapat koji od njih krade. Drama karakteriše svet oko njega i u njemu samom. On svojim pisanjem, stvara jedan novi lik stvari koje ga okružuju.
To je vreme kada Ratko počinje da se bavi prosvetom, zapošljava se u školi i ubrzo postaje direktor. Zbog svih obaveza koje ga tu očekuju, ali i zbog same prirode posla, nastaje period kada stvaralačke krize ne štede ni njega i Ratko se okreće od pisanja. Međutim, sa onim što u sebi nosi, nije bilo teško izboriti se sa time tako da su ti periodi trajali kratko. Napušta posao prosvetnog radnika i počinje da radi u Biblioteci u Prištini. Svet knjiga koji ga je ponovo uvukao u sebe budi strast za stvaralaštvom i on se ponovo vraća pisanju i objavljivanju. Tada nastaje roman "Kukavičji snijeg" koga objavljuje 1992. godine. "Taj roman je jedna ispovedna proza o Krstinji Ćipović, ženi koja je imala svoju golgotu i čudnovat put od Crne Gore do Kosova, jer kako i ona sama kaže: "Tu sam rođena, tu sam došla da najverovatnije ostavim kosti". Ta starica je ovekovečena kroz taj moj roman. Posle je izašla i moja knjiga poezije "Silazak u temelj" iz 1993 godine. A potom su dolazila i moja poetska viđenja i moje knjige "Kome dižem dom", "Daleko nam kuća", "Sveti Pantelejmon prekori stražare" o deci koja su stradala u Goraždevcu i ja sam tim događajem bio strašno potresen. Ta moja poema je izašla 2004. godine, inače napisao sam i knjigu "Kukavičji snijeg" i autentičnu knjigu pisanu kosovskim dijalektom "Straori" jer sam smatrao da treba sačuvati taj autentični govor za neka buduća pokolenja. Zadnja moja knjiga je "Zlioci", to je knjiga poezije a posvećena je deci stradaloj na prostorima cele bivše Jugoslavije." Njegov roman Kukavičji snijeg proglašen je knjigom godine od strane izdavacke kuce Jedinstvo i nagrađen od Udruženja književnika Kosova i Metohije 1992. godine. Nagrađivani roman, adaptiran, izveden je pod nazivom Mučenica Krstinja na sceni Narodnog pozorista u Prištini '93. godine, a predstava je izvođena širom Jugoslavije više od osamdeset puta. Ista drama emitovana je na talasima Radio Beograda i Radio Prištine, a prikazana je i na Televiziji Priština 1998 godine. Slike stradanja kojih nije pošteđen, umetnost ljudi oko njega koji su prolazili kroz isto, i deca koja uvek stradaju, razvili su nezadrživi poriv u njemu da progovori o mraku u koji ljudski um može upasti. "Davno još napisao sam jednu poemu boraveći na Tjentištu sa decom iz Lipljana. To je jedan stravičan događaj gde je Hegedušić naslikao rastrzanje nemačkih pasa, dece, tifusara... Ja sam tada napisao tu jednu peomu a onda i sva ova događanja kao što su ubistvo mog bratanca Dimitrija Popovića u Gračanici (2004. godine), dece u Banjaluci, dece stradale u Jasenovcu i sve sam to ja objedinio. I to su oni koji se pretvaraju kao dobri oci koji donose mir i slobodu, a ustvari su zli oci. Nekome se čini zlo. Najbolje je da svako uređuje svoju kuću onako kako on zna. Nažalost mali narodi su prinuđeni da pate. Ovo nije politika, već jedno osećanje. Mislim da svako treba svoj identitet i svoje kulturno biće razvija u skladu sa svojim mogućnostima i bez prisila i nametanja. To je bila moja poruka sa mojom poslednjom knjigom. Ovih dana Srpska književna zadruga izdaje mi knjigu "Spasavanje ptičijih glasova" takođe sa porukom o strahotama i razaranjima na ovim prostorima. To je stravična stvar koja i mene i sve druge normalne ljude duboko pogađa. Ta kniga je o božurima i rekama Labu i Sitnici. Interesantno je da je jedinstvena bila prilika da se kosovski božur identifikuje sa junacima, sa ljudskim bićem što je jedinstveno i u narodnoj poeziji a takođe i u umetničkoj poeziji i nigde na svetu niko toliko nije pisao o jednom cvetu kao što je to pisao naš narod o kosovskom božuru. Takođe i o Labu i Sitnici. Mi smatramo da su to dve svete reke koje su nažalost neupotrebljive. Nekada je narod na njima pio vodu a sada su one otrovane ljudskim nehajem."
"Mi smo sasvim normalno živeli do tih događanja koja su bila od 90 tih godina pa na ovamo. Mi smo bili skupa u Udruženju književnika i svim ostalim udruženjima koja su postojala, zatim u televiziji i radiju, ali da li je vreme ili su ljudi i politika uticali da je jedno, možda i kroz vekove, trusno područje doživelo tu sudbinu. Naravno da je to inspiracija, i ne samo da čovek voli da svedoči na taj način, već čovek ne može da bude inferioran prema događajima koji su ga i samog zadesili i potresli." Da li ljuti jedni na druge zbog svega što ih je snašlo, ili na sebe same jer se nisu snašli kako bi izbegli zlo koje ih se dotaklo, stvaraoci iz različitih zajednica prestaju da komuniciraju. Ratko, pomalo u šali, kaže da on ne zna gde je Priština iako živi na nekoliko kilometara od nje. Od 1999. on nijednom nije otišao u svoj grad. Sloboda kretanja je važna iz mnogo razloga, a jedan od njih je i taj da se čovek u sopstvenom okruženju oseća potlačeno i podcenjeno koristeći izlokane puteve kojima bi se u uobičajenim uslovima kretao ili u slučaju krajnje nužde ili egzibicionizma. Uprkos tome on je spreman da prevaziđe nizinu ljudskih motiva i izbori se sa veličinom patnji i stradanja iz toga prizišlih. Ratko prepoznaje da je došlo vreme da se ti međusobni kontakti obnove. 
"Ja od 1999. godine nisam otišao u Prištinu. Ja i ne znam gde je Priština. Prema tome, kontakti ne samo da ne postoje, nego ja i fizički nisam prošao kroz Prištinu iako su moji roditelji tamo živeli do 1999. godine. Ne govorimo mi sad o tome da li ću ja moći da se krećem ili ne i da li sam vezan samo za prostore u kojima čovek treba da stvara i piše, već je čoveku potrebna jedna normalna i zdrava komunikacija. Pre svega treba imati svoju televiziju, svoj radio imati neke pogodnosti koje smo nekada imali bez razlike. U Udruežnju smo imali sve nacije i ta različitzost je doprinosila međusobnom upoznavanju i komunikacijama. Mi smo sada udaljeni mnogo i da li postoji put negde u daljini gde može da se nađe neka dodirna tačka - ne postoji. Potrebno je da se nešto dogodi, neki susret jer mi smo u ogromnom hendikepu. Mi živimo bukvalno jedni pored drugih." Jedan od najznačajnijih uspeha u Ratkovom radu, pored pisanja, jeste taj da sakuplja i objavljuje radove mladih stvaralaca u čemu održava kontinuitet već nakoliko godina unazad. Zbirkama "Prvo perje" i "Neobično plavo" on je otrgao sve njih, koji žele da se iskažu na ovaj način, od situacije i kulturološke bezizlaznosti, pružajući im mogućnost da osete rezultate svog rada od kojih neki već daju nagoveštaj da će vrlo uspešno krenuti tim putem. To u isto vreme u sebi sadrži dragocenost sagledavanja unutrašnjeg stanja i duha najmlađih o čemu danas, osim prosvetnih radnika i mogućnosti koje im uglavnom proterane škole pružaju, gotovo niko i ne razmišlja. Da li iz želje za bekstvo od realnosti, umorni pogrešnim tumačenjem i zloupotrebe tradicionalnih motiva, mitova i vrednosti, mladi stvaraoci na Kosovu danas tragaju za inspiracijom u sopstvenim htenjima.
"Vidim da je kod mlađih pesnika manje prisutna ta tema. Pošto ja svake godine uređujem dečije zbornike "Prvo perje" i "Neobično plavo" vidim da se deca pomalo oslobađaju toga jer sada je tu više proznih tekstova u kojima se iskazuje ljubav. Sve je manje tekstova u kojima su prisutni NATO bombe, Amerika i različiti faktori koji su učestvovali u ratu. Normalno je da će mlađe generacije to tek uvideti kroz 10-15 godina koliko je to stravično bilo." "Izuzev Kulturno prosvetne zajednice i nekoliko Domova kulture ništa drugo ne funkcioniše. A i oni su u jadnom stanju jer to su nekada bili zadružni domovi ili štale pa su prinudno pretvorene u neke kulturne ustanove. To više nema nikakvu prođu. Mogućnosti za bilo kakvom vrstom manifestovanja nekih kulturnih sadržaja trenutno nema i oni ne postoje ni u jednoj sredini. Evo u Gračanici, to nije Dom kulture, to je u stvari jedna ustanova koja je sagrađena 1948. godine i to je tada služilo za neku partizansku priredbu i to je davno prevaziđeno. Poterebna su neka dodatna ulaganja i tu treba uložiti velika sredstva jer i to što je nakada bilo od Domova kulture to je totalno zanemareno." Upravo iz takvog stanja je proistekla potreba da se, kako Ratko kaže, organizuje neki kulturni događaj, barem jedan godišnje, u svim srpskim sredinama. Tako se, pre dve godine, došlo na ideju da se organizuje kulturna manifestacija koja bi se održavala u svim takvim sredinama. Ratko Popović je jedan od inicijatora i organizatora "Nedelje Kulture". "Mislim da je Nedelja kulture postigla svoj cilj i svrhu koju smo uspeli da napravimo u svim tim sredinama. Mislim da je u svim tim sredinama, Ranilugu, Ropotovu, Štrpcu, Orahovcu, Velikoj Hoči, Goraždevcu, Dobrotinu, Gračanici i Lapljem Selu bio veliki odziv publike, a posebno je zadivljujuće da je na svim tim priredbama bilo dosta mladih ljudi. Ona je imala jedan dobar tok, dobar karakter jer je pored onog umetničkog imala i malo drugačiji karakter jer je tu bilo i prezentacija tradicionalnih jela, narodne nošnje, običaja a bilo je i takmičenja u sportu. Takav vid manifestacije je potrebno nastaviti i negovati." Kulturno prosvetna zajednica ima i svoju izdavačku kuću "Nikanor", koja je u proteklih osam godina izdala zavidan broj knjiga, među kojima je i prošlogodišnje izdanje "Život Srba na Kosovu 1812-1912 godine" ali i antologije, zbirke, i autorska izdanja. Za ovu i narednu godinu je u planu izdavanje sabranih dela Janićija Popovića, koja je već neko vreme u pripremi.
"Mislim da te njegove knjige govore o ropstvu Srba pod bugarskom okupacijom, govore o okupaciji Kumanova, govore o učiteljima i svim narodnim tribunima koji su boravili u Makedoniji krajem 19. i početkom 20. veka. Ove knjige imaju veliki značaj da bi se pokazalo koliko je srpski čovek na svim ovim prostorima bio i koja je njegova uloga bila tamo. A onda i ovaj deo knjige koji obuhvata život Srba pod ropstvom Bugara, o jednoj strašnoj tiraniji, torturi koja je sprovođena nad Srbima od 1915.-1918.godine u Prištini i uopšte na čitavom Kosovu. Knjiga nema tu poruku da bi širila mržnju. Knjiga ima jednostavnu poruku, da se ta zla i zverstva ne čine i naše nastojanje jeste da se neke stvari rasvetle, da ostanu kao trajan dokument i pečat, a i da pošaljemo poruku da nijedan narod nije srećan čineći zlo nad drugim." Značaj i vrednost opusa Ratka Popovića teško je izmeriti i proceniti. Razloga je više. Još uvek se ne naslućuje zaokruživanje tog opusa, a vreme, događaji, sudbine i ljudi zabeleženi u njegovim spisima ustaće ponovo u vremenima koja dolaze da svedoče sebe i tek će tada taj autentičan glas moći da se oslušne u svojoj punoj vrednosti. Jedno od tih dela je i pesma Naćve pisana lokalnim dijalektom koju on sam čita: NAĆVE Glad u Oraovac i veliku Oču
Belo pladne
Pridvečer ladak zaladija
Među mnogobrojnim njegovim objavljenim radovima ističu se: Drame (1977), Nedovršeni čin (1982), roman Kukavičji snijeg (1992), Kome dižem dom (1995), Daleko nam kuća (1998), Kazujem Kosovo (2001), Nad Goraždevcem čudesa (2003), Sveti Pantelejmon prekori stražare (2004). Popović je priredio i antologije, među kojima su i Strašni sud, Gračanička dobroglasna zvona, Dečanska riznica stihova, Slava knezu Lazaru, i druge. Ni nagrade, o kojima ne želi da govori, a i ako na nagovor nešto i kaže, dodaje da one nisu merilo vrednosti radova, ali svedoče o tome da to neko i čita, a u isto vreme daju i dodatnu motivaciju za daljim radom. Među nagradama najvažnije su: Zlatne značke Kulturno prosvetne zajedice Srbije dobijao (1978. i 1980. godine), potom je usledila nagrada za književnost "Srpska duhovna riznica", zatim knjževna nagrada Gračanicka povelja (1998), povelja Srboljub Mitić (1999) za roman Daleko nam kuća. Dobitnik je Vukove nagrade, povelje Pesničko uspenije (2001), plakete Udruženja književnika Srbije (2006) i pesničke nagrade Lazar Vucković (2007).
Pošaljite svoj komentar, upišite se na blog "Klub stvaralaca" |
|
|
|
|
Niz Kosovo
"Moja inspiracija i sve ono što stvaram vezano je za Kosovo i Metohiju. Ja sam najpre, pored pesama koje sam objavljivao počeo i na neki način sa dramskim stvaralaštvom. Amatersko pozorište Simonida počelo je da izvodi moje drame, a i poeziju sam objavljivao. Moja prva knjiga je i bila "Drame", drama "Svatovi su stali" , pa "Kopiljci" koji su objavljeni 1977. godine, tako da sam ja počeo sa tim najtežim i najsloženijim rodom iako sam najviše voleo da se bavim pisanjem poezije. Kasnije sam objavio još jednu knjigu drama, a to je Divlja loza, a potom i knjigu pripovedaka Nedovršeni čin."
