Zoran Živković, slikar

Pogledajte galeriju slika Zorana Živkovića

Slušajte emisiju Umetnost života od 2.11.2008. godine

...ili pročitajte celokupan transkript emisije

ŽIVOT I NAGRADE

Rođen je 1953. godine u selu Ugljare kod Kosova Polja, slikarstvom je počeo da se bavi 1975. kada nastaju slike "Badnje veče" i "Dolap". Takođe, inspirisan velikim srpskim slikarima iste godine radi i portrete roditelja, mrtvu prirodu sa lampom a proba i skulpturu u drvetu. Od tada ozbiljnije pristupa motivima.

Godine 1980. prvi put učestvuje na likovnoj koloniji "17 vodenica" u Donjem Dušniku na Jugoslovenskom nivou gde osvaja prvo mesto slikom "Petronijeva vodenica". Te godine počinje da se bavi i zidnim slikarstvom pa živopiše unutrašnjost crkve Sv. Katarine u Bresju a zatim i crkvu Sv. Petke u Gojbulji.

Slika ulje na platnu i lesonitu, bavi se grafikom, ređe skulpturom a, u novije vreme, pastelom na papiru i digitalnom fotografijom.

Od nagrada izdvajaju se: "Nagrada za likovno stvaralaštvo 1975." u Smederevu, "Nagrada za likovni rad 1977.," u Pančevu, "Plaketa za likovni rad 1978." u Prištini, prva nagrada likovne kolinije 1979. u Gadžinom Hanu.

Zoran Živković je umetnik koji se nije ograničio samo na svoj rad već je pokušao i uspešno se bavio i poslovima koje inače rade institucije. Njegovo stvaralaštvo i veza sa kulturom, dakle, nisu ograničeni samo na produkciju umetničkih dela već svojim aktivnostima uspeva i da podstakne mlade na stvaranje, od kojih su neki danas i akademski umetnici.

PRVA IZLOŽBA U NEVREME

Po proterivanju iz svog ateljea, Živković nije prestao da radi, naprotiv. U vreme kada gotovo niko nije razmišljao ni o čemu drugom osim o svom opstanku, Zoran otvara prvu izložbu posle događaja 1999. godine.

"U ovom milenijumu sam otvorio prvu, koja je ujedno i moja prva dugo očekivana samostalna izložba. Naravno, to je bila retrospektiva radov. Nažalost, kritičari gotovo da nisu bili prisutni, jer je to bilo vreme kada nisu ni smeli da dođu. Prosto se primećivao strah. Glavna kritika je bila sama publika, bilo je i vojnika KFOR-a koji su došli da pogledaju izložbu. Bilo je tu i stranih novinara, zatim novinar Nikola Bešević koji nam je pomogao i prilikom organizovanja Škole slikanja, otvaranja izložbe i bio tu sve vreme dok smo radili."

RAD SA MLADIMA

"Hteo sam da ih sklonim iz kafane i sa ulice"

"Što se tiče kulture na Kosovu ja sam se angažovao da pomognem mladima, talentima da nekako dođu do boja, papira i da nekako zaboravimo na loše okruženje. Da nekako promenim njihovu dusu, da ih uputim na prvo o čemu mladi umentik mašta. U tome sam prilično uspeo i baš mi je drago zbog toga. Čini mi se da se uključujem onda kada je najteže. Gledajući kako igraju fudbal, video sam kako su bezbrižni i koliko uživaju. Pa sam sebi postavio pitanje: Šta bi to moglo da bude pa da i ja dam svoj doprinos, da se pokrenemo i da nešto uradimo. Onda sam dosao na ideju da sa to malo materijala koji sam imao da se organizujemo i pocnemo da slikamo.. Bilo je zaista uzbudljivo, sada su neki već akademski slikari. To je bilo vreme kada se jos pucalo, ubijalo i vreme kada su se slušale samo loše vesti. Hteo sam da ih sklonim sa ulice, kafane i svega zlog sto nam se događalo tada."

Zoran Živković
"Nigde ne čujete reč umetnika"

"Kada sam uradio prvi portret, koji je stvarno ličio na modela koga sam radio, oduševio sam se i to me je nekako inspirisalo na dalji rad. Kad sam video cvet u prelepim bojama koga je uradio moj drug, iznenađeno sam pomislio: Bože, je li moguće, da tako živo deluje? Tada mi je postalo jasno da ja više ne mogu da se vratim sa tog puta i da ću morati dalje da istražujem i da to radim tako realno da se oseti dubina, prostor slike, kolorit.... Da to bude baš priča o onome što radim, da mu prikažem dušu, da prikažem lik, ono što se ne vidi," priča Živković.

Kasnije sledi podstrek od nastavnika, veoma talentovanog umetnika i izuzetanog pedagoga, koji ga šalje na izložbe gde dobija i prve nagrade. Trenutak kada je dobio knjigu o Klodu Moneu, impresionisti, i pakovanje tempera boja nikada neće zaboraviti jer do tada nije imao prilike da se susretne sa radovima autora koji su obeleželi svetsku umetnost. Radi nekoliko slika po uzoru na Monea ali se vrlo brzo javlja potreba da istražuje soptveni senzibilitet i svoje mesto u svetu u koji je polako ulazio.

"Kao seljačko dete nisam imao puno prilika da odem do Beograda i posetim jednu takvu galeriju. Kada sam prvi put to uradio, ostao sam bez daha posmatrajući dela Paje Jovanovića, Katarine Jovanović, Marka Murata, Uroša Predića... Priđem do slike, vidi se gruba tekstura platna, udaljim se i onda sam u onom prostoru sa njima. Pitao sam se da li to može čovek da uradi? Oni su mi dokazali da to može mnogo bolje. Tako i sada kada radim sliku uvek kažem da može bolje, može mnogo bolje."

Zreliju fazu njegovog stvaralaštva tematski obeležavaju autoportreti. Ubrzo počinje da radi i portrete članova svoje porodice . "Mislim da je svakom umetniku njegov rad kao živo biće. Kad stvori to delo, ono kasnije živi i umetnik se teško odriče njega. Taj odnos je zapravo kao neka vrsta porodičnog odnosa. Pamtim svaku sliku koju sam uradio u prošlosti, muziku koju sam u to vreme slušao i sve one trenutke koje sam doživljavao dok sam je radio. Kad ona ode, otišao je i deo mene. Ne trudim se da prodajem svoje slike, volim da su tu oko mene".

Predan dušom prostorima koje je nasledio da bi zabeležio njihovu lepotu ovog vremena i sačuvao je za one koji će doći posle njega, on posebnu pažnju posvećuje tragu koga će svojim delima ostaviti za sobom. O njima kaže: "Da nije tih tragova mi ne bismo znali odakle smo. Oni su mi jako važni jer mi pružaju podstrek za opstankom, jer su i moji preci živeli pod drugom kulturom a očuvali svoju, očuvali manastire, umetnost... Taj je trag veoma bitan. Ko ne zna odakle mu dolaze tragovi, neće znati ni kuda dalje da ide."

On smatra da današnji umetnici danas "ne daju akcenat Kosovu. Taj akcenat im je slab. Treba se vratiti Kosovu, treba više raditi kosovske motive da bi i mi ostavili nešto budućim pokolenjima o svom vremenu. Da se ne prekida taj lanac od naših predaka, nas i onih koji treba da ostanu ovde."

Živeći na prostoru izdvojenih kultura i zajednica, Živković smatra da to nije uspelo da odvoji i udalji ljude koji u sebi nose isti duh, kojoj god zajednici pripadali.

"Postoji veza koja spaja umetnike. Znam po sebi da ja uvek volim da vidim različitog umetnika i delima, i ponašanjem I svemu onome što ga odlikuje u odnosu na mene. Isto tako i oni (Albanci) ali ne smeju da se eksponiraju jer im neko može uzeti za zlo sto su kontaktirali sa "ovim ili sa onim". Niko mi ne može reći da će Srbima loš Albanac biti dobar Albancima. Imao sam zajedničku izložbu sa Albancima, mi smo jako dobro prošli, cak su mi i pomagali prilikom postavljanja te izložbe. Učinilo mi se da su to ljudi nove generacije, da nemaju kompleks nacionalizma."

Zoran kaže da više "ne postoje" provincije, zabiti i mesta na svetu do kojih je teško doći jer tu je internet. Međutim, ipak i u takvom svetu, ipak živimo u izolaciji koja nas umnogome udaljava od savremenih civilizacijskih tokova. Upravo zbog toga, mediji mogu I treba da posvete veću pažnju umetnicima, a ne da im političari budu mnogo interesantniji od samih umetnika.

"Nigde ne čujete reč umetnika, niko njega ne pita ni za šta. A to bi bilo dobro jer bi smekšali ljude i stvorili prijatelje i sa jedne i sa druge ali i sa trece strane, jer ovde ima mnogo strana, ne samo dve. Ostvariti kontakte sa njima i ulepšati naš život. Dakle, stvarati prijatelje, ne barijere, ne granice. Skinuti bodljikave žice koje su danas, nažalost, oko naše kulture. Ona treba da bude za suprotnu stranu veoma važna, kao što i njihova kultura treba da bude važna za našu kulturu. To trebamo da poštujemo obostrano. To bi bila najbolja poruka da smo prijatelji. Narod je isti sa svih strana. Menjaju ga samo politicari, vlast, interes... Dakle, treba čuti rec umetnika. Zajednički život na Kosovu nije ništa novo, kao što to pokušavaju da nam predstave oni koji ovde nisu živeli", kaže Zoran. Ne tako davno, seća se on, živelo se i radilo zajedno. Posao kulturnog radnika je jedini posao koji je Živković obavljao a koga je počeo kao dekorater scene Albanske drame u Domu kulture u Kosovu Polju.

Svet je mali, granice se skidaju i mi trebamo da ostanemo ovde jer lepseg nama nema nego ovde na Kosovu, smatra Živković

"Ja sam 30 godina radio u Domu kulture i 2000. godine su nam rekli da tu nemamo više šta da tražimo i da idemo kući. Ne govorim o Albancima već o UNMIKU, oni su nam to rekli. Sada stvaramo na livadi i u ovoj staroj kući mojih roditelja. To su uslovi koje imamo. Imao sam atelje koji sam koristio do zadnjeg dana, tu mi je uništena velika slika kada su vrata bila razbijena. Imao sam i puno drugih stvari, to su mi dozvolili da pokupim i donesem kući. Nisam pretpostavljao da ću jednoga dana morati da pokupim sve stvari i odem. Prostorija je bila idealna, na potkrovlju Doma kulture u Kosovu Polju. Sada ne želim tamo ni da prođem, da se ne bih sećao vremena koje je iza nas i kojeg više nema. Umetnika ne možeš pobediti na taj način što ćeš mu uzeti prostoriju. On dušu nosi sa sobom. Mislim da su time neki ljudi puno izgubili. Danas kada prođem pored te ustanove vidim da je ružna i neokrečena. Iz radoznalosti sam par puta ušao u te prostorije i video da tu nema života."

Ovdašnji novinar i vrstan poznavalac kosovske likovne scene, Nikola Bešević, zapisao je o Zoranu i njegovim radovima, da je on jedini čovek južno od Ibra koji je nakon '99. i događaja koji su učinili da se srpske sredine izoluju i jedno vreme ostanu gotovo bez svih institucija nadležnih za organizaciju društvenog života, preuzeo na sebe tu ulogu i okupio mlade ljude nudeći im jednu drugu, lepšu stvarnost od one u kojoj se tada živelo.

"Moji su planovi jednostavni. Želim da ostanem da živim tu gde jesam, želim da živim u miru, želim da moje potomstvo bezbrižno šeta ulilcama, bira školu u kojoj đe se školovati, da se bavi kulturnim aktivnostima i da moze u Prištini da kaže koju srpsku reč. Dakle, da nemamo bojazni da nam neko u tom trenutku može zbog toga nešto uraditi. Svet je mali, granice se skidaju i mi trebamo da ostanemo ovde jer lepseg nama nema nego ovde na Kosovu. Jeste sada malo rizično ali je časno živeti na Kosovu. Na kraju da kažem, srećan sam što sam rođen na Kosovu".

Živković zaključuje da je za umetnika je Kosovo i da umetnici treba da budu što češće u Pokrajini a ne samo da dođu na koloniju i da odu, već da tu borave, da žive.

Kontaktirajte Zorana Živkovića na e-mail: skola-slikanja-ugljare@hotmail.com ili telefon: 062-309-204