Transkript emisije Umetnost života, gost - Zoran Živković

(povratak na prethodnu stranu)

Dobro veče, poštovani slušaoci. Od večeras na KIM radiju počinje novi serijal emisija Umetnost života u kome vam predstavljamo umetnike sa Kosova i Metohije. Saznaćete u kakvim uslovima stvaraju i sa kojim se problemima najčešće susreću u svom životu i radu umetnici, koji već desetu godinu žive u izolaciji i gotovo bez mogućnosti da svoje radove i ideje razmenjuju sa ljudima van njihovog prostora.

Zoran Živković je umetnik koji se nije ograničio samo na svoj rad već je pokušao i uspešno se bavio i poslovima koje inače rade institucije. Njegovo stvaralaštvo i veza sa kulturom, dakle, nisu ograničeni samo na produkciju umetnickih dela već svojim aktivnostima uspeva i da podstakne mlade na stvaranje, od kojih su neki danas i akademski umetnici.

Rođen je 1953. godine u selu Ugljaru kod Kosova Polja. Godine 1980, je prvi put učesnik likovne kolonije „17 vodenica" u Donjem Dušniku na Jugoslovenskom nivou gde osvaja prvo mesto slikom „Petronijeva vodenica". Te godine počinje da se bavi i zidnim slikarstvom pa živopiše unutrašnjost crkve Sv. Katarina u Bresju a zatim i crkvu Sv. Petke u Gojbulji. Ipak, u njegovoj ličnoj kolekciji nije ostalo puno slika jer se posvećuje materijalnoj egzistenciji i uzgajanju porodice pa je primoran da najveći broj svojih radova proda. To je glavni razlog zašto Živković izlaže uglavnom na grupnim izložbama. Tehnike slikanja koje on zastupa su uglavnom ulje na platnu i lesonitu, grafike, ređe skulptura a u novije vreme, pastel na papiru i digitalna fotografija.

Od nagrada izdvajaju se: Nagrada za likovno stvaralaštvo (1975) u Smederevu, Nagrada za likovni rad (1977) u Pančevu, Plaketa za likovni rad (1978) u Prištini, prva nagrada likovne kolinije (1979) u Gadžinom Hanu. Kako za sebe kaže on je „živopisac, bogomdan, zaveden čarolijom boja i lepotom majke priorode. Ostavlja trag o svom vremenu i mestu koje mu pripada". Slikarstvom je počeo da se bavi 1975. kada nastaju slike "Badnje veče" i "Dolap". Takođe, inspirisan velikim srpskim slikarima iste godine radi i portrete roditelja, mrtvu prirodu sa lampom a proba i skulpturu u drvetu. Od tada ozbiljnije pristupa motivima. Kao što to i biva poziv kome je ostao veran, evo već četvrta decenija, nije izabrao on već je poziv izabrao njega. Priseća se kako je sve počelo još u danima kada je bio đak. Časovi likovnog bili su prvi susret sa nečim što će postati njegov život.

"Kada sam uradio prvi portret, koji je stvarno ličio na modela koga sam radio, oduševio sam se i to me je nekako inspirisalo na dalji rad. Kad sam video cvet u prelepim bojama koga je uradio moj drug, iznenađeno sam pomislio: "Bože, je li moguće, da tako živo deluje?" Tada mi je postalo jasno da ja više ne mogu da se vratim sa tog puta i da ću morati dalje da istražujem i da to radim tako realno da se oseti dubina, prostor slike, kolorit... Da to bude baš priča o onome što radim, da mu prikažem dušu, da prikazem lik, ono sto se ne vidi. Kasnije sledi podstrek od nastavnika koji je bio veoma talentovan umetnik i izuzetan pedagog. Angažovao me je za mnoge izložbe na kojima sam dobio i prve nagrade koje su me motivisale da dalje radim. Dobio sam knjigu o Klodu Moneu, impresionisti, i pakovanje tempera boja. Bio je to izvanredan poklon koga nikada neću zaboraviti."

Taj prvi susret sa klodom Moneom ostavio je izuzetno jak utisak na Živkovića koji do tada nije imao prilike da se susretne sa radovima autora koji su obeleželi i gradili umetničke tokove svetske umetnosti. Radi nekoliko slika po uzoru na Monea ali se vrlo brzo javlja potreba da istražuje soptveni senzibilitet i svoje mesto u svetu u koji je polako ulazio. Tragajući za obeležjima svog nacionalnog bića, kao nečega sa čime će se najlakše identiikovati, posećuje Narodni muzej u Beogradu:

"Kao seljačko dete nisam imao puno prilika da odem do Beograda i posetim jednu takvu galeriju. Kada sam prvi put to uradio, ostao sam bez daha posmatrajući dela Paje Jovanovića, Katarine Jovanović, Marka Murata, Uroša Predića... Priđem do slike, vidi se gruba tekstura platna, udaljim se i onda sam u onom prostoru sa njima. Pitao sam se da li to može čovek da uradi? Oni su mi dokazali da to može mnogo bolje. Tako i sada kada radim sliku uvek kažem da može bolje, može mnogo bolje."

Zreliju fazu njegovog stvaralaštva tematski obeležavaju autoportreti. Ubrzo počinje da radi i portrete članova svoje porodice kada nastaju izuzetno dobri portreti njegovih roditelja. Zemlja, od koje se tada živelo, nije ga ostavila ravnodušnim.

"Pejzaži mog sela, ovih prostora, Brezovica, činili su da se osećam da tu mogu godinama da stvaram i da mi nikada ne bude dosta, posebno ja koji e bavim realnim slikanjem, tako sam počeo i to mi je ostalo u duši do dana danasnjeg. Motivi su mi različiti ali uglavnom ovi sa ovih prostora i portreti moje porodice, prijatelja... Mislim da je svakom umetniku njegov rad kao živo biće. Kad stvori to delo, ono kasnije živi i umetnik se teško odriče njega. Taj odnos je zapravo kao neka vrsta porodičnog odnosa. Pamtim svaku sliku koju sam uradio u prošlosti, muziku koju sam u to vreme slušao i sve one trenutke koje sam doživljavao dok sam je radio. Kad ona ode, otišao je i deo mene. Ne trudim se da prodajem svoje slike, volim da su tu oko mene."

Sve što ovo podneblje čini karakterističnim i one njegove tajne koje na nas utiču iako ih nismo svesni, obeležilo je i ovog umetnika. "Za umetnika je Kosovo izazov i mislim da umetnici treba da budu što češće na Kosovu, ne samo da dođu na koloniju i da odu, već da tu borave, da žive, da doprinose. Da nije bilo kulture srednjeg veka, verujem da ni nas ne bi bilo na Kosovu i Metohiji. Zbog tih manastira mi smo još uvek tu gde jesmo, jer ovde su naši koreni".

Predan dušom prostorima koje je nasledio da bi zabeležio njihovu lepotu ovog vremena i sačuvao je za one koji će doći posle njega, on posebnu pažnju posvećuje tragu koga će svojim delima ostaviti za sobom. O njima kaže: "Da nije tih tragova mi ne bismo znali odakle smo. Oni su mi jako važni jer mi pružaju podstrek za opstankom, jer su i moji pretci živeli pod drugom kulturom a očuvali svoju, očuvali manastire, umetnost... Taj je trag veoma bitan. Ko ne zna odakle mu dolaze tragovi, neće znati ni kuda dalje da ide. Ja kontaktiram sa ljudima iz tog vremena, sa umetnicima iz tog vremena, oni su nam poručuju da je život lep i da trebamo da ostanemo tu gde jesmo, bez obzira na to ko je na vlasti. Naši umetnici danas ne daju akcenat Kosovu. Taj akcenat im je slab. Treba se vratiti Kosovu, treba više raditi kosovske motive da bi i mi ostavili nešto budućim pokolenjima o svom vremenu. Da se ne prekida taj lanac od naših predaka, nas i onih koji treba da ostanu ovde."

Živeći na prostoru izdvojenih kultura i zajednica, Živković smatra da to nije uspelo da odvoji i udalji ljude koji u sebi nose isti duh, kojoj god zajednici pripadali. "Postoji veza koja spaja umetnike. Znam po sebi da ja uvek volim da vidim različitog umetnika i delima, i ponašanjem i svemu onome što ga odlikuje u odnosu na mene. Isto tako i oni (Albanci) ali ne smeju da se eksponiraju jer im neko može uzeti za zlo sto su kontaktirali sa "ovim ili sa onim". Niko mi ne može reći da će Srbima loš Albanac biti dobar Albancima. Imao sam zajedničku izložbu sa Albancima, mi smo jako dobro prosli, cak su mi i pomagali prilikom postavljanja te izložbe. Učinilo mi se da su to ljudi nove generacije, da nemaju kompleks nacionalizma."

Zoran kaže da više "ne postoje" provincije, zabiti i mesta na svetu do kojih je teško doći jer tu je internet. Međutim, ipak i u takvom svetu, ipak živimo u izolaciji koja nas umnogome udaljava od savremenih civilizacijskih tokova. Upravo zbog toga, mediji mogu i treba da posvete veću pažnju umetnicima kako bi život na Kosovu postao jednostavniji i lepši za sve koji ovde žive. Mediji treba da veću pažnju posvete umetnosti, kako bi je afirmisali više nego što je to danas slučaj kada su, političari recimo, mnogo interesantniji od samih umetnika.

"Nigde ne čujete reč umetnika, niko njega ne pita ni za šta. A to bi bilo dobro jer bi smekšali ljude i stvorili prijatelje i sa jedne i sa druge ali i sa treće strane, jer ovde ima mnogo strana, ne samo dve. Ostvariti kontakte sa njima i ulepšati naš život. Dakle, stvarati prijatelje, ne barijere, ne granice. Skinuti bodljikave žice koje su danas, nažalost, oko naše kulture. Ona treba da bude za suprotnu stranu veoma važna, kao što i njihova kultura treba da bude važna za našu kulturu. To trebamo da poštujemo obostrano. To bi bila najbolja poruka da smo prijatelji. Narod je isti sa svih strana. Menjaju ga samo političari, vlast, interes... Dakle, treba čuti rec umetnika. Zajednički život na Kosovu nije ništa novo, kao što to pokušavaju da nam predstave oni koji ovde nisu živeli," kaže Zoran.

Ne tako davno, seća se on, živelo se i radilo zajedno. Posao kulturnog radnika je jedini posao koji je Živković obavljao a koga je počeo kao dekorater scene Albanske drame u Domu kulture u Kosovu Polju. "Ja sam 30 godina radio u Domu kulture i 2000. godine su nam rekli da tu nemamo više šta da tražimo i da idemo kući. Ne govorim o Albancima već o UNMIKU, oni su nam to rekli. Sada stvaramo na livadi i u ovoj staroj kući mojih roditelja. To su uslovi koje imamo. Imao sam atelje koji sam koristio do zadnjeg dana, tu mi je uništena velika slika kada su vrata bila razbijena. Imao sam i puno drugih stvari, to su mi dozvolili da pokupim i donesem kući. Nisam pretpostavljao da ću jednoga dana morati da pokupim sve stvari i odem. Prostorija je bila idealna, na potkrovlju Doma kulture u Kosovu Polju. Sada ne želim tamo ni da prođem, da se ne bih sećao vremena koje je iza nas i kojeg više nema. Umetnika ne možeš pobediti na taj način što ćeš mu uzeti prostoriju. On dušu nosi sa sobom. Mislim da su time neki ljudi puno izgubili. Danas kada prođem pored te ustanove vidim da je ružna i neokrečena. Iz radoznalosti sam par puta ušao u te prostorije i video da tu nema života."

Po proterivanju iz svog ateljea, Živković nije prestao da radi, naprotiv. U vreme kada gotovo niko nije razmišljao ni o čemu drugom osim o svom opstanku, Zoran otvara prvu izložbu posle događaja 1999. godine. "U ovom milenijumu sam otvorio prvu, koja je ujedno i moja prva dugo očekivana samostalna izložba. Naravno, to je bila retrospektiva radova. Nažalost, kritičari gotovo da nisu bili prisutni, jer je to bilo vreme kada nisu ni smeli da dođu. Prošto se primećivao strah. Glavna kritika je bila sama publika, bilo je i vojnika KFOR-a koji su došli da pogledaju izložbu. Bilo je tu i stranih novinara, zatim novinar Nikola Bešević koji nam je pomogao i prilikom organizovanja Škole slikanja, otvaranja izložbe i bio tu sve vreme dok smo radili."

Ovdašnji novinar i vrstan poznavalac kosovske likovne scene, Nikola Bešević, o njemu i njegovim radovima, tada je napisao: Kritika Zoran je jedini čovek južno od Ibra koji je nakon '99. i događaja koji su učinili da se srpska sredine izoluju i jedno vreme ostanu gotovo bez svih institucija nadležnih za organizaciju društvenog života, preuzeo na sebe tu ulogu i okupio mlade ljude nudeći im jednu drugu, lepšu stvarnost od one u kojoj se tada živelo.

"Što se tiče kulture na Kosovu ja sam se angažovao da pomognem mladima, talentima da nekako dođu do boja, papira i da nekako zaboravimo na loše okruženje. Da nekako promenim njihovu dušu, da ih uputim na prvo o čemu mladi umentik mašta. U tome sam prilično uspeo i baš mi je drago zbog toga. Čini mi se da se uključujem onda kada je najteže. Gledajući kako igraju fudbal, video sam kako su bezbrižni i koliko uživaju. Pa sam sebi postavio pitanje: Šta bi to moglo da bude pa da i ja dam svoj doprinos, da se pokrenemo i da nešto uradimo. Onda sam došao na ideju da sa to malo materijala koji sam imao da se organizujemo i počnemo da slikamo. Bilo je zaista uzbudljivo, sada su neki već akademski slikari. To je bilo vreme kada se još pucalo, ubijalo i vreme kada su se slušale samo loše vesti. Hteo sam da ih sklonim sa ulice, kafane i svega zlog što nam se događalo tada".

Živković ni danas ne odustaje od pokušaja da u jednoj zatvorenoj sredini, ponudi nove mogućnosti koje će unaprediti život i svakog mladog čoveka koji želi da uloži malo napora, učiniti boljim. "Moji su planovi jednostavni. Želim da ostanem da živim tu gde jesam, želim da živim u miru, želim da moje potomstvo bezbrižno šeta ulicama, bira školu u kojoj će se školovati, da se bavi kulturnim aktivnostima i da može u Prištini da kaže koju srpsku reč. Dakle, da nemamo bojazni da nam neko u tom trenutku može zbog toga nešto uraditi. Svet je mali, granice se skidaju i mi trebamo da ostanemo ovde jer lepšeg nama nema nego ovde na Kosovu. Jeste sada malo rizično ali je časno živeti na Kosovu. Na kraju da kažem, srećan sam što sam rođen na Kosovu."

Iako pun života i burnih emocija, Živković ne pokušava da sebe predstavi na način koji bi mu doneo ličnu korist. On stvara, slika u svom potkrovlju odakle se vidi Goleš, livade na kojima se igrao nekada davno, samo njemu dostupne slike njegovog detinjstva i vremena koja su davno prošla ali čije su vrednosti izgradile i njega kao autora i kao čoveka.

(povratak na prethodnu stranu)